Pun kufer marketinga:
Pačići mali

Prljave farmerke predstavljaju smak sveta, a bubuljica razlog za samoubistvo

Da li se i vama čini da reklame suviše liče na čitanje vesti ili konferencije za novinare koje drže političke stranke? Svi su mrtvi ozbiljni, sve je mrtvo ozbiljno – moja kosa, moji zubi, moj veš, moja budućnost – sve je dovedeno u pitanje (života i smrti), a spas mogu naći samo ako kupim njihov proizvod. Takvu zebnju u meni prvi put su probudili izveštaji konzilijuma o stanju druga Tita, a desetak godina kasnije i ostavka Borisava Jovića jer sam onako dečije mislila da nam bez predsednika sleduju strašne stvari. Kasnije sam se već privikla – posle tenkova na Terazijama malo koja vest je mogla da me izbaci iz takta, ponajmanje ta da nam fali predsedavajući. Ali me zato sekiraju reklame. Umesto da me zabave, one me na smrt prepadaju kosom koja se brzo masti, flekama koje su "uporne", klozetskim šoljama iz kojih vreba smrt. (Okolo su Nijemci, sloboda je blizu, Mirko, pazi metak!) Dobro, znam da se to u reklami zove "kreativna taktika", te je jedna od tih taktika i "problem – rešenje", samo što nam ovi ili prikazuju problem koji to nije (svakako ne toliki) ili nam za realan problem poturaju trivijalno rešenje.

"U toku dana nikada ne znam kada ću da ogladnim", poverava nam se mladić da bi nam objasnio zašto mora da "posle svakog obroka" jede nekakve žvake. Ah, taj kreativni, razbarušeni apetit – umetnik, tako reći, počinje da zavija kad mu se najmanje nadaš, kao da je muza, a ne stomak. Pri tom momka gledamo u nekoj kancelariji, što znači da je baš mogao i da upotrebi četkicu i pastu za zube.

Davanje informacija o proizvodu može da se uradi na razne načine. Uzmimo za primer spot u kojem vidimo kako auto hvata zalet da preleti preko desetak parkiranih automobila i napeti glas spikera koji se pita hoće li vozač uspeti? "Ne znamo ni mi", odgovara, "ali ako se predomisli – može da ukoči za ... sekunde" (i auto se na ivici rampe ukopava u mestu). Ili drugi spot: mladić ganja muvu po stanu i taman kad se sprema da je spljeska na prozoru – pogled mu se se prikuje za automobil koji prolazi ulicom i muva odleti. Slogan: Auto kreiran da sačuva život. Eh, lako je njima da prave takve reklame. To su samo automobili i to su samo kočnice – ništa od toga nije tako vitalno značajno za naš život kao što su to žvake i šamponi.

A možda je to zato što smo kao društvo još na nivou deteta, kako su nam lepo objasnili političari i analitičari? Možda nas stvarno treba obrazovati i vaspitavati? Ali, zašto to onda ne rade dobri učitelji? Naučno je dokazano (sad i ja zvučim kao reklama) da se lakše usvajaju i bolje pamte informacije koje se saopšte na zanimljiv način. (Koliko vam je puta u životu koristilo to što znate koliki je "kvadrat nad hipotenuzom to zna svako dete...", a ipak ste zanavek to upamtili?) Ali, ne, nema šale sa ozbiljnim stvarima. Da se razumemo: nije to dečiji odnos prema životu. Ozbiljnost sa kojom deca posmatraju stvari je simpatična i dirljiva. Ovo je više ona pubertetska patetika – kad vam prljave farmerke predstavljaju smak sveta, a bubuljica razlog za samoubistvo. Kad vam je najvažnija stvar ko je šta rekao i ko je koga zvao. Kad vam je nacionalni interes da je vaša stranka na vlasti.

Ako smo već na nivou dece, da li je onda logično da nas vaspitavaju pubertetlije? Bile one domaće ili strane, svejedno.

Nadežda Milenković