Nijedna generacija nikad nije odrasla pod jednim Ustavom

Ova simetrična godina u Srbiji se završava simptomatičnim poremećajem političke ravnoteže. Đinđić je uspeo da ostane premijer a Koštunica nije uspeo da postane predsednik. Obojica jedva, to jest zamalo, ali svejedno, jedan je zadovoljan a drugi nije. U sledećoj godini sreća će se možda promeniti, ili neće, ali rat će se svakako nastaviti.

Koga god pitate reći će vam da je to neozbiljno i neodgovorno, da su ti lideri sujetni i da nas brukaju pred svetom. Ali, opet, ako je tačno da u Srbiji postoji duga tradicija strasnog parničenja, ispada da su ova dvojica kavgadžija prilično dobri predstavnici nacionalnog bića. U stvari, to više važi za Koštunicu, koji i jeste daleko omiljeniji, valjda baš zato što se on i njegovi ljudi stalno nešto žale, tuže, protestuju i isteruju pravdu.

To jeste izraz nekakvog gubitničkog mentaliteta, ali, s druge strane, ko pokuša da taj mentalitet menja narod će ga voleti kao Đinđića. Premijer se, međutim, pokazao kao darovit mađioničar koji, kad prigusti, uvek može da pretvori manjinu u većinu. Makar samo na jedan dan, samo za potrebe jednog glasanja. Osim toga, on je bez sumnje glavni tvorac dinamike promena. Mnogo toga u poslednje dve godine bez njega se prosto ne bi dogodilo, a šta se kome od svega toga sviđa ili ne sviđa zasebna je priča.

Ali, ova dvojica su podjednako neracionalni i podjednako brutalni kad se obraćaju jedan drugom. Sve čega se dohvate postaje oružje i svaka tačka dodira smesta se pretvara u liniju fronta. Tolika zakrvljenost neuobičajena je i za srpske političke navike i standarde. Po tome se današnja Srbija upadljivo razlikuje od, recimo, Rumunije ili Bugarske, gde političari koji se ne trpe umeju da u javnosti govore ljubazno i pozitivno jedan o drugom.

Đinđić i Koštunica i svi njihovi ljudi prosto su naivni, neuki, neiskusni, nesposobni da nauče nešto krajnje prosto, nešto što zapravo i znaju, ali praktikuju samo kad odu u Evropu, ili im otuda dođu u posetu, a inače misle da dobri maniri nisu za domaću upotrebu. To je nekakav sirotinjski rezon, kao da su u pitanju jako ograničene rezerve, nešto što se čuva samo za goste. Hoću da kažem da je loš ton glavnih aktera, loša kontrola neprijateljskih impulsa, nešto po čemu Srbija neprijatno štrči među svim kandidatima za Evropu.

Tek što su propali izbori na koje je Koštunica izašao odbijajući Đinđićevu podršku, kad evo gde Đinđić poručuje da njegovoj vladi ne treba podrška DSS-a. A to povodom zahteva DSS-a da se smesta počne rad na novom ustavu, inače će se ta stranka naljutiti i prestati da mazi vladu. Ne znam šta vlada oko toga planira i da li joj se žuri s Ustavom, ali već se vidi da je taj ustav novo bojno polje. Hoće li biti više Đinđićev ili Koštuničin?

Sudeći po tome koliko je trajala gnjavaža s Ustavnom poveljom, čeka nas barem godinu dana sličnog mrcvarenja. Slutim da će biti obostranog guranja dnevih interesa u tekst Ustava, pošto je i to deo tradicije i običaja, što se vidi po tome da nijedna generacija nikad nije odrasla pod jednim Ustavom. A ovog puta imamo i neke dodatne nevolje. Recimo da se to s Crnom Gorom nekako dogovori i usvoji, recimo da to državno remek-delo potraje i duže od tri godine, pa da se Srbija precizno definiše u odnosu na tu zajednicu. Još uvek ne bismo znali ni najosnovnije stvari o svojoj zemlji: kolika je i gde su joj granice.

Dakle, da li će se novi ustav odnositi i na Kosovo ili neće? Stručnjaci će sigurno pronaći neku formulu po kojoj će Kosovo biti uslovno obuhvaćeno Ustavom, ali to će značiti da je cela Srbija pomalo uslovna država, što predstavlja košmar za svaki pravnički mozak. Neće biti jasnih i čistih rešenja, to jest poznati nam jaz između pravnog i stvarnog stanja ostaće netaknut.

Ali, ako je tačno da je napravljen izvestan napredak u odnosima s Albanijom, ako se tu nešto pokrene i oživi, kosovski problem mogao bi da počne da se raspetljava i sa te druge strane. U ovom trenutku malo ko u Srbiji želi da sluša bilo šta o Kosovu. To je postalo nešto kao privatni biznis Nebojše Čovića. Jedino on ponekad tamo ide, nešto petlja sa Štajnerom i daje izjave koje treba da zvuče kao da on zna o čemu govori i šta radi.

A svi znamo da niko u Beogradu nema nikakvu suvislu ideju o Kosovu. Niti će je skoro imati. Zato to otvaranje prema Tirani deluje kao pametan potez i trebalo bi da to ostane jedan od prioriteta spoljne politike Beograda. Status Kosova ostaje problem, ali ako se stavi u bolji kontekst, ako postane samo detalj na inače skladnoj krupnijoj slici, onda će s tim već nekako moći da se živi. Beograd kao prijatelj Tirane, koja je prijatelj Prištine, koja je neprijatelj Beograda. Vremenom mora da postane jasno da u ovom lancu nešto nije u redu.

Pošto se i Đinđić i Koštunica za sada dobro čuvaju da se ne zalete i preuzmu bilo kakvu obavezu oko Kosova, možda bi eksperti iz G17 PLUS, koji su upravo rešili da postanu političari, mogli da probaju da se istaknu baš tu gde je najteže. Njima će svakako biti neophodni jaki dokazi da se razumeju i u politiku, kao i da mogu da urade nešto što ni Đinđić ni Koštunica nisu mogli. Ambicija G17 PLUS je, ako sam dobro razumeo, da se predstavi kao valjana alternativa, da sedne između Đinđića i Koštunice i malo ih izgura.

Nije bilo teško dosetiti se toga, ali sad valja pokazati stvarnu snagu i hrabrost. Dakle, Labus u Prištini? To je svakako rizično, ali Priština je mesto gde neko iz Beograda može da napravi najkrupniji gest. Kao nekad Milošević, samo obrnuto.

Stojan Cerović