VREME 634, 27. februar 2003. / SVET
Iračka kriza:
Turski čvor
Po temama kojima se bavi, turska uloga u pripremama za rat protiv Iraka – u koji ide uprkos svom javnom mnjenju – dobija gotovo istorijske dimenzije jer direktno pregovara i traži pismene garancije o budućem uređenju zemlje protiv koje će se voditi rat
Od stalnog dopisnika "Vremena" iz Atine
Posao je izgleda dogovoren, ali Ankara do poslednjeg trenutka odbija da provuče kroz parlament odobrenje za saradnju sa SAD u ratu protiv Iraka. Uslov: da sve, do poslednjeg zareza, dobije crno na belo, uključujući detalje tipa – ko će plaćati identifikacione kartice za oko 40.000 američkih vojnika na njenoj teritoriji, ali i ko će razoružavati Kurde. Da ne bi posle bilo kao posle Zalivskog rata...
Dok ovaj tekst ide u štampu, u utorak, turski parlament se sprema za zasedanje posle osmočasovne sednice Kabineta na kojoj je premijer Abdulah Gul izneo rezultate pregovora sa Vašingtonom. Oni se samo na prvi pogled odnose na pokrivanje ekonomske štete paketom "pomoći" od šest milijardi dolara bespovratno, i garancijama za kredite od oko 20 milijardi.
|
NOVI LEGITIMITET: Po temama kojima se bavi, turska uloga u pripremama za rat protiv Iraka – u koji ide uprkos svom javnom mnjenju – dobija gotovo istorijske dimenzije jer direktno pregovara i traži pismene garancije o budućem uređenju zemlje protiv koje će se voditi rat. I više od toga – pregovori se, prvi put nakon pada Berlinskog zida, odnose i na pitanje granica, tabu teme koju međunarodna zajednica jeste otvarala (na jugoslovenskoj krizi, na primer), ali odgovor koji im je sistematski ostavljala u sivoj zoni između legalnosti i legitimnosti, najčešće u formi "protektorata". U tom svetlu, osim "bitke za (ostatke) UN" i prekrajanja odnosa snaga i uticaja na Bliskom istoku, rat protiv Iraka može doneti i prvi pokušaj postavljanja novih osnova legitimiteta za utvrđivanje međunarodnih granica. Prvi korak je već učinjen dogovorom Ankare i Vašingtona kojim se Turskoj odobrava de facto okupacija severnog Iraka.
Ono što je za sada izvesno jeste da obe saveznice – i Turska i SAD – insistiraju na održanju postratovske teritorijalne celovitosti Iraka, i pregovaraju o uslovima. Cela stvar, međutim, može lako izmaći kontroli, koliko zbog aspiracija Šiita na jugu, Kurda na severu, i eventualnog mešanja Irana – koji je već poslao nekoliko hiljada trupa preko granice, poručujući da u kalkulacijama treba računati i na Teheran.
U praksi, to izgleda ovako: da bi obezbedila ono što smatra svojim bezbednosnim interesima, turska islamistička vlada, pod vođstvom mnogo iskusnijeg – i tvrdog – vojnog establišmenta iz senke, traži garancije da nezavisna kurdska država na teritoriji Iraka neće biti proglašena, da će Amerikanci posle rata razoružati Kurde koje sada naoružavaju da bi igrali ulogu pešadije, i da će Amerikanci zauzeti gradove Mosul i Kirkuk, koji daju oko 40 odsto iračke nafte. Podrazumeva se da Turska traži "slobodnu" zonu od oko 20 kilometara unutar Iraka kako bi njene trupe mogle da kontrolišu situaciju, uz zvanično obrazloženje – da spreči talas kurdskih izbeglica. Posle Zalivskog rata 1991, oni su, naoružani takođe američkim oružjem, provalili preko turske jugoistočne granice tražeći utočište kod plemenski i rođački bliskih turskih Kurda, i doprineli radikalizaciji situacije. Turska je potom provela većinu devedesetih u brutalnom suzbijanju pokreta za nezavisnost, okončanog 1999. hapšenjem lidera najradikalnije PKK Abdulaha Očalana.
|
"CEPKANjE" KURDA: Irački Kurdi su u međuvremenu uživali teritorijalnu samoupravu i period relativnog prosperita pošto od 1991. žive pod zaštitom američke i britanske "no-fly" zone, a 1997. su rivalske frakcije sklopile i međusobno primirje. To ne znači i da su odustali od sna o nezavisnosti naroda podeljenog u četiri države (uključujući Iran i Siriju).
Da bi se iskušenja nezavisnosti kod kurdskog naroda smanjila na minimum koji se može kontrolisati, Ankara traži od Vašingtona da bilo kakvo buduće federalno uređenje Iraka bude na geografskim, a ne na nacionalnim osnovama. Da postoji samo jedna legalna armija a da gerilci tri glavne kurdske frakcije budu razoružani. Upravo imajući u vidu rascepkanost kurdskog pokreta u Iraku, skeptici smatraju da su male šanse za njihovo ujedinjenje u čvrst politički pokret ali prilike za provokaciju ne manjkaju...
