Knjige:
Konstantin Bogobojazni, Simo Mraović

Kako biti nevidljiv

Srpsko kulturno društvo Prosvjeta ; Zagreb 2002.

Vjerujte, nema ništa na ovom svijetu odvratnije od nacionalno osviještenih rockera.

Vaistinu! Možda su im jedini dostojni parnjak rokeri koji se, pod stare dane, (s)ližu s popovima bilo koje sorte; doduše, najčešće su u pitanju jedni te isti ljudi: "nacionalno" i "konfesionalno" prosvetljenje/oboljenje obično prate jedno drugo, a još kada se nakaleme na raznim opijatima oštećeni mozak i na hroničnim nečitanjem zakržljalu leksiku, stvar postaje upravo nepodnošljiva... Nego, manimo se toga. Gornji je citat tek jedna zgodna opaska naslovnog junaka knjige Konstantin Bogobojazni, proznog prvenca etabliranog hrvatskog pesnika "srpskog etničkog porekla" (tako se to valjda kaže) Sime Mraovića, visprena, dakle, misao naratora roman(čić)a koji je poprilično uzburkao duhove na hrvatskoj književno-medijskoj sceni, da bi poneki odjek svega toga – i poneki primerak knjige – dospeo i na ovu stranu Balkanskog Zida koji pre desetak godina izniče tamo negde između Tovarnika i Šida, tih dveju ekstremno velevažnih interevropskih destinacija, između kojih tobože zjapi Civilizacijski Raskol: jedni sremački bećari više vole red slanine, pa red šunke, dočim je kod onih drugih nekako baš obrnuto... Vala, ovako Fundamentalnu Razliku ni Semjuel Hantington ne bi raspetljao.

Konstantin je pesnik i erotoman, bezazleni sanjar – a ovo određenje ovde nikako nije eufemizam za jurodivost ili štogod slično – naprasno zatečen u kanibalski surovoj realnosti ratnog Zagreba iz jeseni i zime 1991-1992. Pri tome je Konstantin, kako mu njegovo simbolički odlično odabrano "bizantsko" ime i govori, slučajni pripadnik Nezgodne Manjine, one kojoj, u datim okolnostima, nije nimalo poželjno pripadati, jerbo vas ta pripadnost čini bespomoćnim taocem jedne, najblaže rečeno, frustrirane i nervozne Većine, baš koliko i zarobljenikom onoga što čine vaši sunarodnici, tamo gde su oni Većina, ili tamo gde na silu većinom pokušavaju postati... No, zašto "slučajni pripadnik"? Zato što Konstantin, ako ćemo pravo, pati od hroničnog nedostatka "patriotskog gena": on nekako nema ništa s tim, njegova je manjinska "pripadnost" nešto što se manifestuje jedino tako što ga Drugi takvim doživljavaju, što ga rođeno ime takvim po(t)kazuje: to je, dakle, "izvanjska" osobina njegovog društvenog identiteta, za njega irelevantna. I za samo društvo takođe, sve dok naprasno – sa promenom dominantne društvene paradigme – ne postane strašno važna, prekonoć proizvodeći ni sa čim drugim dostojno uporedivu egzistencijalnu teskobu. Kada je bio mali, Konstantin je čak mislio da (mora da) je Hrvat, kada su to već i svi drugi klinci iz kraja, od kojih se Konstantin ni po čemu ne razlikuje. Bio je nemalo iznenađen kada mu je njegova kordunska baka otkrila "strašnu istinu": na kraju je, šta će, umesto "Hajduka" počeo da navija za "Zvezdu"! Što je, uostalom, i jedina istinska vajda od ove iznuđene "samospoznaje"...

