VREME 632, 13. februar 2003. / VREME
Privatizacija valjevskog Uzora:
Jesu li Amerikanci bombardovali
Kad je bivši direktor i julovski poslanik kupio firmu, digle se partije i javnost jerbo je to najveći šamar demokratiji. Drug Savić koji je postao biznismen Savić sve to oturuje kao zavist i ljubomoru neuspešnih i kaže da država zna šta radi, takvi kao on dobijali bi firme džabe
Krajem prošle godine privatizovana i valjevska Modna konfekcija Uzor. Procenjena vrednost bila 18 miliona dinara, niko se nije javio, na ponovljenoj aukciji, sa prepolovljenom cenom, javila se, uz ostale, Ljiljana Savić, kupila firmu za 30 miliona iliti milion onih maraka. Gotovo.
|
Međutim, de bi bilo bez međutim, vest o tome u Valjevu, malo li je reći, primljena s nevericom. Kupac je supruga Predraga Savića, do oktobra 2000. direktora Uzora, člana Direkcije JUL-a, pa isto do istog oktobra, ili će biti decembra, republičkog poslanika, koga nego JUL-a. Ali, Savić se vratio u grad koji mu nije rodni – po izbijanju rata u Bosni došao iz Zvornika u Valjevo da brani srpsku ekonomiju – i preuzeo firmu. Rek’o, bosanskim naglaskom, politika me više ne interesuje, sad sam biznismen. Gotovo. Kad, opet međutim, javio se Otpor, rekli da to nije ono za šta smo se svi borili, da je slučaj Savića najveći šamar demokratiji, javio se DSS, rekli da julovac sad uživa političku zaštitu Batića, javio se G17 PLUS, rekli da protiv Savića postoje krivične prijave, ni na šta nije plaćao porez, radnike isplaćivao preko omladinskih zadruga, slao oca, iz Zvornika, u banju o trošku firme, ima kuću bez papira, na teret troškova reklame i propagande poklonio Zorici Brunclik 40 kompleta... radnici koje je novi gazda, tako rekli, oterao na biro rada. Onda Savić javno upitao, šta je bre, što ga mrze, da mu sve poturaju impotentni i frustrirani pojedinci, koji su ljubomorni, pa na njega, jer u životu nisu uspeli da ostvare njegove rezultate, koje je postigao isključivo radom. Još javno poručio da bi kupcu kao što je on fabrike kao što je Uzor trebalo davati džabe, te da bi i radnici i grad trebalo da budu srećni što je baš on kupio firmu.
KOMPLETI ZA MIRU: Kad je takav zaplet. ajd’ u Uzor, ajd’ na lice mesta. Reporter "Vremena" nije bio međ’ "800 žena", još kad ono, tada društveni, direktor Savić organizova modnu reviju sa Leposavom Milićević, koja je pušila tanke cigarete, i Milovanom Bojićem, koji je više gledao u Leposavu nego u manekenke. Biznismen Savić pristade na razgovor. Eto nas, prvo sekretarica, plava i više nego na mestu, pa Savić u kancelariji, i tu sve na mestu i u kvalitetu, sto, stolice, kompjuter, dve biljke, kalendar na zidu, nema umetničkog portreta drugarice Mire, ali ima umetnička slika, kvalitet, ulje li je, pa na platnu.
|
Upoznasmo se, može sve, samo da bude profesionalno, nervira ga kad ga pogrešno interpretiraju, bosanski će, kako nego neposredno. Ajde da pitamo, kako koji su motivi kupovine, pa to je jedino što zna da radi, taj tekstil, te krpice, već ima zajedničku firmu gore u Mitrovici, svoju u Beogradu, šta je posle oktobra mogao da radi, nije za penziju, tek treba da se dokazuje. Pošto ima mogućnosti da šije, i ranije radio tzv. lon poslove za Nemce, treba mu kontrola nad proizvodnjom. Zato kupio Uzor, nastaviće lon poslove, sa selekcijom kupaca, smanjenjem troškova, većim cenama... podrazumevajućim profitom.
A prozivanja, Otpor, G17 PLUS, DSS, bezveznjaci, struktura tih koji ga kače govori koliko su relevantni. Ipak, nije mu jasno zašto, je l’ nekome od njih učinio nažao, nije, došao je u fabriku pred stečajem, skupo je platio, sve stavio na kocku, i dočekuju ga etiketama. Šta je sad to, konsultovao se s ljudima i došao do zaključka da je to sociološki, smatra da to nije stav većine nego pojedinaca koji se nisu ostvarili, koji imaju frustracije. Kad prozivanja svedemo na to da ljude iritira, kao što su oponenti izjavljivali, što bivši julovac kupuje firmu koju je upropastio, ima spreman odgovor. Jesu li nas Amerikanci bombardovali, jesu, jesu li nam sad prijatelji, jesu, jesu li bile promene, jesu, treba li on, zato što je bio julovac, doživotno da bude zločinac, da li je on činio veći genocid od Amerikanaca. Ne razume, bombe nije bacao, firma radi, u petak su plate, pa nijedna firma u gradu ne radi, a napada se ona koja radi. Ako je tako, nema problema, ako misle da je on problem, neka donesu pare, prodaće im firmu...
