Knjiga žalosti:
Teško i teže

Ubistvom Zorana Đinđića oživela je već davno zaboravljena institucija knjige žalosti. Ispred Vlade Srbije, ispred sedišta Demokratske stranke, u ambasadama, na mnogo mesta na internetu,...išlo se od zahvalnosti, preko izraza očaja do tvrdnji o nastavku započetog

Već 12. marta uveče, među cvećem ispred Vlade Srbije pojavila se poruka "Srbijo šteta, Srbijo grehota, Srbijo sramota". Za neke suviše patetična, za druge suviše mračna, za sve one koji su se sledećih dana upisivali u brojne knjige žalosti povodom ubistva Zorana Đinđića bila je, čini se, dovoljno inspirativna. Sudeći prema delovima tih knjiga koji se za sada mogu pročitati, prva poruka bila je i sublimacija svega onoga što su građani želeli da kažu – neke čudne mešavine zahvalnosti, beznađa i obećanja.

Prve poruke upisane u knjigu žalosti ispred sedišta Demokratske stranke bile su lajtmotiv onih zahvalnih koje su sledile: "Zoki, bila nam je čast i zadovoljstvo ŽIVETI sa tobom ove dve i po godine", "Dragi Zorane, Hvala Vam što ste mi otkrili da i za nas može postojati život bolji i lepši od onog koji smo imali", "Bila je velika čast živeti u Vašoj i našoj Srbiji". Bilo je, Javila su se, međutim, i nešto duža izlaganja, skoro nalik na priče: "Sediš tako na balkonu, piješ kafu, razgovaraš s prijateljima, milo ti na srcu, ništa ne nagoveštava nekakav belaj. I odjednom ti padne mrak na oči, sve postane crno, sve se uzvitla, zaori se topot, u hipu je sve zbrisano, za tren je sve ogrezlo u krvi. Nema više ni tebe, ni kafe, ni maštarija, ni drugara. Odnekud se postrojavaju kilometarski redovi, balkon samo što se ne strovali, prijatelji se utronjali od užasa života. I usred sveg tog grandioznog prizora navru ti misli – Hvala ti, bože, za nauk, hvala na iskušenju".

ZAHVALNOST:Kako su dani odmicali, priča je, čini se, bilo sve više. "Iz budućnosti, negde u svetu: Deco, okrenite stranu 15, danas učimo o Srbiji, jednoj od najrazvijenijih i najmirnijih zemalja Evrope. Ona je nakon velikih, tj. VELIKE tragedije procvetala zasejana testamentom bez reči njihovog premijera Dr Đinđića... Kažu očevici istorije da je bio Gospodar osmeha, Gospodin bogatog uma, Lavovski hrabar, oplakan od svog naroda koji ga i dalje ne zaboravlja". Ubrzo zatim: "Nama, sutra budućim očevima grčiće se u grudima gledajući sve Njih kako rastu u Srbiji koju si Ti začeo. Znam, biće To lepo gledati, ali gorko gutati, znajući da onog koji je Njihovom svetu dao boju i smisao nismo sačuvali". Koliko god bilo emocija u danima upisivanja u knjigu žalosti, čak i među onima čije poruke mogu da se smatraju porukama zahvalnosti nije bilo zaboravljanja specifičnog političkog trenutka. Ipak, konkretnih prozivki konkretnih političkih protivnika ubijenog premijera bilo je svega nekoliko. Poruke tog tipa pre su izgledale kao suptilno podsećanje: "Za sve neobaveštene: bio si i bićeš jedini koga je Srbija istinski volela". U tom smislu, nije izostala ni samokritika: "Oprosti za reči kritike. Bio si bolji i od vremena i od prostora u kome si živeo", "Verovali smo ti i kada te nismo potpuno razumeli, a tek tvojim odlaskom shvatamo koliko nam značiš", "Uvek si me vodio, nekada se nisam slagao sa tobom, nedostaješ mi!".

Upravo u segmentu koji bi se mogao nazvati zahvalnošću (u najširem smislu te reči), bilo je naravno i vrlo ličnih doživljaja ličnosti ubijenog premijera. "Brzom, koji je trčao nekoliko stepenika ispred svih", "Pamtiću Vaš osmeh", "Retko se rodi čovek sa zvezdom, a ti si bio Čovek sa zvezdom. Do sada si sijao na zemji, a sada na nebesima", "Dragi predsedniče, Njegoš jednom reče: ‘Nek sahrane mudrijeg od mene na većem vrhu pored Lovćena...’. Srbija ga ima!", "Bio je frajer, zauvek će takav ostati u mom sećanju i u mom srcu", "Kada bi energija imala ime, zvala bi se Zoran Đinđić", "Pucajući u tebe, znali su da pucaju u Boga, Boga reformi", "Volimo te, cenimo te, ti si nam uzor. Bolji si od Buša". Uz prikaz premijerove ličnosti, prikazana je i Srbija – na nekim mestima suviše mračno, na nekim suviše lično. "U zemlji sporih – brzina je greh, u zemlji prostih – znanje je greh, u zemlji mračnih – optimizam je greh, u zemlji nesigurnih – samouverenost je greh, u zemlji mlakonja – odlučnost je greh... U zemlji ‘bezgrešnih i nebeskih’ bio si najgrešniji. Srećom, Tvoj greh si preneo na milione. Hvala Ti u ime nas malih, grehom zaraženih", "Nismo uspeli da te sačuvamo. Zaslepila nas je svetlost koju si pustio u tunel zvani Srbija. Izvini".

