Pet ključnih privrednih događaja 2002. godine:
Ipak se kreće

Iako prosečan građanin Srbije ne deli u potpunosti zvanično mišljenje svetskih finansijskih institucija da se ekonomske reforme u našoj zemlji odvijaju brzim tempom i da daju dobre rezultate, u jednom su svi saglasni: da su se 2002. godine u privrednoj sferi dogodile one promene posle kojih više nije moguć povratak na stari sistem. Redakcija "Vremena" nudi svojim čitaocima izbor pet reformskih akcija koje su tokom protekle godine, po našoj oceni, imale presudnu ulogu

1. Čišćenje bankarskog sistema

Iz mnogo razloga može se reći da su realne ekonomske reforme u Srbiji, posle mnogo reformskih parola i referata i samo nekoliko važnih reformskih zakona, praktično počele 3. januara 2002. godine, kada je Narodna banka Jugoslavije pokrenula likvidaciju četiri najveće državne banke, zato što je za njihovu sanaciju bilo potrebno obezbediti ukupno skoro pet milijardi dolara ili oko 32 odsto tadašnjeg bruto proizvoda zemlje, a to je, naravno, bilo mnogo iznad naših mogućnosti.

Munjevito preduzetom likvidacijom Beogradske banke, Beobanke, Invest banke i Jugobanke iz igre su izbačeni strani poverioci tih najvećih jugoslovenskih banaka, jer da su oni mogli pretvoriti svoja potraživanja u vlasničke udele u ovim bankama, oni bi tim putem mogli istaći zahtev da preuzmu vlasništvo i nad trećinom srpske privrede, koja je dugovala tim bankama – pa Vlada Srbije gotovo i ne bi imala šta da prodaje u procesu privatizacije.

Na guvernera NBJ Mlađana Dinkića se tokom ove operacije sručio gnev oko 10.000 bankarskih činovnika koji su bili zaposleni u likvidiranim državnim bankama, a tokom te afere sa položaja saveznog ministra finansija, iz protesta što se navodno napušta koncept "nacionalnog bankarstva", odstupio je dr Jovan Ranković, dotada vodeće "ekonomsko ime" u Koštuničinom DSS-u. Kad je ova stranka ubrzo uvidela da u oponiranju akciji gašenja propalih državnih banaka neće ostvariti "politički profit", njena bitka za odbranu "nacionalnih interesa" od stranog kapitala prebačena je na druge koloseke.

Guverner Dinkić, ohrabren uspehom pri likvidaciji dotadašnjih srpskih "bankarskih giganata", očistio je bankarski sistem i od još dvadesetak nelikvidnih banaka, a onda se odlučio na još jednu dvosmislenu operaciju – da iskoristi sporazum sa Pariskim klubom o otpisu oko 66 odsto njegovih potraživanja, tako da uvede državu u većinsko vlasništvo nad desetak relativno perspektivnih (uglavnom vojvođanskih) banaka, te da tim putem dobije pravo da direktno usmerava pravac njihove privatizacije. Zbog toga je jesenas, u drugom pokušaju, u saveznoj skupštini NBJ progurala Zakon o državnom "preuzimanju" dugova i garancija poslovnih banaka prema Pariskom i Londonskom klubu – pa je tako za samo oko 2,5 milijardi dolara pretpostavljenih preuzetih obaveza (sa rokom otplate od oko 20 godina) praktično stekla vlasnički udeo u poslovnim bankama od oko 7,5 milijardi dolara, koliki je bio dug tih banaka pre otpisa.

Ovim operacijama za stabilizaciju bankarskog sistema guverner Dinkić je pridodao i "rastezanje" državne obaveze prema starim deviznim štedišama sa roka izmirenja do 2011. na rok do 2016. godine, ali je pri tom legalizovao i državnu obavezu prema štedišama propalih piramidalnih banaka (Dafiment banka i Jugoskandik). Tako je uredio javni dug po ovom osnovu težak oko 4,25 milijarde eura.