Dok jednim okom merkaju Sadama Huseina i režim koji je u regionu sprovodio nasilnu arabizaciju da bi promenio nacionalni sastav, irački Kurdi imaju drugo oko okrenuto prema Turskoj. Da bi izbegli da se nađu između čekića i nakovnja, i pošto još uvek ne znaju američke namere, kurdski lideri su ponudili Vašingtonu potpisivanje međusobnog dogovora o tome da neće tražiti nezavisnost, i da će sprečiti svoje gerilce da zauzmu strateški Kirkuk i Mosul. Osim nafte, ovi gradovi predstavljaju još jedan nerašćišćen ostatak raspada Otomanskog carstva i Turska se poziva na sporazume iz tridesetih godina prošlog veka prema kojima je trebalo da dobije učešće u eksploataciji. Nalazišta, međutim, kontroliše Bagdad, ali su na kurdskoj teritoriji, koji na njih polažu istorijsko pravo – kao i manjinski Turkmeni koji imaju dobre veze sa Ankarom...
S obzirom na sve faktore, američko-turski deal se može pokazati ne samo nedovoljnim da spreči nekontrolisani rast bilo čijih apetita u žaru i neredu rata, nego može i inicirati "građanski rat" koji bi mogao da nadživi pad režima u Bagdadu. Vašington smatra naftna nalazišta "narodnim dobrom" svih Iračana, a ne Kurda, Šiita, Turkmena ili bilo koga, i u tom duhu se obavezuje da će američke trupe štititi "nezavisnost" naftnih izvora. Turska se, za sada, sa tim slaže i upravo to i traži, ali pitanje koje postavljaju posmatrači odnosi se na situaciju u kojoj se američke trupe povlače posle brzog rata, a ostaju turske, koje su, uostalom, sve vreme manje ili više prisutne, nezvanično.
TVRĐENjE PAZARA: Iako je premijer Gul jasno rekao da Tursku ne zanima severni Irak i njegova nafta, nego prvenstveno humanitarni problem – dakle prevencija talasa izbeglica, najavio je da će Ankara potraživati svoj procenat iz Kirkuka na osnovu starih sporazuma. Zvaničnici u Ankari nagoveštavaju da bi turske trupe mogle da se povuku iz Iraka u roku od godinu dana ali jedino ako budu zadovoljne načinom na koji su Amerikanci regulisali kontrolu naftnih nalazišta. Šef diplomatije Jašar Jakiš nije bio konkretan u vezi sa veličinom turskih vojnih snaga koje će ući u severni Irak jer je jasno rekao da će ih biti više nego Amerikanaca. Deo dogovora – na razočaranje Kurda – jeste i da Turci budu pod komandom svog generala, a koordinacija između Turaka sa južne strane granice, u Iraku, i Amerikanaca sa severne, u Turskoj, ići će preko kurdskog grada Dijarbakira na jugoistoku zemlje. Pazar ide i korak dalje, sudeći po tome da je Vašington prihvatio i civilnu tursku ulogu u postratovskom Iraku, odobravajući učešće turskih predstavnika u prelaznoj administraciji.
Sonja Seizova
| Širakov afrički odjek Specijalno za "Vreme" iz Pariza Dvodnevni francusko-afrički samit što je krajem prošloga tjedna održan u Parizu u normalnim bi vremenima ostao tek događaj koji zanima jedino vanjskopolitičke urednike na muci s novinskim temama. Iračka kriza i oštra francusko-anglosaksonska konfrontacija učinila je da i ova redovita smotra afričkih pustih želja i francuskih dobrih namjera postane zanimljiv međunarodni skup. Samit je završen usvajanjem zajedničke deklaracije u kojoj je podržano francusko stajalište oko iračke krize – nastavak rada međunarodnih inspektora – i naglašeno kako "postoji alternativa ratu". To ima posebnu težinu jer od 52 zemlje prisutne na pariškom samitu tri su privremene članice Vijeća sigurnosti: Gvineja, Angola i Kamerun. U staklenoj palači na Ist Riveru odvija se zakulisna borba za svaki glas, pa i za ova tri afrička (zajedno s glasovima još preostale tri neodlučne zemlje Meksiko, Čile i Pakistan). Prema diplomatskoj aritmetici, Francuskoj su dovoljna dva glasa od šest neodlučnih pa da izvojuje pobjedu u Vijeću sigurnosti (uz očekivanu podršku Njemačke, Rusije, Kine i Sirije), dok Vašington mora pridobiti čak njih pet da bi ostvario potrebnu većinu od devet glasova (uz osiguranu podršku Velike Britanije, Španjolske i Bugarske). Francuski predsjednik Žak Širak postigao je tako još jednu diplomatsku pobjedu, postavši advokat i tumač interesa Afrike na