Holivud i antiratni protesti:
I Holivud je ukapirao

Mada se još uvek nisu javili Silvester Stalone i Arnold Švarceneger, kojima treba malo više vremena da shvate šta se dešava, očigledno je da je i Holivud nešto ukapirao, što samo govori koliko su stvari otišle daleko

Omlitavelo telo Holivuda dugo već nije tako podrhtavalo od napetosti kao pred ovogodišnju dodelu Oskara. Da li će se održati svečana ceremonija? Ko će u njoj učestvovati? Šta će biti sa tradicionalnim defileom po crvenom tepihu? Da li će filmske zvezde govoriti nešto pre ulaska u salu? Hoće li biti direktnog prenosa...? Koliko god ta pitanja iz repertoara banalnosti bila bliska prosečnom konzumentu holivudovštine, većinu je zanimala jedna druga stvar. Hoće li senka one guste, crne dimčine koja vitla nebom iznad Um Kasra proviriti iza džinovskih slova koja dominiraju gradom, da li će Aki Kaurismaki upasti u stilu lenjingradskog kauboja, sa čizmama čiji su šiljci duži od Godzilinih zuba a kresta frizure napetija od Rambovih bicepsa i tresnuti kako "film treba da živi", ali da "ovu šansu treba dati i iračkim civilima – deci, ženama i muškarcima", o čemu je uveliko galamio po svetskoj štampi kad god bi ga neko nesmotreno pitao o nasilju u njegovom novom filmu Čovek bez prošlosti? Taj scenario bez scenarija, bujica nekontrolisanih poruka sa trona liberalne Amerike, uzbuđivao je i plašio sve koji u predgrađu Los Anđelesa vide nešto više od zgrada, bazena, ekscentričnog života, bulevara i džinovskih hala filmskih studija.

PATRIOTIZAM I SLOBODA: Razloga za strepnju bilo je mnogo više nego što su želeli organizatori manifestacije i to je bilo jasno još pre nego što je reč "Oskar" postala mantra koju mediji svakodnevno vrte. Nije lako reći ko je među holivudskom plejadom prvi zucnuo protiv napada na Irak, teško je reći ko je bio i najglasniji, naročito kada se reči osluškuju sa daljine, ali da su se stvari izmakle kontroli, postalo je jasno onog trenutka kada je Šon Pen otputovao u Bagdad, izvadio tričavih tridesetak hiljada dolara iz džepa, koliko košta zakup polovine oglasne stranice "Vašington posta", kako bi predsedniku Bušu preneo neke utiske: "Vaše tekuće razgrađivanje američkih građanskih sloboda potpuno je suprotno od patriotizma koji propovedate", napisao je poznati glumac. "Molim vas", bio je učtiv Pen, "učinite da se spasu životi mladih koje spremate za rat u Iraku, kao i hiljade nedužnih ljudi u toj zemlji. Učinite to, pre nego što se sram i užas pretvore u jedino nasleđe vašeg mandata."

Mada i pre toga sve holivudske zvezde nisu bile uljuljkane u američkom snu, Pen je ohrabrio mnoge koji su navikli da ćute o takvim stvarima. U zajedničkom saopštenju koje je potpisalo nekoliko hiljada umetnika a preneo "Njujork Tajms", zatraženo je obustavljanje svih priprema za rat: "Ne u naše ime. Nasilje nije rešenje. Zaustavimo se, pre nego što bude kasno", stajalo je u antiratnoj poruci upućenoj Beloj kući koju su, pored ostalih, potpisali Džejn Fonda, Ed Ašner, Suzan Sarandon, Martin Šin, Tim Robins i mnogi drugi. Tu, međutim, nije bio kraj. Glumica Džesika Lang rekla je, odmah nakon toga, da bi napad na Irak bio "pogrešan, nemoralan, i u osnovi, protivzakonit čin". Nisu ćutali ni oni koji su imali prilike da se suoče sa posledicama ratnih razaranja, poput Vudija Harelsona, junaka filma Dobrodošli u Sarajevo, koji se oglasio u "Gardijanu": "Verovatno bi trebalo da se opustim i uživam u divnoj publici i Engleskoj koju volim ali mi se ovaj rat podvlači pod kožu i remeti san... I ovo danas je imperijalistički, rasistički rat. Za Vašington je svet samo tabla za igru monopola... Ja sam Amerikanac koji je sit američkih laži. Ratni huškači iz Bele kuće zloupotrebljavaju tugu, pretvarajući je u permanentni rat protiv svake države sa ne belim stanovništvom koju etiketiraju kao terorističku." Bujicu sličnih poruka više ništa nije moglo da zaustavi: Edvard Norton, Martin Skorceze, Robert Redford, Vil Smit, Andželina Džoli, Meril Strip, Džejn Kempion, Kim Bejsindžer, Semjuel L. Džekson, Anđelika Hjuston, Uma Turman, Dastin Hofman... Mada se još nisu javili Silvester Stalone i Arnold Švarceneger, kojima treba malo više vremena da shvate šta se dešava, očigledno je da je i Holivud nešto ukapirao, što samo govori koliko su stvari otišle daleko.