Paralelno sa ovim potezima Narodna banka Jugoslavije je praktično bez ijednog incidenta izvela složenu akciju zamene nemačkih maraka i drugih starih evropskih valuta za euro. Ispostavilo se, na opšte iznenađenje, da je u novu valutu ili u dolare zamenjeno starog novca za preko četiri milijarde dolara (bile su potcenjene "slamarice" u sivoj privrednoj zoni).

Svim ovim akcijama guverner Mlađan Dinkić i njegova ekipa u NBJ zaveli su red u naš bankarski sistem, dogurali ukupne devizne rezerve zemlje na iznos od oko tri milijarde dolara (oko dve milijarde je kod NBJ), vratili poverenje u banke (devizna štednja je prekoračila 800 miliona eura) i stvorili većinu pretpostavki za formiranje realnog finansijskog tržiša i normalnog i jeftinijeg sistema finansiranja proizvodnje i potrošnje u zemlji.

2. Trogodišnji aranžman sa MMF-om – stabilan i konvertibilan dinar

Bez obzira na to što su mišljenja o korisnosti ili štetnosti sada već dvogodišnje stabilnosti jugoslovenskog dinara podeljena, u pregledu važnih događaja tokom 2002. godine nemoguće je zaobići i 15. maj, kada je MMF zvanično konstatovao da je SRJ prihvatila obaveze iz člana VIII njegovog statuta, pa je tako jugoslovenski dinar od tog dana zvanično postao efektivno konvertibilan za tekuća plaćanja sa inostranstvom. Proglašenju konvertibilnosti dinara za tekuća plaćanja prema inostranstvu prethodilo je zaključivanje trogodišnjeg aranžmana SRJ sa MMF-om.

U stvari, taj trogodišnji aranžman utanačen je još počekom marta, posle dvonedeljnih pregovora sa misijom MMF-a u Beogradu i on je regulisao uslove za finansijsku podršku od ukupno 829 miliona dolara do maja 2005. godine. U toj svoti bilo je sadržano povlačenje oko 280 miliona dolara poslednje tranše prethodnog sporazuma (znači, pozitivno je ocenjena ekonomska politika 2001. godine), a još je utvrđeno da se SRJ priznaje da u rezervama MMF-a ima oko 650 miliona dolara "specijalnih prava vučenja" – na čijoj se podlozi u narednih 13 kvartala svaki put može povući kredit od 62 miliona dolara – naravno, ako se Beograd bude držao one ekonomske politike koju je MMF-u obećao da će sprovoditi.

Ovaj sporazum sa MMF-om predstavljao je i svojevrsno aminovanje prethodno postignutog sporazuma SRJ sa Pariskim klubom (2001. godine), a sigurno je omogućio i zaključivanje više drugih krupnih kreditnih aranžmana (kredit za dogradnju i opravku koridora 10 kroz Srbiju itd.).

3. Start i zahuktavanje privatizacije

Iako start realne privatizacije u Srbiji, po novom zakonu koji je sačinila Vlada Srbije sa premijerom Zoranom Đinđićem na čelu, nije datiran u 2002. godini, nego je premijerna prodaja tri srpske cementare zaključena 28. decembra 2001. godine, s obzirom na to da je prihod od oko 140 miliona dolara od tog posla pao u ovu godinu, može se reći da je ovaj ključni tranzicijski proces stvarno pokrenut 2002. godine.

Ipak, mora se primetiti da je on zatim tavorio tokom proleća, sve dok početkom jula Vlada Srbije nije rešila da ga ubrza, uz pomoć domaćeg kapitala, u akciji koja je propagandno nazvana "Privatizacija 1000 preduzeća u 2002. godini".

Naime,Vlada Srbije je prvo 4. jula, izmenama Zakona o preduzećima, odvezala sebi ruke za prodaju ranijih "obračunskih" akcija na društveni kapital – pa je učinila atraktivnim i trgovinu "manjinskim paketima akcija" iz svog Akcijskog fonda. Zatim je ministar za privatizaciju Aleksandar Vlahović, 22. jula, sa vodećim domaćim bankama potpisao Protokol o saradnji u finansiranju privatizacije, preko koga je postignuto da oni u koga Vlada i te banke veruju mogu da kupuju društvene firme i "na veresiju". I najzad, 1. avgusta, Vlada Srbije je drastično promenila i Uredbu o proceni vrednosti i aukcijskoj privatizaciji preduzeća, čime je, pojednostavljeno rečeno, praktično prepolovila inače naduvane knjigovodstvene vrednosti društvenih firmi. A na drugoj strani omogućila je i da takozvana "početna cena" na aukcijama može da padne i na deseti deo knjigovodstvene vrednosti kapitala.

