Nuspojave:
Masivni atak

Ono čemu svedočimo u Zemun Polju svojevrsni je izbruh moralne panike kao globalnog fenomena, uz tek nešto lokalnog kolorita

Ako ste, može biti, prošli vikend proveli demonstrirajući, onda ste po svoj prilici ili Žena U Crnom ili "beli" stanovnik Zemun Polja; hm, statistički gledano, mnogo je veća verovatnoća da ste od ovih potonjih: dok se na mirovnjačkim demonstracijama protiv sve izvesnijeg rata u Iraku okupilo svega stotinak ljudi – mahom onih koji su kroz celu proteklu deceniju kod svih stručno i kvalitetno operisanih lobotomičara važili za "američke špijune" koji sa štabom mrske CIA u Lengliju, Virdžinija kontaktiraju (što telefonski, što telepatski) na dnevnoj bazi – u Zemun Polju je masa nekog običnog, "domaćinskog", trudbeničkog sveta demonstrirala i blokirala (lažni) autoput ka Novom Sadu, ne bi li iznudila odustajanje gradskih vlasti od namere da neka od romskih nehigijenskih naselja sa oboda Beograda izmeste upravo na lokaciju Kamendin u neposrednoj blizini Zemun Polja. Tako, eto, stoje stvari u današnjoj Srbiji, umornoj od lidera, od dilera, od Istorije, od velikih reči i belosvetskih problema: pošto joj je propao prometejski pokušaj da Spase Svet od tiranije zlog Novog svetskog poretka, Srbija ne da se "okrenula sebi", nego je još može uzbuditi samo ono što se dešava u neposrednom komšiluku, do cca 200-300 metara "vazdušne" udaljenosti od toplog doma demonstrirajućeg g. Kućedomaćina... Sve ostalo je smarajuća Apstrakcija, nešto što se dešava Tamo Nekome, ako taj neko uopšte postoji, ako ga nije izmislio nekakav konfekcijski spilbergoid, s neograničenim budžetom za specijalni efekti. Ovo bi, paradoksalno, bilo i nekakav znak poželjnog otrežnjenja – jer je prethodno groteskno prometejisanje skoro satrlo ovu zemlju – da stvar nije otišla u drugu krajnost, ama sa istim predznakom: i dalje su nam Drugi i Drugačiji opasni, zarazni, odbojni i potencijalno krivi za sve, samo što više ne idemo kod njih u posetu da ih prevaspitamo ("Dobro jutro, domaćine! Jel ovo Karlobag ili Virovitica?") nego gledamo da ih nekako sprečimo da oni dođu kod nas! Recimo, u Zemun polje...

To što se tamo neki silan svet okupio da demonstrira "protiv dolaska Cigana" nikako ne znači da svi ti ljudi povazdan sanjare o konc-logorima za "rasno nečiste", marljivo celivaju Hitlerov portret u svojoj arijevskoj dnevnoj sobi, a sintagma "konačno rešenje" im izaziva refleksni osmeh od uva do uva, pa i šire. Bilo bi to isuviše lako i pojednostavljeno objašnjenje, karikaturalni produkt jedne ipak žalosne ideološke imaginacije. To je, dakle, metodološki ćorsokak, tako se ne stiže nikuda. Jerbo u stvarnosti, sve su to fini ljudi, dobrodušni i dobronamerni, ne bi ni mrava zgazili... Obaška, nemaju ništa ni protiv Roma ni protiv Cigana – ako su u pitanju pošteni Romi. A načuli su da ima i takvih, mada se lično nisu osvedočili.