Zajednička tema poruka zahvalnosti i poruka beznađa bilo je nadanje. "Poštovani Premijeru, hvala Vam što ste nam, bar na trenutak, omogućili da se osećamo kao građani sveta i što smo, bar za trenutak, mogli sa ponosom da kažemo da smo iz Srbije", "Bio je trenutak kad sam vas upravo na ovom mestu posle demonstracija susrela i pitala: ‘Kad će’. Rekli ste: ‘Biće’. I bilo je. Hvala vam!". Iako je i na ispisanim stranicama, ali i na svim drugim mestima, vladala emotivnost neprimerena normalnim okolnostima, pojavljivalo se i nešto što se obično naziva duhom: "Pozdravi mudrog Miloša, premudri Zorane!", dok je iz Vukovara stigla poruka "Uspio si zbližiti dva luda naroda". Konačno, u stihu su se oglasili i neizbežni navijači: "Otiš’o si, Zorane, ostala je nevera, uvek će te voleti DELIJE sa Severa!!!!".

BEZNAĐE: Za dežurne cinike samo jedan tragičan događaj, za analitičare događaj sa dalekosežnim političkim posledicama, ubistvo premijera je za običan svet izgleda ipak izgledalo kao ubijanje nade. Zvuči patetično, ali slobodna procena ukazuje na zaključak da je bilo najviše poruka upravo sa tim lajtmotivom. Priznajući da ga često nisu razumevali, obični smrtnici ovdašnji su, čini se u ovih prvih nekoliko dana posle ubistva, u premijeru ipak videli nekog za koga se uvek može reći "Pa, valjda on zna šta radi". Jedna od poruka koja se prva pojavila glasila je "Ne znam. Osećam se kao da sam go". Sve što je sledilo, bilo je samo razrada te teme. "Svoje emotivno stanje mogao bih da uporedim sa malim detetom kome su saopštili da je neko ubio Deda Mraza ili Supermena", "Titova smrt je bila početak kraja jedne iluzije. Pucnji u Tebe su bojim se kraj početka jedne velike nade. Bio si čovek daleko iznad naših okvira i zasluživala Te je samo tvoja porodica", "Bio si Sunce koje je na trenutak obasjalo naše nebo! Sada je ponovo mrak!", "Điki, Teško je izbeći zamke patetike u ovom trenutku! Zato ću upotrebiti tvoju omiljenu stilsku figuru – metaforu: Bio si lokomotiva Balkana i Srbije! Teško će naši rasklimani vagoni nastaviti bez tebe!".

Bilo je i mnogo mračnijih: "Nismo te zaslužili... nismo te sačuvali. I ništa više nema smisla", "Srbijo plači. Nećeš skoro imati ovoliki razlog", "Na svom putu ka nekom drugom svetu nada je u Srbiji kratko boravila", "Prokleti da su", "Umesto da je teško njima što te ima, sada je teško nama jer te nema", "Sa tobom je bilo nade za ovaj narod, ima li je još uvek?", "Bez tebe, Zorane, ova cela priča neće imati smisla", "Kažu da nada umire poslednja... Da li je moguće da za Srbiju više nema nade?". Uz brojne poruke tipa "Osećam se kao da mi je umro otac" ili "Ničija smrt me nije ovoliko pogodila", sledili su zaključci: "Ljuta sam na vas, gospodine Đinđiću, što ste nas napustili! Šta će biti sa našim mladim životima?", "Evo već pet dana jedva dišem, pet dana ne znam za sebe i pet dana živim mehanički. Plašim se ponedeljka kada sve treba ponovo da se pokrene...", "Gde i u kome pronaći nadu? Kako nastaviti sa ovim ukletim narodom koji ubija ono što je u njemu najbolje?", "Vaš život je poslednje što je ova krvnička Srbija uzela mojoj porodici i meni. Sada sam sigurna da nas bez Vas čeka provalija iz koje ste nas tako požrtvovano vukli. Pričaću svojoj dvogodišnjoj devojčici o Vama kao o liku iz bajke koja za nas, nažalost, nije imala srećan kraj". Vrlo prisutne teze o "ukletoj Srbiji" bile su i dodatno razrađivane. "Tko može gomile mesa da uljudi kada one traže i traže, a nemaju šta da pruže osim zluradosti, primitivizma i zla", Specifičan segment ovih poruka čine one pristigle iz inostranstva i onih koji u to inostranstvo, izgleda, nameravaju da se otisnu: "A bio si nam razlog da verujemo da nećemo ceo život trunuti u ovoj Kanadi! Šta sada?", "Sada, ovo više nije moja zemlja. Sada, nemam više razloga da ostanem", "Rođeni smo tu gde više nema života. Ti odlaziš u raj, a mi što dalje odavde. Srbija bez tebe je Prokleta avlija".