Preko spomenutih poteza, Vlada je praktično odustala od teorije da privatizacija (putem državne prodaje) treba da unese u zemlju "svež kapital" iz sveta ili dovede "ugledne strateške partnere iz inostranstva", ali je požurila da društvenim preduzećima bar nametne nove, individualizovane (a opozicija kaže i "probrane") vlasnike, te da tako jednim udarcem postigne dva cilja – aktivira novu građansku štednju u bankama Srbije i pokrene proizvodnju u zamrlim preduzećima u kolektivnom (odnosno ničijem i svačijem) vlasništvu.

Dakle, većina tada preduzetih mera bila je usmerena ka motivisanju domaćih preduzetnika da preuzmu u vlasništvo posrnule društvene firme – čak i ako nemaju dovoljno novca ili kad imaju samo novac sumnjivog porekla. Ministar Vlahović je eksplicitno izjavio da se poreklo kapitala koji se bude angažovao u privatizaciji neće ispitivati. Tako je omogućeno da zainteresovani ulagač može kupiti društveno preduzeće i za deset odsto knjigovodstvene vrednosti, za tu kupovinu može dobiti povoljan kredit ili angažovati i svoj neoprani novac, a čim otplati 45 odsto cene, može preduzeće dalje prodavati.

Ovi potezi su dali važan impuls brzini privatizacije. Istina, tokom 2002. godine nije baš prodato 1000, nego blizu 200 preduzeća u okviru prodaje 70 odsto kapitala (12 putem tendera, a 184 putem aukcija), a kod još 44 preduzeća prodati su manjinski paketi deonica iz republičkog Akcijskog fonda. Ostvareni su i prilično veliki finansijski efekti. Prema poslednjoj izjavi ministra Vlahovića (od 24. decembra), ukupno je od prodaje prihodovano oko 350 miliona eura, a novi vlasnici su se uz to obavezali da će u preuzeta preduzeća investirati još 300 miliona eura. Ministar je na osnovu ovog rezultata za iduću godinu već najavio akciju prodaje 1500 preduzeća, a među njima će se na tezgi naći i 40 krupnih "javnih preduzeća" koja će prethodno biti restrukturisana.

I srpsku privatizaciju, naravno, kao i sve ostale prate izvesni skandali – zasad ne oni koje je kao korupcione stigao da procesuira naš sudski sistem (a kad će, ne zna se). Najviše buke izazvala je proletošnja trgovina akcijama Apatinske pivare na Beogradskoj berzi, gde su na neki način (da li legalno ili nelegalno, pitanje je) izigrani radnici koji su prodavali svoje besplatne akcije koje su stekli to kom privatizacije po starom zakonu, jer su ih njihovi brokeri prodali po ceni od 20 dolara po komadu, dok je deonice iste pivare država (sedam dana kasnije) utopila po ceni od 175 dolara po komadu. Pažnju je izazvala i kupovina tri šećerane po ceni od tri eura za svaku, a to je na međunarodnom tenderu uspelo Miodragu Kostiću iz Novog Sada (ovih dana je, valjda zbog te operacije, podelio prvo mesto u anketi za poslovnog čoveka godine u Privrednoj komori Srbije). Privatizatorski "kontinuitet" održao je i sada već čuveni Savo Knežević, direktor Dijamanta iz Zrenjanina, koji je i ovu godinu (kao i 2001. i polovinu 2000) pregurao "u nedostatku dokaza" da je besplatne akcije delio i "mrtvim dušama" i uz "nedostatak ovlašćenja" Ministarstva za privatizaciju da utvrdi da li je jedna društvena firma doista privatizovana, pa je država ne može prodavati – ili je privatizovana nelegalno, pa je Ministarstvo može prodati – da olakša teret poreskim obveznicima.

