Intervju - Vladan Batić, ministar pravde u Vladi Republike Srbije:
Reforma koja traje

"Najveća vrednost projekta Strategije reforme je upravo sveobuhvatnost. Nema nijedne bitnije oblasti koja je vezana za pravosuđe, a koja nije makar notirana u ovom projektu"

"VREME": Reforma pravosuđa donosi mnogo novina. Ima li među njima nekih novina koje će neposredno i u kratkom roku uticati na građane?

ILI KRUPNIJI ILI BRŽI KORACI: Vladan Batić

BATIĆ: Brojne su novine usvojene na zakonskom nivou i već se primenjuju, ili se ostvaruju na organizacionom nivou, kroz odgovorniji i efikasniji rad sudova, kroz postupke koji su moderniji i, kako se to obično kaže, transparentniji, kroz rad novih predsednika sudova i novih, mladih sudija kod čijeg je izbora presudna bila reč struke i kolega iz sudova, a ne politike. Međutim, reč je o naizgled, na površini, malim koracima unapred, ispod očekivanja građana. Istovremeno, treba imati u vidu da su očekivanja građana od pravosuđa neuporedivo veća u odnosu na druge oblasti, pa se stiče utisak da nije dovoljno učinjeno. Istina je verovatno na sredini, pa će nam zadatak u neposrednoj budućnosti biti ili da činimo krupnije i odlučnije korake ili da ubrzamo njihov tempo.

Pravosudni sistem je sigurno najkompleksnija oblast organizacije državnih vlasti, imajući u vidu da se u njoj prelamaju uticaji i funkcije sve tri grane vlasti, pravosudne, zakonodavne i izvršne. Kako ustavni princip podele vlasti postavlja određena "pravila igre" u tom procesu tako je svaki pokušaj promena u pravosudnom sistemu izuzetno delikatan i komplikovan poduhvat, koji zahteva saradnju i partnerstvo nosilaca ključnih funkcija sve tri grane vlasti. To konkretno znači da nijedan činilac u reformi pravosuđa ne može da postupa potpuno samostalno i nezavisno od drugih činilaca, bez obzira na to da li su u pitanju sudovi, Narodna skupština ili Ministarstvo pravde. Kompleksnost pravosudnog sistema podrazumeva da će i reforma tog sistema biti na duže staze, dugoročan poduhvat, čiji je konačan cilj savremeno, efikasno, kompetentno, nezavisno pravosuđe, usklađeno sa standardima svog evropskog okruženja.

Šta je kratkoročni cilj ovih reformi?

Neki kratkoročni ciljevi već su ostvareni u protekle dve godine. Kada smo preuzeli zaduženja u Vladi Srbije i izabrali timove svojih saradnika početkom 2001. godine, istakao sam nekoliko osnovnih ciljeva rada Ministarstva pravde: zakonsku reformu, personalne promene, efikasnost i odgovornost u radu pravosudnih organa, poboljšanje materijalnog položaja nosilaca pravosudnih funkcija, poboljšanje uslova rada i edukaciju. U znatnom delu, prva faza, odnosno prvi korak na dugom putu reforme pravosudnog sistema je ostvaren. Doneseni su pravosudni zakoni, koji predstavljaju sam početak zakonske reforme sistema pravosuđa u Srbiji. Reč je o zakonima o sudovima, sudijama, Visokom savetu pravosuđa, javnom tužilaštvu i području nadležnosti sudova i tužilaštava. Pored manjkavosti koje sadrže, kako u materijalnom delu tako posebno u pogledu načina na koji su doneseni, tj. bez adekvatne javne rasprave, svojevrsnom političkom pogodbom, njihova primena je u toku i daje neke početne rezultate.

Najveći rezultat je svakako znatno poboljšanje materijalnog položaja, pre svega sudija, ali i tužilaca, kao i radnika u sudskoj upravi. To je bio neophodan preduslov za pomeranje sa mrtve tačke svih ostalih reformi u pravosuđu jer materijalno nezadovoljan, nemotivisan sudija nije zainteresovan za efikasno ostvarivanje svoje funkcije, što podrazumeva nevoljno odrađivanje predmeta u kojima postupa, što vodi do nezadovoljstva stranaka u postupku, odnosno pre svega građana i privrednih subjekata i do daljeg pada poverenja u pravosuđe. Na ovaj način taj trend je zaustavljen, a predstoji nam kretanje u suprotnom pravcu, ka povećanju poverenja u rad sudija i pravosuđa. Obezbedili smo posebnu zgradu Vrhovnom sudu Srbije, najvišoj pravosudnoj instanci u državi, koja je dugo bila "podstanar" u zgradi u kojoj se nalazi najveći deo izvršne vlasti, što je verovatno bio jedinstven slučaj u Evropi. Pored rekonstrukcije ovog objekta, uz pomoć nemačke vlade, potpuno je rekonstruisan i Okružni sud u Kraljevu, kao i u manjem obimu niz drugih objekata iz sredstava budžeta. Poboljšani su uslovi rada i u pogledu informatičke opreme i učinjeni prvi koraci u izgradnji jedinstvene kompjuterske mreže pravosudnih organa. Kad je reč o personalnim promenama, promenjeni su predsednici gotovo svih sudova, u toku je veliko personalno osvežavanje javnotužilačke organizacije, izabrani su novi, mladi nosioci sudskih funkcija. Konačno, na planu edukacije, najznačajniji uspeh je svakako osnivanje i uspešan početak rada Centra za edukaciju sudija i tužilaca, jedinstvenog takve vrste kod nas. To je zajednički poduhvat Ministarstva pravde i Društva sudija Srbije, uz veliku pomoć međunarodnih donatora.

