Crtaći za odrasle:
Crtani pogled na svet

U poslednjih nekoliko godina crtani filmovi tipa Simpsonovi, Dr Kac i South Park odomaćuju se i obrazuju grupe postojanih i vernih poklonika. Jedan od prozornika Tarabića jeste predvideo TV aparate, ali da se u svojim vizijama susreo sa žutim, četvoroprstim stanovnicima Springfilda ili pak sa karikaturama adolescentnih kretenoida Bivasa i Batheda, teško da bi se od toga ikada povratio da viđeno i ispriča

Kraj vojne obuke za VES nišandžije na oklopnom vozilu T-55 sačekao sam na Pasuljanskim livadama kod Jagodine, ispaljujući projektile svih raspoloživih kalibara u mete koje uglavnom nisam uspevao ni da nazrem. U to vreme se dogodio i famozni 11. septembar, kada su islamski teroristi osvetnički zdundali avione krcate eksplozivom i putnicima u kule bliznakinje u srcu Njujorka. Sećam se opšteg likovanja i gotovo slavlja među starešinama okupljenim oko televizora koji je emitovao nadrealne slike katastrofe, kao i potpunog odsustva saučešća za nevine žrtve jer su u pitanju bili Amerikanci. A svi znamo da su oni to i zaslužili, pa i više od toga, i da je Amerikanac čovek siledžija, osion, neotesan, bez kulture, mašte, istorije i duše, neka tako zaostala sorta homo sapiensa kojoj je potrebno detaljno uputstvo i za najjednostavniju radnju, dok mi sve odmah kapiramo. Potom su svi bodro nastavili sa svojim radnim zadacima.

E sad, zašto ova priča na početku? Zbog jednog interesantnog fenomena koji dokazuje da je masovna kultura zaista kultura bez granica i da njena ideologija spaja nespojivo – nezanemarljiv broj gorepomenutih profesionalnih vojnika, uglavnom mlađe dobi, obožavao je Simpsonove, kao da ovaj popularni crtani nije ni pravio Amerikanac, i u tome nije video nikakav problem. Uzalud, Amerikanci su i dalje ostajali narod neotesan, bez kulture, mašte, istorije i duše.

HUMANOIDI I KRETENOIDI: Građanima Srbije danas je na nekoliko kanala dostupno više crtanih filmova za zreliju publiku: "Simpsonovi", koji vladaju bez premca, na Pink kanalu, "Dr Kac" i "South Park" na TV B92. Neke stvari se repriziraju, neke su sasvim nove ili tek sa malim zakašnjenjem. U poslednjih nekoliko godina crtani filmovi se odomaćuju i obrazuju grupe postojanih i vernih poklonika. Jedan od prozornika Tarabića jeste predvideo TV aparate, ali da se u svojim vizijama susreo sa žutim, četvoroprstim stanovnicima Springfilda ili pak sa karikaturama adolescentnih kretenoida Bivasa i Batheda, teško da bi se od toga ikada povratio da viđeno i ispriča.

Industrija zabave rano je ugradila ovaj žanr u svoj organizam sa izgledima za lepu zaradu. Razlika je u tome što su nekada crtani filmovi bili bezazleni i namenjeni isključivo neiskvarenom dečijem duhu gde je sve bilo „onde potok, onde cvet". Stvar se unekoliko izmenila sa opštim trendom podizanja praga osetljivosti kod prosečnog gledaoca i potrebom da se u toj trci uvek bude dva koraka ispred, tj. da se konzument šokira, isprepada i sludi ne bi li se tako privukli njegova pažnja i novac. Takođe, lamentiraju sociolozi i psiholozi, današnji odrasli manje su odrasli od nekadašnjih. Gledalac je, u svakom slučaju, postao zahtevniji, pa zato danas imamo pametne i bezobrazne crtaće.