Ostali su se uglavnom zadržali na opisu onoga što nas čeka: "Jedina pogrešna rečenica koju si izrekao za ovih 15 godina bila je ona kad si rekao da Ti nisi sistem. Pa Ti si upravo to i bio. Teško ovom ludom narodu bez tebe", "Preko trnja dospeo si među zvezde. Teško nama koji ostajemo među trnjem", "Tamo gde si otišao, biće ti bolje nego što ti je bilo sa nama! A nama..... E,TEŠKO NAMA!". U tom smislu, zanimljivo je upisivanje političkih protivnika – član DSS-a iz Rače zapisao je tako: "Sa tobom teško, bez tebe još teže". Sažetost je ipak glavna zajednička karakteristika ovih poruka: "Dozvolili su nam da se na tren vinemo visoko, a onda su nam sasekli krila", "Kada se vratio osmeh na naša lica, nismo znali da ćemo tako skupo platiti", "Zorane, zar si morao ovako da nas probudiš?!!! (hvala za sve)". Iako očekivani, pomeni Slobodana Miloševića bili su više nego retki i sveli su se na sledeće: "Slobodane, Šešelju i Legijo, sve sam mogla da vam oprostim, ali Zorana – nikada!", "Osećam lični gubitak. Kao da se S.M. vratio dok smo spavali i ubio nas u snu".

OBEĆANjA: Prvih dana posle ubistva više nego retka obećanja da će se nastaviti započeto umnožila su se u porukama ostavljenim kada su se emocije donekle slegle. "Nadam se da nas sada posmatraš odnekud... A mi ćemo Ti pokazati i dokazati da ipak nismo mala i zbunjena deca kojoj je stalno potreban roditelj da ih hrani, oblači, vaspitava i socijalizuje. Dokazaćemo Ti da Tvoj svaki korak, svako učinjeno delo, svaka donesena odluka nisu bili uzalud. Dokazaćemo Ti da smo stali na noge i da znamo da se za ovu našu tužnu zemlju treba boriti", "Ti si nam poslat da nam pokažes kakvi bismo mogli da budemo, samo ako to želimo. Ja znam i hoću, sada još više", "Bio si naše svetlo posle isuviše godina tame. Sada ponovo tumaramo u mraku, ali pratićemo put svetlosti koji si nam pokazao", "Borićemo se da proleće dođe u Srbiju".

Ovakve i slične poruke bile su i najbolje mesto za metafore: "U košarci najbolji igrač izlazi iz igre nekoliko minuta pre kraja utakmice da bi doživeo ovacije navijača. Hoću da verujem da si i t, Zorane, jednostavno morao da iz ove naše dobijene ‘utakmice’ izađeš nekoliko minuta pre kraja da bismo ti mi pokazali koliko te volimo, poštujemo, cenimo i koliko smo ti zahvalni. Tebi, našem najboljem ‘igraču’ u našoj skoroj pobedi", "Bio si motor automobila marke ‘Srbija’. Taj motor ne radi više, automobil je stao. Motor je bio jedinstven i ne postoji šema na osnovu koje bi mogao da se napravi novi. Na nama je sada da SVI zajedno guramo automobil kako bi se kretao. Mnogo snage će nam trebati da bi se kretao uzbrdo, a isto toliko napora da ga zadržavamo de ne ide nizbrdo".

Nade su iskazivali i oni koji žive daleko – kako "naši" tako i "njihovi". Izvesna Marija iz Livna poručuje: "NE DAJTE SE BIVŠI ZEMljACI! Oduzeli su vam tijelo, ali ne i duh! Čitajući vas na ovim stranicama, sigurna sam da se svjetlo neće ugasiti, nego će još većim intenzitetom zasjati!!!". Miša iz Londona istovremeno tvrdi: "Ti si razlog što se vraćam u Srbiju. Nema odstupanja", dok Igor, koji u Nemačkoj upravo brani magistarski rad, na sajtu B92 zemljacima poručuje da se sigurno vraća. Kako bilo, u trenucima kada se većini činilo da je svemu kraj, možda je obećavajuće to što je ipak bilo onih koji su pisali: "Hvala ti i odmori se. Mi ćemo dalje. Teško, ali uporno", "Dragi Zorane, imam devet godina. Učim engleski, koristim internet, ostvariću ono što si želeo. Pamtiću te po dobroti i tvojoj odlučnosti", "Ako Srbija nastavi ovako, misliću da je naš premijer živ", "Nastavljamo, ima nas dovoljno". Uostalom, bilo je i za očekivati da priča koja počne sa "Srbijo šteta, Srbijo grehota, Srbijo sramota", a nastavi se sa konstatacijom da su "Rumuni bili pametniji", mora da završi sa "Idemo dalje. Kao što smo se dogovorili". Ma šta o tome mislili analitičari i cinici.

Tamara Skrozza