MOĆ FIKCIJE: U međuvremenu stigla je noć Oskara. Diskretna molba producenta ceremonije Gila Kejtsa da se izlazak na scenu ne koristi za političke izjave, uklanjanje crvenog tepiha ispred sale, nakinđureni glumci, blazirana publika i laka konverzacija voditelja Stiva Martina u stilu, "svi su me podržali osim Francuske i Nemačke", lagano je otapala oštrinu onoga što se moglo čuti prethodnih nedelja. Taj ambijent kao da je opčinio one koji su galamili protiv rata. Unjkavi ton koji je trajao tokom prvog dela ceremonije na trenutak je narušio meksički glumac Gael Garsia Bernal rekavši, tokom dodele Oskara za originalnu muziku filmu Frida, da "potreba za mirom u svetu nije san, već stvarnost. I mi nismo sami". Tek tada je zagrmeo dobitnik Oskara za dokumentarni dugometražni film Kuglanje za Kolumbajn, Majkl Mur: "Pozvao sam kolege koji su nominovani za Oskara; oni su ovde da se solidarišu sa mnom jer mi volimo stvarnost a ne fantastiku, mada živimo u fantastičnim, fiktivnim vremenima. U vremenima kada imamo fiktivne izbore koji su izabrali fiktivnog predsednika. Živimo u vremenu kada imamo čoveka koji nas šalje u rat za fiktivne razloge. Mi smo protiv ovog rata gospodine Buš. Stidite se gospodine Buš. Vaše vreme je isteklo."

"Bilo je sjajno iza scene, da ste samo mogli da čujete i vidite šta se događalo. Sada Majkla Mura ubacuju u gepek njegove limuzine", šalio se Stiv Martin, mada to nije bilo potrebno. Holvudski obrazac bio je jači od ovakvih ekscesa. Poslednjih godina, u toj filmskoj matrici, otvorena je jedna mala pregrada za negativce. Podnošljive negativce. Simpatične neistomišljenike koji samo dokazuju da svako može da galami u jednom liberalnom društvu. Do određene granice. Tako je i Ejdrijen Brodi, dobitnik Oskara za najbolju mušku ulogu, samo podsećao na uplakanog derana koga su uhvatili sa rukom u kutiji slatkiša, govoreći nešto o dehumanizaciji ljudi u vreme rata. Uhvatili i oprostili. Ništa bolje nije izgledao ni razbarušeni Pedro Almodovar, dobitnik Oskara za najbolji originalni scenario: "Želim da pročitam nešto, znam da je zabranjeno, ali biće kratko... Želim da ovu nagradu posvetim svima koji dižu glas u korist mira, poštovanja prava čoveka, demokratije i međunarodnog legaliteta". Rekao, pa šta? Nedozvoljeno je već odavno dozvoljeno.

Možda Gari Kuper nije čitao Marksa, što je i tvrdio pred Komitetom za otkrivanje antiameričke delatnosti senatora Džozefa Makartija, ali je neko naslutio nešto o borbi suprotnosti, i razrešenju preko trećeg člana. Zato je Holivud odbacio pohabanu podelu na dobro i zlo a da toga nisu bili svesni ni oni koji tu nešto rade. Za borbu protiv tog obrasca nije dovoljno samo prihvatanje već dodeljenih uloga. Veliki umetnici morali bi da prepoznaju da li je neko pre njih režirao scene za koje misle da ih stvaraju.

Slobodan Kostić