Šta je to što čini ovaj fenomen tako zanosnim? U slučaju "Simpsonovih" i "South Parka" to je inteligentno poigravanje sa krilaticama liberalno kapitalističkog svetonazora koje od preteranog utuvljivanja počinju da izlaze na nos, kao što su ljudska prava, demokratija, multikulturalizam, globalizacija, slobodno tržište, afirmacija drugosti, manjinskih grupa itd. Sve same lepe stvari, svako će priznati, ali nešto ne rade u životu. Heroji sage "Simpsonovi" su periferijski gubitnici kojima uglavnom ništa ne ide od ruke, nepoverljivi, krajnje sebični i zbog toga smešni, koji duraju kroz život sa svim njegovim iskušenjima, dan za danom. Pater familias Homer lišen je svih klasičnih afirmativnih atributa oca, građanina. On je glup i infantilan, kukavica sklon prežderavanju i pivu u gargantuelovskim količinama, čiji privatni mikrokosmos, porodica, posao, susedstvo, slobodno vreme i zabava, jeste ogledno dobro na kojem se razgolićuju ideje iz velikog sveta, vladajuće ideologije koje traže drugačijeg, idealizovanog poklonika/podanika. I tu su ideologija i njeni tvorci nasamareni. Nije slučajno da je nekadašnja prva dama Barbara Buš izjavila da su "Simpsonopvi" najgluplja stvar koju je ikada videla u životu ili da je serijal skinut sa programa u Kostariki zato što, navodno, promoviše antiporodične vrednosti. Crtać je, takođe, pod konstantnim udarom kritike najrazličitijih verskih grupa.

Simpsonologija je velika tema koja maltene postaje akademska disciplina. Njeni autori otvorili su potpuno novu epohu stvarajući zabavni medijum za reciklažu znatnog broja fenomena današnjice. Pored vodviljskih gegova tu su i neprekidne, mnogobrojne i inteligentne, reference na književnost, muziku, film (citiraju se stilovi, znameniti filmovi i scene), crtane filmove ("Itchy and Scratchy Show", koji prerasta u skoro potpuno autonoman i nezavisan segment), i to sve u urnebesnoj priči koja počiva na poznatim i dobro razrađenim komičnim rešenjima. Legenda kaže da je širom sveta poznate junake njihov tvorac Mat Grejning (Matt Groening) začeo u dahu, za petnaest minuta, pošto je dobio ponudu od velike producentske kuće FOX. "Simpsonovi" su počeli kao kratke animirane epizode u trajanju od tridesetak sekundi za televizijski "Šou Trejsi Ulman" još daleke 1989. godine, ali su likovi postali toliko popularni da je autoru ponuđeno da napravi samostalnu, polučasovnu emisiju. Prezime Simpson izabrano je zato jer bukvalno znači „Son of a Simpleton" iliti Glupanov sin, dok su glavni junaci dobili imena po roditeljima, braći i sestrama Mata Grejninga. Bart je anagram od imenice „brat" što na engleskom znači derište. Neka imena, kao npr. Flanders, Kvimbi i Lavdžoj, imena su ulica iz Portlanda u Oregonu, grada iz koga potiče Mat Grejning. Likovi su, kažu odgovorni, sasvim slučajno ispali žuti. Springfild, grad u kome žive Simpsonovi, izmišljeno je mesto, inače jedno od najrabljenijih toponima u Americi gde ih ima 121 na broju.

Danas ukupni troškovi proizvodnje jedne epizode dostižu približno oko milion dolara (toliko košta kilometar asfaltnog puta u Srbiji), a potrebno vreme je od šest do osam meseci. Na ovom poslu rade čitavi timovi, pa se u isto vreme odvija rad na nekoliko epizoda, u nekim slučajevima i do deset. Pored serijala, zaštitni znak "Simpsonovih" nosi i niz pratećih komercijalnih proizvoda. Na proslavi povodom obeležavanja jubilarne, dvestote epizode 1997. godine, Mat Grejning je prokomentarisao: „Ovo je dvestota epizoda ‘Simpsonovih’. Što znači da se neko do sada jebeno obogatio."

U istraživanju u kojem su birane ikone XX veka, Bart Simpson je pobedio Merilin Monro i Nelsona Mandelu (Nelson, eat my shorts!).

