Novi standardi na srpskoj rok sceni:
Iznenađenja novih pokolenja

"Zašto volite da dolazite u Beograd", pitali smo jednog poznatog stranog muzičara, koji je već treći put za dve godine u našoj zemlji. Odgovor je bio poučan: "ovde je veoma uzbudljivo, kao u Španiji posle Franka"

Verovatno najvažnija igra na poslepetooktobarskoj kulturnoj sceni jeste igra uspostavljanja novih standarda. Na ovom podijumu, malo dalje od javnosti, pokreću se ratovi i vode borbe ništa manje žestine od onih u političkoj areni, sa dalekosežnim posledicama jednako opštevažnim kao što je i mogući ishod svakodnevnih okršaja među političarima. Štaviše, u većini slučajeva lako bi se moglo dokazati da dalekosežnost posledica nekih kulturnih projekata daleko nadmašuje političke projekte koji su nam pri ruci u savreme noj Srbiji. Što se naše zemlje tiče, vizija, kao takva, više ne stanuje na adresi nijedne političke partije.

To otvara jednu novu, uzbudljivu mogućnost, koju samo naslućujemo u poplavi političkih skandala, pritisnuti nenadanom težinom tranzicije – mogućnost da neki kulturni projekti uobličeni direktno u potkulturi jače i profilisanije izraze težnje generacije, u dobroj staroj tradiciji našeg kulturnog disidentstva koja – eto – živi i posle Tita. Ceo dublji smisao rokenrola u srpskom kulturnom miljeu u stvari stoji na potezu između dve jake referentne tačke – strane, potkulturne, i one domaće, disidentske težnje za drugačijim, moguće boljim životom, u kojoj su radili svi ovdašnji kreativni ljudi decenijama unazad.

Daleko od očiju javnosti, na našoj rok sceni našle su se na istom poslu uspostavljanja novih standarda za buduće doba istinskog tržišta čak tri generacije u isti mah – ona iz osamdesetih (Obojeni program, Koja u ulozi producenta Električnog orgazma i Neočekivane sile...), iz devedesetih (Darkwood Dub, Kristali) i najnovija (Jarboli, Eyesburn, Beogradski sindikat). Paradoksalno jedinstvo u kom ih zatičemo dalo je izvanredno sveža izdanja u protekloj sezoni. Eto razloga da napravimo godišnji pregled izdanja najvažnijih za uspostavljanje novih žanrovskih standarda koji danas vladaju muzičkom scenom – u repu, roku i pop muzici.

BEOGRADSKI SINDIKAT: Reklo bi se da je Bssst... Tišinčina! (Automatik) bez sumnje izdanje koje bi najviše trebalo da uzburka duhove, iz vanmuzičkih razloga. Ipak, još jednom treba reći, i ovaj disk je prošao skoro bez recenzija i prikaza, kao da se neko prilično trudio da ne sasluša samu muziku, ni ove ni drugih naših grupa. Teško da bi ozbiljnoj kritici moglo da promakne da je srpski rep u svojoj dvanaestoj godini postojanja zabeležio jedan od svojih najboljih, ako ne i najbolji istup. Ne samo to – Beogradski sindikat je trenutak muzičke istine na mnogo više načina nego što bi se to moglo primetiti na prvi pogled, i možda i ključni dokaz da je trenutno na našoj pop sceni u toku velika borba za uspostavljanje novih merila.