A krivične prijave, koje krivične prijave, protiv koga nisu podignute prijave posle oktobra 2000, našli su mu da je poslao oca u banju o trošku firme, a otac slepo lice, pa slao je radnike u banje, preko 500, i na more je slao ljude, kao da on nije imao 6000 dinara da plati ocu, ali dobio dopis od Saveza slepih iz Zvornika, im’o neka nenaplaćena potraživanja, i rek’o neka ide, sad inspektori neće to da uvaže... Njega optužili za nesavesno poslovanje, pa izvukao firmu iz ničega, ima dokumentaciju, pa on je zvao taj G17 PLUS, i oni sad to zloupotrebljavaju, ma kakva Brunclik i 40 kompleta, to nema veze sa životom, ona to ne nosi. Pričalo se da su poklanjani kompleti Miri Marković, to, kako da ne, kakav je tu problem, pa svako ko je zvanično posetio firmu dobio je poklon, treba biti realan, diskreciono pravo direktora, pa on je napravio najpoznatiju firmu u Jugoslaviji, nije to moglo preko noći...
TRUDNA ŽENA: Jeste poslao 68 radnika na biro rada, ima još zainteresovanih, ali zakon dozvoljava samo deset odsto. Sve je po zakonu, nikakvih on obaveza prema njima nema, a kad smo kod toga da kaže, sve su to režijski radnici, van proizvodnje, sede i uzimaju platu, bez njih je četiri puta povećao proizvodnju, pa ta Olga Milićević, koja ga najviše proziva, je restoranski radnik, bila šef restorana, pokrala mu sve posuđe. Ništa mu nije jasno, takva žena priča o njemu, i to vredi, a on državi mesečno na ime poreza i doprinosa daje sto hiljada maraka, i on ne važi. Pravo glasa i priče trebalo bi da imaju oni koji nešto daju državi, a ne oni koji nikad ništa i nikom nisu učinili u životu. Uostalom, pozvao je 20 radnika sa biroa da se vrate u fabrike, neće nijedan, pa ni ta Olga. Što se tiče radnika čist je, pazio šta radi, žena mu trudna pa, koje veli, da se ni o koga ne ogreši.
Batić, ma to nema veze sa životom, šta drugo da kaže, zašto ljudi imaju potrebu da sve vezuju sa politikom, on nema potrebu za tim, nema kad da se bavi politikom. Da su ga viđali sa Batićem, njegovim savetnikom Stefanovićem, ma ne. Što bi se stideo što je bio u JUL-u, pa on je bio direktor kad nije bilo JUL-a, i potpuno je normalno da partija koja je rasla, koja je imala potrebe za kadrovima, zavrbuje čoveka kao što je on, mladog, uspešnog, direktora, pa isto je i sad, da hoće mogao bi u koju hoće partiju, ali neće. Zašto neće, zato što neće, neće i gotovo, bio je u partiji kad je hteo, bio je sve što je hteo, hteo da bude poslanik, bio poslanik, kad bude hteo nešto drugo, biće, realno želi i planira, nema frustracija.
A kuća, kakva kuća, bilo mu je 9000 inspekcija i 9000 supova, tri godine ga kontrolišu, i ništa.
Nalazimo se i sa Olgom Milićević, dugogodišnjom radnicom koja je poslata na biro rada. Žuri, neće da skida kapuljaču ni za fotografisanje. Kad je Savić kupio firmu uzela odmor, zvali iz firme, rekli, ne može, ponudili joj da ide na biro, potpisala, i opet bi, strašno, posle svega, Savić. On da joj bude gazda, da uđe u firmu gde piše – Predrag Savić, ni mrtva, toliko obraza ima, sačuvaj bože. Vadi hartije na kojima su potpisi svih radnika za posleoktobarsku smenu Savića, svi potpisali, sem onih na bolovanju, šta sad, pita. Pokazuje i nalaze G17 PLUS, i sad takav čovek gazda. Ne razume, nije pametna, ali tamo neće. Tužiće firmu za otpremninu koja joj sleduje, i šta kaže, nije poklanjao Brunclikovoj, ne zna, nije ona Brunclik, neka sud kaže šta ima.
Dragan Todorović