Mrena i komentari:
Monumentalni pokušaj

Šta je tako strašno zgrešila autorka Mrene? Optužena je da je napisala "roman s ključem" u kojem su se mnogi "samootključali"

"Svaka sličnost sa stvarnim događajima i ličnostima je slučajna." Odlučivši da stavi ovu "holivudsku" napomenu kao preventivnu ogradu od mogućih "feljtonskih" čitanja svog trećeg romana Mrena, Milica Mićić Dimovska nesumnjivo je nešto 'tela; no, šta god da je to bilo, izgleda da nije uspelo: u književnoj se čaršiji, naime, već uveliko rasplamsala priglupa intriga oko ove knjige, da bi (za sada?) uvrhunila u odbijanju republičke komisije za otkup knjiga da za javne biblioteke otkupi Mrenu, navodno zato što je jedan njen novosadski član (komisija radi po "principu veta", ko Savet bezbednosti!) bio strašno iznenadjen & uvredjen onim što je našao u njoj. Naravno, nije da on ima nešto sproću spisateljice, naprotiv, on je čak toliko dobrohotan i požrtvovan da je čvrsto rešen da brani njeno delo od nje same, pa smatra da knjigu ne bi trebalo otkupiti jerbo dotična nije na nivou svojih ranijih dela, koja on neobično ceni... No, čak i kada bi s njom vaistinu tako stvari stajale, ostalo bi nejasno otkud ova "cenzorska" gorljivost zakrabuljena Dobrim Namerama: nije li, naime, sasvim normalno da značajni pisci jedne literature – a niko, koliko je poznato, ne spori da je MMD jedna od takvih – budu dostojno zastupljeni u javnim bibliotekama i svojim stvarno ili tobože "slabijim" delima, da bi zainteresovani mogli da dobiju na uvid celinu njihovog opusa? U protivnom, preostalo bi im samo da veruju na reč onima poput dušobrižnog Člana Komisije koji ni u najluđim snovima ne bi bili u stanju da napišu nešto što bi se na tri puškometa približilo dometima i "slabijih" dela novosadske spisateljice.

Šta je, dakle, tako strašno zgrešila autorka Mrene? Moglo bi se reći da je optužena da je napisala "roman s ključem", i u tom su se "ključu" samoinicijativno samootključali iliti samodešifrovali nekoliki važni protagonisti pre svega novosadske književne scene, naročito Bardovi iz prevažnih Nacionalnih Institucija... E, sad, što se tih ključeva tiče, ajmo za trenutak u susednu Hrvatsku: tamošnju je javnost veoma uzbudila i podelila – i to na one koji (pri)znaju i one koji ne (pri)znaju da se radi o preispoljnom (para)književnom đubretu, nedostojnom čak i recikliranja – pojava obimnih oknjiženih pamfletoida Ivana Aralice Ambra i Fukara, gde se ovaj nekoć veoma precenjeni ocvali nacionalromantičarski feljtonist na najbesramniji način obračunava s namerno nevešto zamaskiranim Stvarnim Ličnostima iz političkog i intelektualnog miljea savremene Hrvatske, uopšte ne krijući, nego naprotiv potencirajući da je svaka sličnost sa stvarnim likovima i događajima veoma namerna: Fukara je, na primer, podnaslovljena kao "roman s ključem u devet knjiga", a pisac se dodatno potrudio u svojim javnim istupima da još eksplicitnijim razjašnjenjima i putokazima "pomogne" čak i onim čitaocima kojima baš sve mora da se nacrta... "Obračun" je, pri tome, dozlaboga netalentovan, nepismen i glup, kako već biva kada neko udari na bolje od sebe, čkiljeći besno na njih iz svoje žablje perspektive, sveudilj krekećući zlovoljno na Veliki Svet iz svoje sigurne Mrtvaje, s nepomičnog lopoča... Čovek bi rekao da prisustvuje otužnom gubitku književnog i intelektualnog dostojanstva, samo kada bi verovao da ih je u tog junaka ikada bilo.

Ispričao sam ovu priču samo zato da potcrtam da ona s Mrenom – nema nikakve veze. U ovom će romanu, naime, "ključ" ove vrste naći, doduše, svi oni koji budu baš insistirali na tome da ga pronađu, ali će to ostati isključivo njihov problem, bez uticaja na vrednost i dostojniju recepciju knjige. Mrena je, naime, uistinu inspirisana (i) stvarnim likovima, institucijama i događajima, ali na onaj način na koji književnost – naročito ona "realistička", šta god to (danas) značilo – posve zakonito tretira Spoljni Svet kao građu od koje se uzima ono što može da joj posluži, a zatim se to nadgrađuje, kombinuje, preoblikuje, izobličava... Sve dok se stvarnost "fizičke realnosti" ne transformiše u stvarnost proznog dela: među ovima dvema može da ostane, na jednom (recepcijskom) nivou, čak i visok nivo lako uočljive korespondentnosti, a da to ne zasmeta punoći književnog dela: kao što se vrednost proze nipošto ne meri "potretiranjem" stvarnosti jedan-kroz-jedan (ta, od tog su utopijskog cilja, protivnog prirodi svake Tekstualnosti, već i novinari odustali!), tako se ona ne može vrednosno meriti ni stepenom bezuslovne odmaknutosti od nje! Utoliko je problem intrige oko Mrene uistinu negde izvan same knjige: "zahvatanjem" motiva iz jednog prepoznatljivog i samoj spisateljici na razne načine bliskog miljea, MMD nije prekršila nijedno od Svetih Književnih Pravila – kada bi to bilo tako, morali bismo da odbacimo veliki deo svetske književnosti, od Šekspira preko Čehova do Salmana Ruždija! – ali je zato neoprezno (ili, pak, sasvim svesno, pa šta bude) prekršila neke od nepisanih Ruka Ruku Mije kanona, zbog čega joj sledi zasluženo Ispaštanje, možda tihi izgon iz institucionalnog Raja... Ma i nije to, kad bolje pogledaš, baš neki gubitak; naprotiv, lakše se diše.