Suvišno je prepričavati ove pesme vožene žestokom dozom adrenalina u kojima je utrošeno toliko reči. Posebno je važno naglasiti da je zvuk ploče svesno grandiozan, epski, koliko se već može kod nas tako nešto usnimiti, sa ambicioznom produkcijom koja se trudi da dosegne nove kreativne vrhunce i nadmaši moguće uzore (koji se, paradoksalno, kriju na hrvatskoj hip-hop sceni). Nadahnuti semplovi kreću se u rasponu od Tome Zdravkovića, Vokija Kostića, Stevana Mokranjca i filma Boj na Kosovu, preko Dvoržaka do Barryja Whitea, Lynn Anderson i muzike iz filma Dance With Wolves. Kao na svim važnim pločama, izbor sempla ovde je takođe i stvar stava, tako da citirani uzori otkrivaju ceo sistem vrednosti – milioni uličnih i muzičkih referenci, ceo jedan gradski svet dosad nezabeležen na ovaj način, i sijaset moralnih iskaza pretvaraju Sindikat u paradigmatičnu grupu, verovatno najsnažniju novu pojavu na našoj sceni. Make no mistake – Sindikat već ima svoj radio na kome je domaćin (Radio SKC), a radio mu i nije potreban jer je sam svoj medij. Kao što su nekad rokenrol grupe bile jedini medij koji je mlad čovek mogao sebi da napravi, danas je to širom ulične Srbije hip-hop. Ulica je još široka, a njena moralna osuda je već pala, Hag tu ništa ne može, niti će moći – uostalom, kako kaže najbolja pesma naraslog talasa srpskog repa, sastava VIP – Srbija je Atlantida (album Ekipa stigla), i taj tekst je verovatno najemotivnija osuda onih godina provedenih u stidu, a BS tour de force Divljina, nalik na najluđu fantaziju Marka Miloševića, ovekovečuje celu prethodnu deceniju kao halucinogeni trip nekog "puniše". Možda je i bio?

Zahvaljujući pre svega ozbiljnosti muzičkih rešenja na svom debi albumu, Beogradski sindikat se upisao u definišuće grupe ovdašnje pop muzike, a posebno hip-hopa kod nas, kao treći oslonac istorijske linije koju čine Budweiser i Sunshine. Već sad, u ovom žanru, sve se meri po standardima koje su postavili momci iz Sindikata.

EYESBURN: Pošto su svojeručno postavili novi rokenrol standard za ovo podneblje na ploči Fool Control (B92, 2000), Eyesburn su nastavili krstaški pohod u pravcu regea, preko čak dva mini albuma u poslednjih godinu dana – ali ne dajte se zavarati, upravo sporedne ploče kao što su ove govore najviše o potencijalu neke grupe. Gabau (Metropolis) pravi je primer za to jer beleži nekoliko ključnih pesama Eyesburna, kao i novi pomak u savremenom tretiranju regea kod nas, dok je Cool Fire (Amonite Records) stilska vežba, ispunjavanje svoje želje za saradnjom sa autentičnim jamajkanskim dab-pesnikom. Njihova fuzija regea i hardkora uvek je bila uslovna, odnosno delila se na dve muzičke vrste, tako da je Gabau davanje oduška rege slušalačkom iskustvu, koje se u međuvremenu nakupilo. Nove, zanimljive, ritmičke strukture i smeli aranžmani obećavaju da su Eyesburn podaleko od toga da udare u zid i počnu da se ponavljaju. Mada je u tržišnoj teoriji ovo usputna ploča, ona ima čar pravog muzičkog doživljaja, pre svega jer na njoj grupa prosto gađa nekim od svojih najinspirisanijih pesama – Foolin I & I, besprekornom himnom novog doba bez optimizma, te snažnim parom urbanih rege standarda, Some Free Time i Foundation.

Odgonetka problema kako je rege postao tajni jezik pobune u Srbiji u drugoj polovini devedesetih godina prošlog veka (a hip-hop javni) nije teška – samo su skriveni svetovi regea mogli da ušuškaju osećanja i spreče otvoreni nervni slom dok su se stvari onako ubrzano rušile oko nas. Eyesburn su uspešno fuzionisali taj jezik sa već postojećom hardkor pank matricom, i novi rečnik se sâm uobličio.

