Roman:
Muzej bezuvjetne predaje, Dubravka Ugrešić

Fircanje Teksta (i Sveta)

Samizdat B92/ Konzor
Beograd/ Zagreb 2002.

Što sam na to mogla odgovoriti? (...) Da je egzil povijest stvari koje ostavljamo za sobom, kupovanje i ostavljanje sušila za kosu, jeftinih malih radioaparata, lončića za kuhanje kave. Da je egzil mijenjanje voltaže i hertza, život s adapterom, inače bismo pregorjeli.

Već vidim čak i posve dobronamernog, izbirljivog i pametnog čitaoca kako se nelagodno mršti, samo viškom dobrog ukusa sapet da zavapi: "O, ne, zaboga, zar još jedna knjiga o Strahotama Egzila?! Moram li baš i to da pročitam, ili će moralna podrška od mene ipak biti dovoljna!?" Potpuno razumem ovakvu strepnju – naravno, samo i jedino onda kada je ova rezultat ugnjavljenosti relativno razgranatom visokoparnom makulaturom koju proizvode profesionalni egzilanti-diletanti, u stvarnosti mahom odlično uhlebljeni turisti i Trgovci Opštim Mestima – ali kod Dubravke Ugrešić i dalje nema nikakve bojazni za iole ozbiljnog i suptilnog čitaoca. Njen je roman Muzej bezuvjetne predaje proza ugrešićevska u najboljem mogućem smislu – a neki se drugi smisao, uostalom, nikada do sada nije ni mogao attachirati uz ovo prezime, da ne rečemo skorojevićki brand – što će reći da se radi o knjizi kojom ova spisateljica nastavlja istraživanje onim tragom kuda ju je povukla njena esejistika pisana otkad su južnoslavjanska plemena dohvatila topuze, a nju samu agramerska kulturtregerska mikrosredina ritualno odbacila i prezrela zbog famoznog "nedostatka patriotizma" shvaćenog kao zavijanje s vukovima u čoporu i "učeno" reprodukovanje mrzilačkih stereotipa o Drugom (v. Američki fikcionar i Kulturu laži). Operisana od potrebe za svečanim obznanjivanjem Velikih Istina, Dubravka se Ugrešić posvetila tokom devedesetih minucioznom – oporom i gorkom, rezigniranom i ponekad upravo turobnom, no ipak ironičnom, duhovitom i elegantno superiornom – istraživanju Sitnih Pakosti i Banalnih Niskosti raznih potrošača i prenosilaca onog ekoovskog "svakodnevnog fašizma", a napose one malomišćanske, patriotičeski raspevane entelegencije, vazda budne na braniku domovine/otadžbine. A uz taj "truba trubi, mi smo rodoljubi" kreket sasvim lepo pasuje i entuzijastičko obnavljanje muškobanjaste kulture neograničenog nasilja sa pompeznim pokrićem i blažene slobode-za-pljačku, dakle sve one "pogodnosti" kakve su u punoj meri moguće samo u ratnim ili ratu bliskim uslovima, "u pozadini" ništa manje nego na frontu, to jest manje brutalno, ali beskrajno kvarnije...

Muzej bezuvjetne predaje, dakle, čini prirodnu celinu s navedenim knjigama, a opet, i unosi nešto drugačiji ton u spisateljičin recentniji opus, uspostavljajući čak i neposrednije veze sa nekim njenim "predratnim" delima. Na prvi pogled, Rat je sve promenio u ovom opusu: "lake" i namerno "trivijalne" teme (Poza za prozu, Štefica Cvek, Forsiranje romana-reke) ustupile su mesto opisivanju trpnog stanja Istorije. No, je li to sve baš i samo tako? Drugim rečima, nije li ludičko zezanje s estetikom ljubića ili lodžovski (Dejvid Lodž) duhovito portretiranje (i karnevalizacija) živopisnog i taštog spisateljskog sveta samo "benignija", "mirnodopska" verzija potonjih tema, jer ih povezuje Sveta Trivijalnost? Hoću da kažem: ima li na svetu ičega trivijalnijeg od protagonista i proizvoda "rodoljubnih potkultura", bez obzira na sve užase kojima su one pratilac, potka, podstrek?!