međunarodnoj sceni, ili kako se to na "engleskom" kaže – u verziji odveć ozbiljnog londonskog "Financial Timesa" – "Francuska je kidnapirala evropsku politiku prema Africi". Ipak, najveći bijes s druge strane Lamanša izazvao je Širakov poziv predsjedniku Zimbabvea Robertu Mugabeu da prisustvuje francusko-afričkom samitu. Nakon što je Zimbabve isključen iz članstva Komonvelta, Evropska je unija, na nagovor Londona, zabranila Mugabeu i desecima drugih visokih zimbabveanskih dužnosnika boravak na terotoriji zemalja Petnaestorice. U paketu tih sankcija nalazi se i embargo na izvoz oružja ili zamrzavanje imovine u evropskim bankama. Odluka Francuske da pozove predsjednika Mugabea objašnjava se željom da se Afrika predstavi u punom sastavu na ovom skupu. Razlog posve opravdan, jer je u znak solidarnosti s Mugabeom prijetio bojkot skupa od strane petnaestak šefova država ili vlada. Često se, naime, zaboravlja da Mugabe nije toliko omrznut u Africi kao na Starom kontinentu. Kad je prije godinu dana u Johanesburgu održan Samit Zemlja, britanski je premijer Toni Bler dočekan zvižducima, dočim su Mugabeu njegove afričke kolege priredile prave ovacije. Da se ne bi morali slikati s predsjednikom Zimbabvea – grupni portret s "najnečasnijim diktatorom" (londonski "Times") – evropska su Petnaestorica, upravo u vrijeme pariškoga skupa, odlučila odložiti drugi samit Evropa–Afrika što se početkom aprila trebao održati u Lisabonu. Iako je na dnevnom redu dominiralo pitanje koje se na nemuštom diplomatskom jeziku zove Nepad (Novo partnerstvo za razvitak Afrike), te mirovni proces u Obali Bjelokosti, francusko-afrički samit promatran je ponajviše iz ugla iračke krize, te se stoga lako suglasiti s ocjenom pariškoga "Le Mondea" kako se "na pariškom samitu čuo afrički odjek francuskog govora o Iraku". Izvan konteksta iračke krize, doista, teško bi bilo i zamisliti da bi Pariz "na svoju ruku" pozvao Mugabea i izigrao evropske sankcije. Ipak, "afrički odjek" francuskog protivljenja ratu u Iraku čini se Parizu značajnijim od bijesa što se razlio po britanskim medijima ili od ljutnje bijelih farmera i ostalih nevladinih organizacija. Frano Cetinić Kuala Lumpur: Nesvrstani protiv rata
Na samitu Pokreta nesvrstanih u Kuala Lumpuru u Maleziji okupili su se kraljevi, predsednici i premijeri 116 država, koliko ih je danas u sastavu pokreta. Predstavnici nesvrstanih zemalja izrazili su protivljenje ratu protiv Iraka i založili se za veću ulogu Ujedinjenih nacija u rešavanju svetskih kriza.
"Rat mora biti zabranjen, rat je izraz primitivnosti", izjavio je domaćin, maležanski premijer Mahatir Mohamed, i dodao da svi moraju da se razoružaju. Samitu je prisustvovao i potpredsednik Iraka Taha Jasim Ramadan, koji je isprva bio oduševljen podrškom koju je Irak dobio na samitu. I generalni sekretar UN-a Kofi Anan izjavio je da se rat još može izbeći. Međutim, predstavnici članica pokreta nisu propustili priliku da apeluju da se irački predsednik razoruža, pa je zvanični Irak naposletku izrazio razočaranost time što je samit pokazao nedovoljnu solidarnost sa arapskim svetom. Samit je, zapravo, više bio antiamerički nego proirački, što je ozlojedilo iračkog lidera. "Ne smemo dozvoliti da jedna država bude svetski policajac, a ponajmanje da sama odlučuje kakve će akcije da preduzima i kada", izjavio je maležanski premijer, a njegov stav su kasnije podržali svi predstavnici ove organizacije u čijem su sastavu dve trećine članica Ujedinjenih nacija. Jedina zemlja koja je dala bezrezervnu podršku Iraku, bez obzira na nalaze inspektora UN-a, bila je Sirija, koja je pored Angole, Gvineje, Pakistana, Čilea i Kameruna, ujedno i članica Saveta bezbednosti UN-a po principu rotacije. Samit, međutim, nije otklonio stare podele koje vladaju među članicama pokreta, pa su pakistanski i indijski lider izmenjali oštre reči zbog spora oko Kašmira. Na zadovoljstvo Severne Koreje, samit se uzdržao od javnog kritikovanja ove komunističke diktature zbog istupanja iz Sporazuma o neširenju nuklearnog naoružanja. |