Tu negde, biće, čuči problem sa malograđanskim zazorom od Drugog, koji u iole "demokratskim" okolnostima ostaje u kontrolabilnim granicama gadnog ali ipak podnošljivog, da bi tek pri velikim istorijskim tarapanama pokazao sve svoje raskošne genocidne mogućnosti. Ono čemu svedočimo u Zemun Polju svojevrsni je izbruh moralne panike kao globalnog fenomena, uz tek nešto lokalnog kolorita: taj svet skromnih, ali čestitih Pristojnih Građana i Porodičnih Ljudi koji žive svoje porodične živote u svojim oronulim porodičnim kućicama postavljajući Odlučnu Branu masivnom ataku u vidu dolaska socijalno, društveno, statusno... upadljivo "gorih" od sebe, zapravo luči pojačanu potrebu da nekako ojača dno (i učini ga nepropusnim), ono o koje je odavno izgrebao zadnjicu, još otkad je onaj manijak, ekstatično pozdravljen, počeo da mu "vraća dostojanstvo"; otuda je i taj "Ciganin" kojeg treba držati na što većoj distanci ovde manje "rasna" odlika, a više simbol posvemašnje deklasiranosti, izmeštenosti iz Sistema, socijalnog beznađa, nasledne i doživotne neuklopivosti, vertikalne nepokretljivosti kroz Sistem. Zato ih treba držati podalje: dovoljno je već i ovoliko koliko ih imamo! Evo, čak i naši Romi-starosedeoci se zajedno s nama bune protiv prinova! Samo, problem je u tome što ista priča važi i za, naprimer, ekonomske azilante u Zapadnoj Evropi: ono na čemu parazitira današnja ksenofobična, hardlajnerska desnica na Zapadu (sve) manje je, danas posve nepopularan i istorijski odviše iskompromitovan, klasičan rasistički repertoar, a mnogo više ekonomsko-socijalni momenat ("zauzimaju nam radna mesta! prave gužvu po autobusima! iznuđuju socijalnu pomoć od naših para!"), kombinovan sa nešto za potpirivanje uvek lake strepnje od Stranog: sa njima dolazi kriminal; nečisti su po definiciji, doneće vam zaraze i vaške; obljubljivaće vaše žene... Sa stanovišta ksenofobične desnice Zapada, naš dobroćudni beli Zemunpoljac takođe je Ciganin, sumnjivi egzemplar onog Nepoželjnog Drugog koje dolazi u pečalbu samo zato da bi pomutilo Naš Dobrostojeći Mir. Ali, buni se naivni Glas Razuma, i on mora negde da živi, i on teži ka nečemu boljem! Tačno, slažu se benevolentno i holandski kućevlasnik, i austrijski hotelijer, i nervozni Zemunpoljac, sve puni toplog ljudskog razumevanja – ali ne mora baš Ovde, u mom dvorištu! Neka ide Negde Drugde, gde god to bilo (kada se jednom ustanovi precizna lokacija tog Negde Drugde gde treba da idu svi kojima je po bilo kom osnovu još gore po nas, pa nam "kvare prosek", biće to najveće otkriće u istoriji čovečanstva!). "Neću politiku u moju butigu" i "Volim pozorište, ali ne u svojoj kući" besmrtne su definicije te škole mišljenja...

Pa dobro, Pančiću, kad si tako na rečima pun humanizma & renesanse, da li bi ti voleo jedan slem u svom komšiluku – bio on "ciganski" ili ne – sa svim pratećim epifenomenima? Ne bih, naravno. Naprotiv, više bih voleo da živim u nekom prelepom, "elitnom" kraju, samo je moja finansijska, te posledično i stambena stvarnost, avaj, daleko od toga: ko mi je kriv kad sam se za ratnog vakta više družio sa (stvarnim i simboličnim) Ženama u crnom nego sa muškarcima sa crnim čarapama na glavama?! No, isto tako ne bih ni prstom mrdnuo da sprečim nastanak takvog geta u mojoj blizini (hm, pa ni ovako nisam daleko), a sve pod izgovorom da bi bilo bolje da bude Negde Drugde, u kosmičkoj maglini apstraktnih lokacija. I šta ćemo sad? Ništa. Da se i dalje kuvamo u sopstvenm sosu. Sve je to naše zajedničko stanje odavno opisao Džoni Štulić stihom "mi smo ljudi Cigani, sudbinom prokleti". A pesma, pesma se zove Balkan, jašta.

Teofil Pančić