Pun kufer marketinga:
Žig

Treba više verovati nadimku "doktor" nego istoimenoj akademskoj tituli

U svetu se već odavno ne prave reklame već brendovi. Brend, logo, logotip, robna marka, robno ime, robni znak ili robni žig... na kojem god jeziku da im tepate, sve to služi istoj svrsi – da se brendira tj. u svesti potrošača i javnosti formira jasna, po mogućnosti pozitivna, predstava o onome što nudimo – bilo da je u pitanju proizvod, usluga, ali i ideja, ideologija, pa čak i osoba. Nasuprot uvreženom mišljenju, da bi se čovek brendirao i imao svoj prepoznatljivi logo, nisu mu neophodni mediji. Dovoljno je i samo nešto višegodišnjeg truda. Ružica Stevanović, penzionisana profesorka srpskog u aleksinačkoj gimnaziji, na koverti, umesto adrese pošiljaoca jednostavno napiše samo: RSt, Aleksinac. Što se nje tiče, nema razloga da upisuje puno ime i adresu sve dok poštanski službenici pamte njen paraf u vežbankama za pismene zadatke. A ako ga jednom ipak svi zaborave, onda joj više neće ni biti važno da li joj se pisma uručuju ili ne. Najpoznatije (i u svetskim razmerama) prezime naših naroda i narodnosti uzeto je za robnu marku Broz (koju je jedno vreme jedna televizija besomučno forsirala). Ne znam da li je prezime Broz tretirano socijalistički, kao društvena, dakle svačija a ničija svojina ili su ipak tražena i plaćena neka autorska prava, ali znam da su Amerikanci, na primer, zaštitili autorska prava čak i na grofa Drakulu tako da Rumuni sad ne mogu tržišno da eksploatišu ime svog nacionalnog junaka.

Duško Radović, koji je i sam bio jedan prepoznatljiv, etablirani brend, svojevremeno je rekao da treba više verovati nadimku "doktor" nego istoimenoj akademskoj tituli jer su kriterijumi za dobijanje nadimka mnogo stroži. Zamislite onda koliko su ovi, trenutno aktuelni brendovi, kao što su Fuksa, Prevara, Budala morali da se trude i potvrde da bi zaradili ovakve nadimke. A sad jedno čisto jezičko pitanje: ako je ispravno reći gospodin Čume da li je onda njegova žena gospođa Čuma? A žena gospodina Fukse? Meni gospođa fuksa zvuči malo kontradiktorno, al’ ko bi ga znao, sigurno ima i takvih. To je valjda oksimoron, kao i vrući led, kriminalac biznismen, kriminalac patriota i sl. Šta bi mi bilo još zanimljivije? Da vidim gore pomenute osobe kako započinju i razvijaju legalne biznise pa, kao što je to običaj kod nas, properu pare tako što osnuju svoj univerzitet Budala, svoju Prevara banku, magazin Fuksa (za ženu koja zna šta hoće), kao i svoju televiziju Mutavi (mada bi to ime dobro leglo i za mobilnu telefoniju koju bi takođe valjalo osnovati). Možda je vama nepojmljivo da su sa takvim nadimcima uopšte poslovali bilo sa kim – pa valjda ni kriminalci ne veruju čoveku kojeg zovu prevara – ali, setite se da su kod nas prolazile i gluplje stvari. Mi smo jednostavno zahvalno tržište za sve i svakoga. I nekako smo diskretni – ne volimo da zavirujemo u tuđe dvorište, naročito ako je opasano visokim bedemima, i oružanom stražom. Ih, čudna mi čuda. Pa toga ima na svakoj opštini. I niko se ne buni kad mu se takvi dosele u ulicu, sve dok su beloputi. Ili naoružani. Ili dok baš konkretno nas ne diraju. Ili dok imamo nekog da nas odbrani. Ili... dok ne shvatimo da je prekasno i da smo odavno otišli dođavola.

A možda ipak ima nade za nas? Možda imamo dovoljno pameti i volje da ljudima i pojavama lupimo žig koji zaslužuju? Nekom robni, nekom robijaški.

Nadežda Milenković