YU

Svima koji uprkos odlukama na najvišem nivou žele da i dalje budu državljani Jugoslavije za sada se pružaju dve mogućnosti: da se pridruže hiljadama sajber Jugoslovena koji imaju svoj prosor na internetu ili da se obrate Subotičaninu Blašku Gabriću, nezvaničnom "predsedniku pete Jugoslavije". U prvom slučaju, neophodno je da svoje podatke proslede na adresu navedenu na sajtu www.juga.com i sačekaju nekoliko sedmica – virtuelno državljanstvo omogućava im da glasaju o raznim problemima koji muče sajber Jugu (trenutno je to glasanje o himni), da dobiju "pasoš" i učestvuju u referendumu o tome da li treba sačekati da broj državljana dostigne broj od pet miliona ili bi se od UN-a odmah moglo zatražiti dobijanje državnog statusa i dvadesetak metara kvadratnih državne teritorije. Za sada, sajber Juga ima 16.468 državljana od kojih svaki ima ministarsku funkciju.

Što se tiče predsednika Gabrića, njegov projekat tek je započeo: čovek je od lokalnog kamenoresca već naručio četiri kamena međaša na kojima će biti ispisano ime nove stare države, a na teritoriji koja zauzima tri hektara u Subotici istakao je trobojku s petokrakom. Zainteresovanim istomišljenicima Gabrić je ponudio da na njegovom (jugoslovenskom) zemljištu podignu kuće i tako se "odupru jednostranoj odluci savezne skupštine".

Nijedna od ponuđenih opcija ne garantuje praktično ništa. Izuzev potvrde da su pripadnici ugrožene jugoslovenske vrste zaista ugroženi. I da ih ipak ima.

Efikasnost

Odbornicima Skupštine opštine Leskovac pošlo je za rukom da u jednom danu, u petak 7. februara, smene čak pedeset direktora opštinskih preduzeća i načelnika opštinskih službi. Ovakva prilježnost i efikasnost bila bi možda za pohvalu da se smena nije dogodila na konstitutivnoj sednici te skupštine i da istog tog dana, na istoj toj sednici, nisu imenovani "novi kadrovi". Po kratkom postupku, što bi se reklo. Kad se, pored toga, zna i da su smenjeni direktori i načelnici bili članovi stranaka DOS-a i da je njihova smena obavljena na inicijativu koalicije koju čine Socijalistička narodna stranka, Srpski pokret obnove, Demokratska stranka Srbije, Narodna demokratska stranka i Nova Srbija, stvari postaju donekle jasnije.

Apsurdna situacija da pedeset direktora i načelnika listom budu članovi DOS-a mogla je da izazove samo isto tako apsurdnu situaciju da svi listom budu smenjeni. Jer, koliko je logično da pedeset najmoćnijih ljudi opštine budu pripadnici iste političke opcije isto je toliko logično da budu đuture smenjeni. Makar to bilo nekoliko sedmica pošto je iste te direktore i načelnike imenovalo Privremeno veće opštine i već prvog dana zasedanja novog opštinskog parlamenta.

Uredno

Opet je sneg iznenada pao i opet, u Vojvodini naročito, zavejao puteve, i opet putari nisu uradili ono zbog čega postoje, za šta su opremljeni i plaćeni: da očiste sneg sa kolovoza i osposobe ga za kakav-takav automobilski saobraćaj. Zahvaljujući tome, prošle nedelje u gradove na severu pokrajine nije se moglo putovati. Koga je put tamo naneo pre vejavice, svoj boravak u zimskoj idili morao je produžiti dok se neko ne smiluje i sneg ne ukloni – Bog ili putari, svejedno je. Ne može se, ipak, reći da baš ništa nije učinjeno: kad je sneg prestao da pada, pošli su putari u svojim moćnim kamionima u izvidnicu da, kako kažu, procene stanje saobraćajnica i, u skladu s procenom, preduzmu odgovarajuću akciju. Kada su se vratili u bazu, ni nekoliko dana kasnije nije se dogodilo ništa. Procenili su, biće, da je snega toliko da posao ne treba ni počinjati. Niti su šta činili niti se oglasili. A kada je zavejalo prošli put, u januaru, i tada je po tradiciji iznenadilo te iste putare, tvrdili su da je prvi sneg uvek problematičan, ali i da se to dogodilo tada i nikad više, da su spremni na sve, i bla-bla-bla. I vojska se tada oglasila najavom da će se u raščišćavanje saobraćajnica uključiti čim to bude bilo potrebno, sve uz prigodna i patetična obrazloženja da je vojska uvek na usluzi svom narodu, ako se u kakvoj nevolji nađe, što je u bezbroj slučajeva do tada činila. Uprkos velikim rečima, ni vojna mehanizacija, koja je, treba li istaći, kupljena sredstvima svih građana ove zemlje pa i Vojvođana, nije viđena na zavejanim putevima. Da li ih niko nije obavestio da su putevi zavejani niti podsetio da bi bilo lepo da nešto učine kad su već obećali, da li je možda zbog niskih temperatura smrzla nafta u rezervoarima, pa i pored najbolje volje nisu mogli da priteknu u pomoć, ne zna se. Jednostavno, ni od njih se niko nije oglasio. U međuvremenu, međunarodnom saobraćajnicom E-5, polovičnim autoputem, danima pošto je sneg prestao da pada, putovalo se na Božju veresiju, a putarina se uredno naplaćivala.