KRISTALI: Da se radi o najboljoj pop formuli godinama unazad, Kristali su potvrdili izuzetnim naporom da pakovanjem dopune sadržaj – skoro se nije desilo da produkcijski dizajn pesme bude u tonu sa video dizajnom, a sve to da odgovara muzičkom sadržaju. U poređenju sa svojim prethodnim pločama, Kristali su na albumu Sve što dolazi (PGP RTS) smanjili sadržaj, a pojačali pakovanje, te su time znatno proširili svoju komunikacijsku sposobnost. Uz clean-cut izgled, nepretenciozan imidž benda iz susednog ulaza i par gitarskih solo drhtaja koji su zamirisali na neke večne note, ovo je bio najbolji proizvod PGP RTS-a u novom periodu.

Kristali svakako spadaju u tih par naših grupa koje su uvek bile u stanju da spoje pitke melodije sa onom – samo u pop muzici mogućom – mitskom istinitošću tekstova koji govore o običnim i svakodnevnim stvarima, kao što su, naravno, ljubav, ljubav i opet to isto. Da stvar bude lepša, nikad im nije manjkalo i jasno izraženog stava, ali je on uvek bio utkan u ličnu priču i primer, nešto u čemu se gotovo svako mogao prepoznati. I tu dolazimo do ključne tajne Kristala, koji su na svoja tri albuma ovladali najvećom od svih veština u pop muzici – u njihovim pesmama se živ čovek može prepoznati, posebno kad to nikako ne želi. Kristali sa veštinom istinskih pop umetnika u mitologiju pretvaraju trivijalno, što je ključna odlika dobre pop muzike, ali i dobrog "ljubića". Pop ploče koje nikom ne smetaju i koje svako može da sluša ovde su poslednji pravili Bajaga i Instruktori i (hm) Piloti, pa u toj ravni treba gledati i Kristale. Uostalom, pop muzika i ne treba da pada teško, mora biti neobavezna i laka kao heartbreak.

Kao trenutno najradiofoničniji proizvod na domaćem tržištu, Sve što dolazi je definitivan dokaz da su nova merila pomalo zaživela i u PGP RTS produkciji te da je producent Mirko Vukomanović ključni lik mini renesanse srpskog gitarskog pop zvuka, prvo artikulišući novi ženski model (Ana Stanić), a potom i muški (Kristali). Sad, kad su nove koordinate postavljene, biće lakše uspostaviti repere za one koji dolaze.

JARBOLI: Apsolutno najvažnija u javnosti prećutana karijera, bar što se tiče beogradske scene, jeste dosadašnja karijera Jarbola. Iz nekog razloga tretirani kao samo još jedna alternativna rok grupa, pogođeni ratnim izlaskom njihovog prvog albuma Dobrodošli!, nekako su razvili odanu bazu lokalnih poklonika, koja se donekle uspostavlila i na kontrarelaciji prema starijim alterbendovima, tipa Darkwooda. U suštini se radilo o artističkom poduhvatu dostojnom najsvetlijih stranica beogradskog rokenrola, a Idoli u svojoj sluđenoj pop varijanti samo su površna, prva referenca...

Njihov ulazak u žižu javnosti preko obrade hita Đorđa Marjanovića Đavoli (kompilacija Jedan korak napred, dva koraka nazad) bio je slučajna posledica čistog umetničkog iskaza i želje da se potraži izgubljena neiskvarenost originalne beogradske pop scene iz šezdesetih, nasuprot godinama dekadencije koje su usledile i koje su završile u totalnoj perverziji devedesetih. U neku ruku, upravo je ovaj singl, koji je toliko podsetio na slatke pop trenutke Idola, pokazao da Jarboli zaista ne žele i ne mogu da budu poređeni sa novotalasnim prethodnicima, što se kasnije dešavalo nesmotrenim komentatorima. Razlika je bila fundamentalna – dok su Idoli svojevremeno pokušavali da pop muziku i njene forme smeste u novi umetnički kontekst, oneobičavajući je, Jarboli danas pokušavaju da u pop forme smeste visoke umetničke aspiracije i učine ih živim u tom, naizgled trivijalnom kontekstu (saradnja sa Sonjom Lončar, savremenom kompozitorkom seriozne muzike, nije tako slučajna). Idoli su radili u vremenu kad je jedan loš društveni status quo, i lokalan i globalan, izgledao večan, te su se bavili diverzijom unutar predvidljivog kalupa, dok Jarboli rade u vremenu nedefinisanosti društvenih pravila u kome je i klasična pop forma razbijena i maltene zaboravljena, strasno se trudeći da obnove prepoznatljive strukture, uz minimalan odmak koji odgovara nepoverljivom duhu doba.