Čime, u okviru ovih reformi, niste zadovoljni?

Kako pre demokratskih promena u Srbiji tako i danas, građani najviše očekuju upravo od pravosuđa. Hleba i pravde, bio je moto s kojim su mnogi ušli u borbu protiv Miloševićevog režima. Koliko su pravde dobili? Sigurno ne dovoljno! Prave, sistematske lustracije među sudijama nije bilo. Mnogi koji su se ogrešili o svoju sudijsku čast, kroz montirane, političke procese, ranije neprikriveni saradnici bivšeg režima, i dalje sede u sudijskim klupama. I više od toga, sada imaju i bolje plate. To je ironija koju naši građani ne mogu da prihvate. Do danas je samo jedan jedini viđeniji predstavnik ranije političke nomenklature, Dragoljub Milanović, pravosnažno osuđen za kriminalna dela. Od velikog broja krivičnih prijava, istraga, potraga za nestalim novcem i slično nije bilo ništa. Pored svega toga, kriminal je još uvek naša tema broj jedan. Sve su to razlozi za relativno nizak nivo poverenja građana u pravosuđe, iako ono nije jedini faktor od značaja za ove pojave.

Kada je reč o lustraciji, poznato je da sam u nekoliko navrata pozivao nadležne organe u okviru pravosuđa da preduzmu potrebne mere i sami se oslobode tih ljudi čije prisustvo samo kompromituje pravosuđe, posebno u manjim sredinama gde se svi dobro poznaju. Tada jedan kompromitovani sudija, u očima građana, znači da pravosuđe ne valja, da se ništa nije promenilo. Sudije moraju napustiti lažnu kolegijalnost, smoći snage i sami se osloboditi tog balasta jer je to jedan od najvažnijih uslova za postepeno sticanje poverenja građana u pravosuđe.

Koji su dugoročni ciljevi ove reforme?

Definisanje i realizacija dugoročnih, ali i nekih kratkoročnih ciljeva reforme pravosuđa upravo je predmet projekta strategije reforme. Nomen est omen, odnosno sam naziv, strategija, ukazuje da su u pitanju ciljevi koje postavljamo sebi sa pogledom u budućnost. Naravno, kod nas su ove vremenske odrednice prilično relativizovane, kad kažem budućnost, mislim na par godina, a u svakom slučaju, strateške promene se prepliću sa nekim tekućim reformskim zahvatima. Važno je da su čelni predstavnici svih najznačajnijih institucija, neophodnih aktera u ovom poduhvatu, okupljeni pod okriljem Saveta za reformu pravosuđa Vlade Republike Srbije, prebrodili neke razlike, pa i ranije konflikte, i usvojili projekat Stratetegije reforme pravosuđa u Srbiji.

Prvi put se u Srbiji ostvaruje jedan takav poduhvat, čiji je cilj da se napravi presek stanja u pravosudnom sistemu, kako na normativnom tako i organizacionom pa i materijalnom nivou, da se identifikuju problemi, uska grla, arhaična rešenja koja nisu u saglasju sa savremenim evropskim modelima. Tek onda, kada dobijemo celovitu sliku, pravu ličnu kartu našeg pravosuđa, specijalizovane komisije i radne grupe, koje okupljaju najkompetentnije stručnjake u tim oblastima, utvrdile bi predloge intervencija u sistemu. To podrazumeva zakonske modele, modele drugih opštih akata, kao što je npr. sudski poslovnik, možda modele nekih kodifikacija, npr. krivičnog prava, predloge boljih organizacionih rešenja, metoda i postupaka koji bi se primenjivali u radu pojedinih organa, uvođenje novih pravosudnih profesija, npr. sudskog beležnika, odnosno notara i slično. Konačno, ideja je da do kraja ove godine obavimo taj posao, snimimo stanje, utvrdimo predloge i počnemo postupke njihovih usvajanja u skupštini ili implementacije ukoliko ne zahtevaju zakonske promene.

U svakom slučaju, naša je želja da sprečimo i neke trenutno prisutne pojave, kao što su preklapanje nadležnosti, rad na duplom koloseku, projekti finansijske i druge podrške koji se nesistematski ostvaruju u oblasti pravosuđa, gde se često ne zna ni ko pije ni ko plaća. Sada nam se otvara mogućnost, a to je jedan od elemenata projekta strategije, i da se svi ti projekti objedine, odnosno da se vidi u šta se ulaže i zašto. To podrazumeva i formiranje određene liste prioriteta, kako se ne bi događalo, kao do sada, da se pojedini donatori ulažu u projekte koji su od perifernog značaja za krajnje korisnike, građane, a istovremeno ne postoje sredstva za neke osnovne stvari.