Razlog

Predlog zakona o duvanu završen je još novembra 2001. godine sa preporukom da se o njemu raspravlja po hitnom postupku, najdalje u januaru 2002. godine, sve radi uvođenja reda u ovu oblast, zaustavljanja šverca cigareta i preusmeravanja znatnih finansijskih sredstava u državni budžet, umesto u ruke/džepove onih koji se ovim unosnim poslom bave ili ga samo omogućavaju. Predlog se kiselio skoro godinu i po dana, da bi se tek sada našao u skupštinskoj proceduri, nekako u isto vreme kad savezna birokratija menja sastav i nadležnosti. Ovo poslednje na prvi pogled nema neke naročite veze sa dnevnim redom zasedanja republičkog parlamenta, ali kada se bolje pogleda, vidi se da i te kako ima. Poznavaoci prilika tvrde da je rasprava o Predlogu ovog zakona odlagana zbog mogućnosti koje pruža dvojstvo nadležnosti državnih organa kada je u pitanju uvoz cigareta, najunosniji duvanski posao oko koga se vrti najviše novca. Dozvole za uvoz, naime, izdavala je republička administracija a akcizne markice savezna. Kao što to obično biva kada su velike pare u pitanju, leva ruka obično nije znala, ili je teško mogla saznati, šta radi desna. Ili se samo pravila blesava. Tek sada se saznaje, ministar finansija je to rekao za skupštinskom govornicom, da su do sada više puta otkrivani falsifikati akciznih markica, ali i dvostruko štampanje istih serija u državnim štamparijama, što nije baš moguće bez nečijeg blagoslova. Javnost je iz nekog razloga bila pošteđena tih loših vesti. Sada, kada je savezna država prestala da postoji, i razlozi za odlaganje prestali su da budu važni.

Plen

Mesto događaja je Požarevac, sednica Opštinskog odbora Demokratske stranke Srbije. Glavni akteri: član te stranke Bojan Stamatović i dopisnik agencije Beta Mile Veljković. Događaj za Srbiju ne toliko neobičan, ali s neobičnim detaljem.

Na pomenutoj sednici, održanoj 7. februara, Veljković je zatražio da se poslanici DSS-a izjasne o javnosti rada te sednice (što mnogi ovdašnji političari, vrlo agilni kada je potrebno kritikovati slobodu štampe, vrlo često zaboravljaju da urade), a u tom zahtevu pridružuju mu se i ostali prisutni novinari. Reč po reč, Bojan Stamatović fizički nasrće na Veljkovića i događa se ono što se obično naziva incidentom: član Povereništva DSS-a povukao je novinara za uvo i tri puta ga ošamario. Ono po čemu je ova priča ipak specifična u odnosu na slične događaje jeste plen. Stamatović se, naime, nije zaustavio na fizičkom napadu, već je dopisniku Bete oduzeo ni manje ni više nego naočare i telefon.

U šturoj agencijskoj vesti nisu precizirane okolnosti, nije opisano kako su navedeni predmeti zapravo oduzeti, ali čak i ono što se zna moglo bi da posluži kao naravoučenije pripadnicima novinarskog esnafa. Pored onoga što im je propisano – da se lepo obuku kad ulaze u značajnije institucije – ubuduće bi trebalo da povedu računa o važnijim i vrednijim stvarima koje u te institucije unose. Ako već hoće da izgovore nešto što gospodi političarima neće biti po volji, neka kolegi do sebe ostave na čuvanje naočare, adresar, telefon, olovku, blok, slušni aparat, diktafon... odnosno sve ono čega bi, onako besna i isprovocirana, gospoda mogla da se dočepaju.