Izabravši sintagmu "manjinski roman" za podnaslovno određenje svog proznog štiva, Mraović pogađa u bit, dakako pod uslovom da za partnera ima dovoljno inteligentnog čitaoca: "manjinskost" o kojoj ova knjiga govori, naime, mnogo je širi pojam od onog njenog spolja nametnutog, iznuđenog značenja. Ono od čega pate svi Konstantini ovoga sveta zapravo je manjinsko osećanje života, trajna i neizlečiva dislociranost iz onog (pokretnog) Epicentra u kojem se nalaze – i za čijim povremenim epohalnim premeštanjima pokorno trče – svi oni Ispravni Građani, svi rođeni i doživotni pripadnici svakovrsnih Većina, kao i svi samozataj(e)ni rutineri mimikrijskih strategija, zastrašeni vlastitom potencijalnom Različitošću koja se može ugušiti jedino napadno revnosnim iskazivanjem lojalnosti Većini, gorljivim nadvećinivanjem većinaca... Konstantinov je "manjinski" identitet, dakle, tek smarajuća Konvencija u koju veruju neki drugi ljudi, ali u opasnim vremenima on postaje i opasni beleg: u doslovno koliko i metaforično mračnom – i zamračenom – Zagrebu iz te paranoične ratne sezone, on svog "nosioca" obeležava teretom neke nejasne, ali i te kako delotvorne Krivice, on može da povredi, pa i da ubije svog "posednika", baš kao kakav poludeli, mutirani virus. Dakako, Zagreb je daleko od prave Linije Fronta, u njemu su opasnosti naizgled virtuelne, ali baš to – ta blažena bezbednost za kukavice, ali i slobodno lovište za manijake – omogućava berićetni rad one užasne, potuljeno ugnjetačke, kriptofašističke malograđanske imaginacije (iliti dražesnog komšilučkog terora), one koja je idealno testo za veselo bujanje svakog jedrog i perspektivnog totalitarizma (v. odličnu dramu Zorice Radaković "Susjeda").

Mraovićev junak – autobiografski su elementi sveprisutni, baš kao i oni gotovo "reporterski" deskriptivni, ali ih treba "konzumirati" sa zadrškom, vodeći računa da romaneskna naracija ima svoje autonomne zakonitosti – glavinja tim Sumračnim Gradom, jedinim svojim gradom, bežeći od mobilizacije, od isfrustrirane Gomile, od s koca i konopca skupljene nacionalistički revne (novo)policije, od parapatriotskih književnih zamlata – tih umobolnih i nakaznih lešinara koji se uvek skupljaju kad osete miris krvi, ne bi li ga "opevali" svojim jadnim domoljubnim (kata)strofama – i, uopšte, marljivo "pokušavajući da bude nevidljiv". Koprcajući se u pokušajima da se izbavi od sveprožimajuće, "stomačne", neuklonjive Teskobe, K. spava kod svojih bezbrojnih "prijateljica", s detinjastom, biofilnom radošću upadajući u erotske avanture koje – nekim kritič(ars)kim mišljenjima nasuprot – u ovoj knjizi nipošto nisu samosvrhovite egzibicije bliske pornografskom diskursu, nego jedini Konstantinu dostupan način da pobegne od surove hladnoće Spoljnog Sveta i njegove "političke" nadrkanosti koja, s vladavinom Naoružanih Tipova, postaje zdravo opasna po opstanak glave na ramenima; besomučno erotiziranje vlastite egzistencije tako postaje jedino preostalo pouzdano utočište Nežnosti i Topline, emergency exit za očuvanje Ljudskosti. I Mraović je u tome dočaravanju jednog pomerenog stanja – svim primetnim nezgrapnostima uprkos – posve uspešan, mada i posve nepretenciozan: njegov je romančić tek neambiciozni, ali upečatljivi romaneskni kroki, i kao takav funkcioniše posve dobro, povremeno ostavljajući devastirajuće snažan i potresan dojam (recimo, u nežnom, a nepatetičnom prikazu "đeda"), dokazujući tako da i u prozi liričar ostaje liričar, što je u ovom slučaju više nego srdačna preporuka.

Teofil Pančić