Zašto se tek sada, posle dve godine, realizuje takav projekat?

Pre svega, ranije nisu postojale neke važne pretpostavke. Naime, tek sada, odnosno nakon ustavnih promena koje nam neposredno predstoje, Srbija dobija konačno pun pravosudni kapacitet. To znači da se gubi postojeća podela na savezni i republički nivo u pogledu nekih propisa koji su od esencijalnog značaja za pravosuđe, kao što su svi procesni zakoni, tj. parnični, krivični, izvršni postupak, propisi o advokaturi. Svi ovi propisi ubuduće će biti na republičkom nivou, što otvara i istorijsku šansu da se ceo sistem celovito sagleda i reformiše. To je najvažniji razlog što se ovom poslu nije moglo pristupiti pre dve godine. Pored toga, mislim da je u međuvremenu sazrelo i mišljenje kod većine bitnih faktora da se ništa ne može postići individualnom akcijom i da je neophodna saradnja, posebno predstavnika sudske i izvršne vlasti. Jedna drugu ne smeju da isključuju. Proces reforme pravosuđa suviše je ozbiljna, skupa i zahtevna stvar da bi se njome bavili samo pojedini faktori. Tu nikakve priče o nezavisnosti sudova ne vrede jer nije reč o ostvarivanju funkcije sudova i sudija, odnosno rešavanju sudskih stvari, gde je nezavisnost conditio sine qua non, već o pokušaju da se ta funkcija ostvaruje na bolji, efikasniji, savremeniji način i na veće zadovoljstvo konačnih korisnika, stranaka u postupku. Naravno, sudije bi svakako trebalo da daju najvažniji doprinos u tom poslu. Ovde je upravo u pitanju borba za nezavisnost sudske funkcije, podizanje značaja sudske profesije, vraćanje njenog davno izgubljenog digniteta i društvenog statusa i, konačno, poverenja građana. U suprotnom, nezavisno sudstvo je gola fraza, lišena smisla i realnosti, metafizička kategorija. Drugim rečima, jedan od ciljeva ovog poduhvata je suštinska, stvarna primena principa nezavisnosti sudstva, u realnom, društvenom kontekstu.

Postoji li neki segment pravosuđa koji ovom reformom nije obuhvaćen?Ako postoji, koji je to deo i zašto tu reforma nije bila neophodna ili moguća?

Najveća vrednost projekta Strategije reforme je upravo sveobuhvatnost. Nema nijedne bitnije oblasti koja je vezana za pravosuđe, a koja nije makar notirana u ovom projektu. I više od toga, obuhvaćena su neka pitanja koja su posredno vezana za pravosudni sistem, kao što je odnos pravosuđa i javnosti, edukacija građana o mogućnostima i pravima koje mogu ostvariti u sudskim postupcima i slično. Postavlja se pitanje kako će se uopšte rukovoditi jednim tako širokim i sveobuhvatnim projektom? Neće biti jedinstvene kontrole, a projektom neće rukovoditi nijedna ličnost, politička i nepolitička grupacija, pa ni Ministarstvo pravde. Ministarstvo se ovde pojavljuje kao jedan od ravnopravnih činilaca, sa obavezom više, a to je pružanje svojevrsne logističke podrške. Pored toga, pobrinućemo se da postoji jedinstvena baza podataka kroz koju bi se pratio progres u pojedinim delovima projekta, kako bi stotine učesnika u njemu, kao i javnost, bile informisane.

Kako je formiran tim koji potpisuje Strategiju reforme pravosuđa, odnosno da li se pri formiranju tog tima vodilo računa i o angažmanu autora tokom prethodnog režima?

U taj poduhvat su uključeni, pored predstavnika Ministarstva pravde, različiti činioci, od predsednika Vrhovnog i Ustavnog suda, preko Advokatske komore, Republičkog tužilaštva i pravobranlaštva, fakulteta, do predsednika odbora za pravosuđe Narodne skupštine, uz aktivno učešće predstavnika međunarodnih organizacija, kao što su Savet Evrope, OEBS, UNDP i drugih. Savet za reformu pravosuđa Vlade Srbije, u kojem su okupljeni najviđeniji predstavnici pomenutih ustanova, jeste nosilac projekta i on će, preko svojih tela i komisija, upravljati projektom. Predviđeno je da u radu radnih grupa ili po pojedinim zadacima učestvuje do sada najveći broj učesnika, stručnjaka za pojedine oblasti projekta, ali i javnost. Imajući u vidu da su najeminentniji predstavnici pravosuđa i pravne struke uključeni u izradu ovog projekta, sigurno se neće dozvoliti da kompromitovane ličnosti svojim učešćem kompromituju ceo poduhvat.