Onima koji su odrasli sa "novim talasom" i koji su tragali za bogatijim i rafiniranijim životnim iskustvima pomalo je neshvatljivo da nova elitna beogradska grupa toliko insistira na sopstvenom siromaštvu, odnosno krajnjoj svedenosti na nivou pakovanja (najjeftiniji video spotovi na našem tržištu). No, u pitanju je zabuna na nivou simbolike – ono što je nekad bila tačka razlikovanja civilizovanog od primitivnog – npr. luksuzan omot kompakt diska ili skup video spot, u ovo doba u kome se pop-folk izvođači dave u bogatstvu i preskupom pakovanju proizvoda, danas ukazuje na pripadnost drugačijem sistemu vrednosti. Tek vraćajući se, makar simbolično, stvarnom siromaštvu koje grize sa svih strana, Jarboli su uspeli da preokrenu tok savremene rok muzike u nas, privodeći je jednom delu njenog pravog smisla i pretvarajući je opet u popularnu izvornu muziku gradova, kroz koju govori suv život u njima. Daleko od lirske potrage za "nestvarnim stvarima" (kako se zvao album novosadske grupe Luna iz 1983, jedno od najvažnijih postnovotalasnih izdanja), koja je karakterisala prethodnu rok generaciju, ova današnja mora da se upusti u grčevitu potragu za "stvarnim stvarima" jer njih više nije mnogo ostalo.

Fenomen Jarbola je složen i – ne može se izbeći već upotrebljena formulacija – govori o stvarnoj strani odrastanja u velikom gradu. Skoro da niko nikad nije isporučio takvu kolekciju naracije o gradskom životu, sa blagonaklonim razumevanjem za sve njegove učesnike i odmakom od cinizma. Posle malo zaplitanja i početnog poetskog ekstremizma, Jarboli su na novoj ploči Suvišna sloboda (B92) pronašli balans između koncepta i sadržaja koji ovaj album proizvodi u rafinirano umetničko delo u sferi rokenrola. Prebogat referencama na važne momente rok istorije, sa svesnom bliskošću engleskom zvuku iza koga čuči fascinacija našom pop-rok scenom šezdesetih godina (a ne, recimo, skorašnjim brit-popom), ovaj album je visoko osmišljen proizvod sa nekoliko slojeva, koji nudi ponešto za svakog.

TRAGOVI PROŠLOSTI: Pored ovih ključnih novih diskografskih repera, poslednjih nešto više od godinu dana donelo je i nekoliko potvrda rejtinga, na raznim stranama.

Najlepše iznenađenje rok muzike svakako je album grupe Presing – 600 nebo, originalno sniman 1998. i konačno objavljen privatnim naporima, kao testamentarno izdanje naraštaja srpskih grupa devedesetih, od Darkwooda do Kande, Kodže i Nebojše. Ukoliko je ikad postojala "srpska kosmička muzika", nalazite je ovde, a tekstovi Kize Radovića dovode je povremeno na nivo visoke umetnosti. Mada bi se po svemu reklo da smo ovde isuviše suočeni sa reminiscencijama na nekada vladajući zvuk u undergroundu, Presing upravo ovom pločom pokazuju da su verovatno najčudniji, ali ipak proveren standard naše rok scene. Zadatak za sve buduće poduhvate sa gitarama...