Iako tek sada objavljen u izvorniku – u međuvremenu se pojavio na mnogim evropskim jezicima – Muzej bezuvjetne predaje nastajao je od 1991. do 1996. Srazmerno opširna knjiga (302 strane) sastoji se od sedam poglavlja, različitog tonaliteta i mešovitih spisateljskih postupaka, no zajednička im je fragmentarna pripovedačko-esejistička struktura, otklon od linearne naracije, rekao bih ne iz nekakvih nadobudno "programskih" poetičkih razloga, nego po Višoj Nužnosti: kako, naposletku, ispričati "straight story" nakon što se Svet s treskom rasprsnuo u onih stublićevskih "tisuću komada"? Sve što se može učiniti jeste njihovo priručno slepljivanje. "Pačvork", dakle: krojenje, fircanje... Takav i jeste ovaj Muzej: skladište bezbroj smisleno povezanih "eksponata", enciklopedija živih, mrtvih i onih negde između; kolažiranje krhotina vlastitog egzilantskog iskustva, sa svim pratećim cultural clashes kroz koje spisateljica prolazi; ironijska inventura predrasuda Zapada o Istoku i obrnuto; obazrivi pokušaj re-pozicioniranja vlastitog umetničkog samorazumevanja u svetu u kojem je skockani, "fensi" moloh Tržišta, čini se zauvek, trijumfovao nad beznadno staromodnim i sovjetoidno rogobatnim, babasto/kabasto nezavodljivim molohom Ideologije. No, ono što Muzej b. p. izdvaja, pa i "uzvisuje" nad prethodnim delima prevashodno je lična priča: stranice o spisateljičinoj majci, njenom "običnom", a tako znakovitom životu i odnosima sa kćerkom, ekskurzi o samoći – ne samo egzilantskoj – i o ljubavi "hladnijoj od smrti" što bi rekao Fazbinder, nešto su valjda najbolje što se izvorno pojavilo na vaskolikom prostoru onog haškog "BHS" jezika, u najmanju ruku u počivšoj 2002. godini. Isto se može reći i za poglavlje o Anđelu Zaborava koji je dotakao jedno žensko prijateljsko društvo, raštrkano na sve strane voljom i snagom Istorije, ali i nedostatkom volje i snage većine protagonistica da joj se odupru, da ne podlegnu zatupljujućem efektu Zova Zajednice. O ovom bi rastakanju naizgled neraskidivih prijateljskih mikrokomuna, ugušenih pod jastukom Velikih Priča, svako od nas imao štagod za reći, samo što je to Ugrešićeva učinila možda i najbolje od svih do sada, od svih koji dele Iskustvo Raspada s početka devedesetih, kad su nam se životi raspolutili kao jabuke (uostalom, i ovde se radilo o dejstvu Noža...). A šta je dobar roman ako ne uspelo transponovanje spisateljskog "privatnog" u nešto što se i te kako tiče i mene, i tebe koji/koja ovo čitaš? Da li je to ona notorna Prustova madlena, Red vožnje Eduarda Sama ili pak Ugrešićkin album s porodičnim fotografijama, još je ponajmanje važno.

Na ovom se mestu valja podsetiti Ugrešićevoj bliskog feminističkog pokliča "privatno je političko", koji se s dobrim razlozima našao i u ovom izdanju; iz njega se može otčitati štošta važno o Muzeju bezuvjetne predaje, što je osetila i kritika, pa tako Jagna Pogačnik piše o Muzeju kao o "privatnoj knjizi", Mihajlo Pantić konstatuje da se radi o "romanu napisanom egzistencijom", dok Velimir Visković spominje "vrlo personalizirano iskustvo". Andrea Zlatar ovo najopširnije elaborira, zapažajući u jednom nedavno objavljenom ogledu kako nova knjiga Dubravke U. funkcioniše "kao povezivanje autobiografskog diskursa i ironijskog modusa", razmatrajući nešto dalje jednu od važnih, osebujnih odlika Ugrešićkinog pisanja: "Autobiografski pisci ulijeću s radošću u klopku ega zbog koje je Ugrešićka izbjegavala izravnu autobiografičnost, zazirući od narcisoidnog, samozadovoljnog i samozadovoljavajućeg samo-predstavljanja, običnog književnog egotripa. Što ima ljepše (i lakše) od nesmetanog plivanja i dubinskog ronjenja u vlastitoj duši? Što ima teže od neprestanog samoironijskog odmaka, stalnoga promatranja sebe iz gledišta vanjskoga oka, bez popusta?".

Muzej bezuvjetne predaje doima se kao prirodno, vrlo uspelo okončanje jednog "ciklusa", kao zaokruživanje teške koliko i izazovne etape iliti oduživanje duga posledicama i (epi)fenomenima raspada "jučerašnjeg sveta", uz lucidno, deziluzionirano, no ne i uistinu mrzovoljno kibicovanje (vrlog) Novog Sveta. Neću ni da nagađam šta bi – kada je proza u pitanju – posle ovoga moglo da usledi, no već sam sada siguran: pogoršanje Sveta i dalje će doprinositi (koliko god melanholičnom) poboljšanju Teksta, bar kada je ova spisateljica u pitanju. Nije ovo, da se razumemo, nikakva uteha, a kamoli razlog za slavlje. Naše predaje jesu bezuvjetne, kako god uzmeš; niko nas ništa, uostalom, i ne pita, jedino nam ostavlja slobodu da budemo ili ne budemo Stoka. Stvar je, dakle, samo u tome da se u svemu tome sačuva neki nivo, da se Pričom kvarucka i podriva sveopšte Groktanje.

Teofil Pančić