VREME 632, 13. februar 2003. / NEDELJA
Pun kufer marketinga:
Bez reči
Kad su ostala samo ova dva oka u glavi, lako ćemo
Da li će Kalifornija da promeni ime? Trebalo bi. Zar da se najreklamiranija država u Americi i dalje zove po nekakvom kalifu? Zar nemaju neku podobniju, neislamsku titulu kojom bi zamenili tu neprikladnu reč – kalif? Da je Kalifornija kojim slučajem naša, već bismo je mi preimenovali u Vojvodornija i Serdarornija (sasvim u skladu s novom državnom zajednicom). Pa mi smo i šopsku salatu, ni krivu ni dužnu, prekrstili u "srpsku sa sirom", a da i ne pominjem ulice i gradove (čak i one koji se ne nalaze na našoj teritoriji). Odnedavno imamo i posebnu marku "srpske kafe", mada nisam sigurna da li to "srpska" označava način pripreme, kao "turska", ili zemlju porekla? Ne bi me čudilo ni da kafane, koje su već odavno uvele "srpsku" umesto "turske" kafe, uskoro ponude i "ajriš kofi – srpsku kafu sa šljivovicom"?
Ime jeste važan element identiteta proizvoda i imidža. To su znali i stari Latini kad su rekli da nomen est omen. Znali su i rani hrišćani kad su rekli da u početku beše reč. Znali su i umetnici i filozofi kad su tvrdili da forma može biti suština. Znali su i naši stari kad su "brendirali" gradove i fabrike posle Drugog svetskog rata (kojom prilikom je valjda samo Kraljevo zadržalo monarhističko ime, a i Jajce se pokazalo kao nepodobno da postane Titovo). Baš zato me i čudi ovaj propust Amerikanaca sa Kalifornijom. Nije valjda da je došlo vreme da mi njih podučavamo? Već su pokupili par fazona od nas – krađa izbora, na primer, pa nepriznavanje Haškog suda, a sad će, evo, radije zaratiti i s celim svetom nego da popuste. Šta će sledeće da prekopiraju? Možda da probaju da svoju državu preimenuju u Državna zajednica Teksasa, Arizone, Jute, Merilenda... pa tako dok ne pobroje svih pedesetak. Da vidim kako će onda majci da grade imidž. Dok glumac izgovori famoznu rečenicu o odbrani američkog načina života ("U odbranu teksaškog, arizonaškog, merilendskog...") prođe pola filma. Nama je ipak lakše. Jeste da se svakih nekoliko godina zovemo drugačije, ali ćemo ipak brže da izgovorimo "srbijaicrnagoranski proizvod" nego što će oni svoje ime. Etikete će nam biti manje od njihovih, brže će nas prozivati na takmičenjima (dok njih najave, zaspaće i sudije i publika) i uopšte ćemo zauzimati bolje pozicije od njih – evo, i u Ujedinjenim nacijama smo ih već pretekli – mi smo napredovali sa pretposlednjih mesta ka početku abecede, a oni su i dalje tek pod "U". Kad ovako sagledam našu situaciju – mnogo mi je lakše. Već sam se bila uplašila da ćemo teško brendirati novu državu. Doduše, ime je samo početak, tek treba da u njega unesemo sadržaj, ali i to ćemo već nekako, sad kad smo najvažnije pregurali. Srećom da se onih šest predsednika s početka devedesetih nisu dogovorili o preuređenju, inače bismo se sada zvali Državna zajednica Slovenije, Hrvatske itd. Ovako, kad su ostala samo ova dva oka u glavi, lako ćemo. Pa kad grunemo na to svetsko tržište, ima da ga pocepamo ko svinja mastan džak.
U reklamnom biznisu često se koristi izreka da jedna slika vredi kao hiljadu reči. S druge strane pak, neke reči vrede kao hiljadu slika, reč Bog, na primer. Reč od koje mi počinjemo nije ni tako jaka ni tako jasna, a nije ni reč nego poduža rečenica. I nemamo nikakvu sliku, što je možda i dobro jer, ako se setimo kakve su slike ranije išle uz naše reči...
Nadežda Milenković
|