Darkwood Dub su potražili utočište u ovim novim konfuznim vremenima kroz kućnu, intimnu elektroniku – pravac koji su zacrtali na svom ključnom albumu Elektropionir. Novo izdanje, Život počinje u tridesetoj, može se shvatiti i kao velika vinjeta o usamljenosti – kao i obično, Darkwoodi postavljaju pitanja i označavaju dileme, bez mnogo odgovora, praveći muziku koja govori o odsustvu i čežnji, više nego o prisustvu i imanju. Standard za sebe i putokaz svima koji se bave elektronskom muzikom kod nas, ali i tačka posle koje Darkwoodi moraju da razmisle kuda dalje.

Obojeni program, osveženi i nasmejani, sa albumom Ako nisam dobra, šta ćemo onda? iznova su potvrdili najviše domete koje su sami postavili svojim ključnim alternativnim rok albumima od pre desetak godina, još jednom iznenađujući one koje ih godinama otpisuju.

Neočekivana sila... je iz nekog razloga rešila da snimi maltene pop album Sunca, sa pesmama koje traju manje od pet minuta, definišući ovom pločom za mnoga slušanja jedan moguć pravac modernog gitarskog zvuka, koji podjednako vodi računa o najvećim uzorima iz prošlosti i onima iz budućnosti.

Žanrovski pomaci sa novim izdanjima zabeleženi su na svim stranama – što se pop muzike tiče, tu je Foto sa albumom Kosmos Srbija, simpatičnim pastišem na teme iz šezdesetih i sedamdesetih, u aktuelnoj retro-elektro oblandi, potom Doghouse, dobar bend u ključu pop-pank zvuka kakvog nismo nikad imali, zatim Sofinetu, kao prvi autor dosad kod nas nepostojećeg hibrida elektronike i hip-hopa, Vroom, sa svojom osveženom mešavinom teatra i rok koncerta, Rare i Yobo, dve snažne, jasno artikulisane grupe na strani metal-kora... Ne treba zaboraviti ni pokušaje starijih da redefinišu svoje mesto na sceni – pre svih Orthodox Celts, koji se smisleno udaljavaju od irskih folk inspiracija da bi došli do još šire publike, ili Sunshine, koji, uprkos nevoljama, imaju snage za neobične žanrovske obrte. Od ostalih eks-vesti najzabavnije su one koje govore da su stubovi rokenrol scene – Partibrejkersi i Električni orgazam – snimili albume mladalačke energije, a za njima svoj tračak stare slave novim izdanjima traže gitarski pop zaljubljenici Eva Braun i Oružjem protivu otmičara.

Na ovo se nadovezuje odrastanje prve autentične tehno DJ zvezde odrasle u našim klupskim prostorima – Marka Nastića (i kolektiva Teenage Techno Punks) – koje počinje da dobija razmere relevantne evropske karijere. Fenomen za sebe skriven u paklenom odrastanju na beogradskim ulicama i odgovor na pitanje kuda je otišla suva energija koje nekako baš i nema više tako puno u rokenrolu.

Dodajmo, za kraj, i par ozbiljnih kompilacijskih izdanja: u sferi elektronske klupske muzike to je Belgrade’s Burning 2 (Cosmic Sounds), britansko izdanje koje osvetljava nu-džez lik ovog našeg muzičkog sloja, i sa druge strane Srbija Sounds Global 2, koji našu zemlju nedvosmisleno svrstava među važne tačke na "world music" mapi, darujući joj prepoznatljiv brand i vrata ka jednom novom kulturnom bogatstvu skrivenom u vitalnom preispitivanju tradicije...

Činjenica da se sve navedeno dogodilo u toku prošle godine i da se u medijima sve to tretiralo samo kao usputna vest pokazuje dve stvari. Za muzičku scenu nije kasno, novi polet obeležava početak novog doba pred sam ulazak velikih diskografskih kuća iz sveta na naše trzište, dok sa druge strane – za ovu pažljivo anesteziranu javnost bogami jeste kasno, ona će, kao i obično, tek posledično otkrivati šta se ovih dana dešavalo u njenom najbližem komšiluku.

Dragan Ambrozić