Anyway, krajnje je vreme da povučemo vodu za Glupostima i okrenemo se knjizi. Obimni roman Mrena (Narodna knjiga, Beograd 2002) delo je koje svakako ne pati od manjka ambicija. Potvrdivši visok književni standard dosadašnjim zbirkama pripovedaka i kraćim romanima, Milica Mićić Dimovska odvažila se da kroz Mrenu sagleda (sic!) panoptikum sitnih i krupnih tragedija, kukavičluka i izdajstava učinjenih pod neprestanom meljavom žrvnja Istorije, a sve u do-svakog-sitnorealističkog-detalja prepoznatljivom mizanscenu novosadske današnjice. U središtu zbivanja su bornirani čelnici Foruma srpskog (da, to zvuči kao aluzija na Maticu Srpsku! da, i zgrada Foruma u romanu se nalazi na uglu Pašićeve, tamo gde i zgrada Matice u stvarnosti! da, MMD inače radi u Matici! So what?), starostavne "nacionalne institucije" i tipičnog čeda odocnelog nacionalnog romantizma, koje u današnjim sociokulturnim okolnostima ne može nego da vegetira kao kičasti retrogradni ornament svakog režima, prevejani evergreen-kulturtregeri koji se na svaki način trude da što bezbednije proglavinjaju kroz Devedesete, pokorno, s mešavinom oportunizma i entuzijazma sledeći "stratešku liniju" onog "patriotskog režima" čijim rutavim i tvrdim ušima ionako umilno zvuči muzika iz njihovih "svenacionalnih struna". Od likova Đorđa Omorca, Jovana Žarkovića i Teodora Domazeta – sa sve njihovim što "austrougarskim" što "dinarsko-arivističkim" inhibicijama i kompleksima – spektar likova se grana ka njihovom užem i širem porodično-prijateljsko-kolegijalnom okruženju, zahvatajući sve od partizanske do tehno generacije, od odbačenog eks-samoupravno-autonomaškog direktorčića premetnutog u jurodivog nacionalističkog stihoklepca, do doživotno starmalog buntovnika iz "kolenovićke" familije, "konceptualnog umetnika" i neartikulisanog oporbenjaka (netalentovanost je, avaj, jedino što ovu dvojicu spaja!), od rezigniranog "režimskog" novinara koji odušak nalazi u ekološkom angažmanu do izbeglice apsurdne sudbine, čvrsto rešene da skonča u udobnosti kameničkog sanatorijuma... Odlučivši se za ovakvu policentriranost bezbrojnih narativnih tokova, Dimovska je rizikovala da je višak ambicije, potreba da se po svaku cenu zaokruži književna freska jedne epohe i Grada u njoj, proguta i zaguši prohodnost priče i preko mere relativizuje racionalnost i ekonomičnost spisateljske strategije. Umesto sažimanja, Dimovska se – sa vrlo promenljivom srećom – opredelila za gomilanje. U toj freskolikosti, naizgled paradoksalno, nalaze se i glavne vrline i osnovne slabosti ove knjige: Mrenom je Dimovska mnogo htela i mnogo započela (dopustivši sebi, valjda savladana količinom Teksta, primetne stilske, pa čak i gramatičke padove i neizbrušenosti): dosta od toga je isterala na čistac, mnoge su epizode i rukavci priče možda mogli i da izostanu, pa da budu upotrebljeni na nekom drugom mestu, u nekom drugom kontekstu. Radi se, dakle, o odvažnom monumentalnom pokušaju da se sumira tegobno, tmurno, tmasto iskustvo Najgorih Godina Naših Života: rezultat nije pun pogodak; još manje je promašaj. U svakom se slučaju radi o knjizi koja se ne sme ni zaobići ni prepustiti primitivnom čitanju "s ključem". Što se pravog mesta Mrene i u spisateljičinoj i u srpskoj književnosti tiče, čini se da će tek stanoviti vremenski odmak – kada definitivno izvetre i zaborave se sva ona banalna "odgonetanja" – odrediti pravi domet ovog romana koji od čitaoca dosta traži – ne samo strpljenja, nego i stanovite "savezničke" popustljivosti prema problematičnim mestima – ali nije da nije štedar i u davanju. A za onaj Forum srpski, sa svim njegovim pompezno-praznim velikodostojnicima, nemojte da se brinete: taj će spokojno trajati još vekovima, baš zato što niko odavno ne zna čemu to služi, a još i ne radi.

Teofil Pančić