CINIČNA I BIZARNA IGRA: "Simpsonovi" postaju evergrin na ovim prostorima, a videćemo kako domicilna publika prihvata nove i radikalnije eksperimente. Misleći o "South Parku", naravno. Za njih je potrebno malo širine, strpljenja i fleksibilnosti da se pregura prvi „sudar". Dok ne počne da se uživa. Po rezultatima ankete Internet Krstarice od ukupno 1637 glasača, 81 odsto glasalo je za "Simpsonove", 19 odsto za "South Park". No, dobro, stvar je ipak friška. Ako ste gledali ovaj crtani, znate o čemu se radi. Opet mali, zabačeni grad, sa još oskudnijim sadržajima i tešnjim vidokrugom. Četiri dečaka Erik Kartman, Kajl Broflovski, Sten Marš i Keni MekKormik su glavni likovi. Animacija je namerno svedena do krajnjeg stepena bedastoće, likovi su dvodimenzionalni i nevešto nacrtani, kreću se kao papirnate lutke koje pokreće osnovac. Keni gine u svakoj epizodi, to je ustaljeni štos. Onda Sten kaže: „O my god, they killed Kenny!", a Kajl: „You bastards!"

Ako "Simpsonove" uprkos svemu odlikuju šarm, izvesna toplina i ljudskost, "South Park" je toga programski lišen. Ovo je cinična i bizarna igrarija simbolično nastala u podzemlju, podrumu kuće jednog od dvojice tvoraca Treja Parkera i Meta Stouna u leto 1996. godine. Pilot-epizoda sklopljena je od priručnih sredstava, dok se danas sve radi na računaru. Uprkos tome, linearnost, bazičnost oblika, dvodimenzionalnost, nevešti, isprekidani pokreti ostali su zaštitni znak ove kreacije. Bizarne dogodovštine četiri drugara začinjene su psovkama u ogromnim količinama, agresivnim izrugivanjem svih vrednosti, a jedan od lajt-motiva serijala koji ilustruje pogled na život i svet jeste obilato i zvučno raznovrsno ispuštanje gasova. Met Stoun je u jednom intervjuu tim povodom kazao: „Svesni smo toga da svaka priča ima neku pouku i baš zato se trudimo da i to svojski upropastimo." Trej Parker je na primedbu da preteruje izjavio da su desetogodišnjaci pravi mali gadovi koji su spremni na svako zlodelo i da je to životno doba pravi zlatni rudnik za njihov posao. Osim dečaka, glavni likovi su i gospodin Gerison, učitelj psihopata koji svoju podeljenu ličnost iskazuje preko g. Heta, lutke koju nosi na ruci, nesposobna gradonačelnica koja misli samo na svoj publicitet, nepismeni i nesposobni policajac Barbrejdi, Šef, kuvar u školskoj menzi koji pomaže deci i daje im savete i mnogi drugi.

U konkurenciji sa "Simpsonovima", serija "Dr Kac" ("Dr. Katz: A Professional Therapist") ostala je, nažalost, pomalo nezapažena. Statična tema bez mnogo variranja u situacijama, sofisticiran i fin humor, bez psovanja i grubosti, dopadaju se ozbiljnijoj i zrelijoj publici. Ukratko, to je serija za ziheraše, promišljene i račundžije. "Dr Kac" je crtani sitcom koji se davao u Americi četiri sezone počevši od 1995. a tematizovao je intimno okruženje psihijatra Dr Kaca koje se svodilo na njegovog infantilnog i smušenog sina, Bena, Loru, namrgođenu sekretaricu iz ordinacije, i dva prijatelja iz bara, Džuli i Stenlija. Dinamiku u ovaj statičan okvir unosili su mnogobrojni pacijenti sa duševnim smetnjama kojima su glasove uglavnom pozajmljivali gostujući komičari, ali i specifična animacija zvana Squigglevision pomoću koje nacrtani likovi pulsiraju i talasaju u pomalo iritirajućem drhtećem pokretu. Još jedno od interesantnih grafičkih rešenja koje je upotrebljeno u ovom serijalu – samo su objekti u prvom planu u boji, pozadina je u crno, sivo, belim bezličnim nijansama.

Ako vam se desi da za Novu godinu ne odete na neku od ponuđenih euforičnih i napornih zabava, kojima se proslavlja dolazak nekog, ko bajagi, novog perioda u životu, novog početka, odsedite kući strpljivo pored televizora i uz malo sreće nabošćete nešto iole pristojno. Možda crtać, ko zna?

Uroš Miloradović