Dakle, uza sve teškoće koje prate delikatan proces privatizacije i pored kritika koje se mogu uputiti na račun modela i prakse te privatizacije, mora se uvažiti činjenica da je ona napokon krenula punom snagom.

4. Amerikanci u smederevskoj železari

Ako je smederevska železara, koja sada nosi ime Koncern crne metalurgije Sartid a.d., svojevrsna ekonomska mora Srbije već decenijama jer od utemeljenja skupo košta poreske obveznike, onda se čak i mogućnost njenog "udomljavanja" Amerikancima mora smatrati jednim od događaja sezone. Zbog toga treba prvo spomenuti 8. mart ove godine, kada su u Smederevu potpisana četiri dokumenta o poslovnoj saradnji između srpskog Sartida i slovačke kompanije US Stil Košice, koja posluje u sastavu čuvene američke korporacije za čelik iz Pitsburga. Potpisano je pismo o namerama, kao i ugovori o zajedničkoj proizvodnji belih limova i o upravljanju jednom Sartidovom fabrikom u Šapcu. Značaj ovog posla vidi se i po tome što su njegovom zaključivanju prisustvovali i premijer Vlade Srbije Zoran Đinđić i američki ambasador u Beogradu Vilijam Montgomeri.

Istina, proces restrukturacije Smederevske čeličane, sa preko 9000 radnika, počeo je kasnije stečajem, da bi se po mogućstvu firma očistila od ogromnih dugovanja (1,7 milijardi dolara "čeličnog duga" mora praktično preuzeti Srbija), ali je to, verovatno, bio uslov uglednog američkog proizvođača čelika da pristupi proceni da li će ili neće ući u strateško partnerstvo.

Ova priča dobila je novu pozitivnu epizodu 18. novembra, kada je između stečajnog upravnika Sartida i Košica zaključen ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji (koji je obuhvatio samo Novu železaru sa 6500 radnika), a kojim je predviđeno da US Stil preuzme rukovođenje proizvodnjom čelika, belog sirovog gvožđa, limova i traka, te da vodi finansije, prodaju i boči se s radnicima oko plata.

Iako ovaj posao još nije zazvečao nekim milionima dolara, mi ga ipak izdvajamo jer spaja jedan veliki domaći problem sa velikim američkim partnerom.

5. Povratak Slovenaca

Kad su se povodom usvajanja zakona o zaduživanju SR Jugoslavije u saveznoj skupštini sabrale sve cifre o stranim ulaganjima 2001. godine, izračunato je da je u zemlju iz inostranstva direktno investirano 155 miliona eura, putem 1319 ugovora. Ove godine, od ukupnih stranih direktnih investicija od oko 700 miliona dolara, samo slovenački Merkator, samo u tržni centar u Novom Beogradu investirao je 38 miliona eura – što je najveća strana investicija u Srbiji poslednjih godina.

Povratak Slovenaca u Beograd bio je doista spektakularan jer se 5. decembra na svečanost otvaranja okupilo (po mnogim procenama) više od 30.000 ljudi, koliko se od tog dana beleži i posetilaca i kupaca. Ta prozaična okolnost pokazuje pravi karakter starih tlapnji iz vremena kada je u SFRJ sve počelo – da su Srbi navodno spontano spremni da bojkotuju slovenačku robu iz nacionalnih i političkih razloga.

No, stari "nacionalni lobiji" sa obe strane, valjda uplašeni brzinom normalizacije odnosa između Slovenije i Srbije, već su stigli da zaustave sklapanje asimetričnog sporazuma o slobodnoj trgovini između dve zemlje (asimetričnog ili nedovoljno asimetričnog u korist Srbije).

I ova, nadajmo se prolazna epizoda, pokazuje da stani-kreni reforme karakterišu tranziciju u Srbiji i ove godine, ali nazad se (valjda), bar u ekonomiji, više ne može. To je zasluga 2002. godine.

Dimitrije Boarov