Intervju sa Nevenom Mimicom, ministrom za evropske integracije Hrvatske:
Takmičenje sa sobom

Hrvatska, kao očigledan lider u evropskim integracijama u Jugoistočnoj Evropi, krenula je korak dalje od svojih suseda

Hrvatska je 21. februara 2003. godine predala molbu za članstvo u Evropskoj uniji. Šta vi mislite, koliko će se stvari – što tehnički, što praktično – promeniti?

Samo podnošenje zahteva za članstvo u Evropskoj uniji je u osnovi proceduralan čin, koji treba napraviti da bi se procedura pokrenula. Ali, za nas je to u osnovi samo signal da počinje jedna nova faza približavanja Hrvatske Evropskoj uniji, faza u kojoj dosadašnje poslove na sprovođenju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) moramo još više ubrzati i u kojoj se moramo koncentrisati na ono što smo identifikovali kao zaostatke u tom sprovođenju – političke kriterijume i političke preduslove, kao važan deo samog sporazuma. To je faza u kojoj ćemo morati vrlo brzo, verovatno već tokom ove godine, preći sa ispunjavanja obaveza iz SSP-a na onaj drugi, veći i širi deo: dostizanje kriterijuma iz Kopenhagena neophodnih za punopravno članstvo u EU.

Mi znamo da ta dva procesa moramo voditi paralelno; da ne možemo čekati da izvršimo u potpunosti SSP, pa tek onda da počnemo prilagođavanje i organizovanje i to tako da bismo ispunili onaj preostali deo obaveza za punopravno članstvo, kako bismo došli do našeg internog cilja – da do kraja 2006. ostvarimo unutrašnju spremnost za članstvo. To znači da dostignemo političke, ekonomske, institucionalne i pravne kriterijume za ulazak u EU. U ovom trenutku zahtev za članstvo je prvi korak. Nakon toga dolazi priča o tome kada će Savet ministara uputiti, odnosno dati mandat Komisiji da počne izradu avisa, ocene hrvatskog zahteva za članstvo. Potom je pred nama sledeći korak: kako što brže našim učešćem u izradi avisa pripomoći da se taj rok skrati na oko godinu dana, koliko obično traje, i da negde u leto 2004. Hrvatska dobije status novog, sledećeg kandidata za članstvo u EU. Naš best case scenario predviđa da do kraja 2004. počnemo i stvarne pregovore o članstvu.

Hrvatska se u sprovođenju procesa stabilizacije i prudruživanja EU-u pokazala kao svojevrstan lider među zemljama Zapadnog Balkana. Kako bi vaša iskustva mogla da se iskoriste u Srbiji i Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Albaniji i Makedoniji?

Jedan od razloga za podnošenje zahteva za članstvo bila je i naša sopstvena ocena primene sporazuma u prošloj godini. Već u prvoj godini obavili smo 60 odsto od ukupnog posla predviđenog SSP-om za rok od šest godina (što je prelazno razdoblje u kome Hrvatska treba da dostigne pun nivo pridruženog članstva). Ta činjenica je u svakom slučaju dobra podrška našem zahtevu za članstvo, a po načinu na koji primenjujemo sporazum, počeli smo i sami da više verujemo u sopstvene potencijale.

Proces stabilizacije i pridruživanja ima vrlo izraženu regionalnu dimenziju – stvaranje stabilnog okruženja na Zapadnom Balkanu. Po onome što smo na tom planu dosad uradili, mislim da se sa sigurnošću može reći da Hrvatska treba da odigra ulogu kako ekonomskog lidera u regiji tako i političkog modela koji može biti motivišući za druge zemlje. Spremni smo da prenesemo svoja iskustva, od pregovaračkih za samo sklapanje SSP-a, preko organizacionih koja smo imali tokom ove godine, pa sve do mehanizama primene koje smo uspostavili nacionalnim programom integrisanja u EU i izradom plana sprovođenja sporazuma.

Opšte organizovanje posla u jednom ministarstvu koje koordinira i pomaže ostalim ministarstvima u obavljanju svog dela posla, dalo je dosta iskustava koja su se nataložilo u Ministarstvu za evropske integracije i koje smo spremni da podelimo sa svima u regionu.

Najbolji scenario koji ste napravili predviđa da Hrvatska postane punopravna članica Evropske unije 2007. godine, zajedno sa Bugarskom i Rumunijom.

Mislim da je ostvarivanja spremnosti za članstvo realno postavljen cilj do kraja 2006. godine. On proizlazi iz procene naših sopstvenih mogućnosti i kapaciteta, i mislim da do tada možemo da ispunimo kriterijume iz Kopenhagena. To nije datum kada mi očekujemo da će Hrvatska i formalno postati članica EU-a. To čak nije ni datum kada bismo mogli završiti pregovore za članstvo. Ti bi pregovori mogli početi krajem 2004. ili početkom 2005. godine: moglo bi doći do razlike u vremenu dostizanja spremnosti za članstvo i vremena kada će EU, kroz završetak pregovora, priznati tu činjenicu.

Zbog toga, naš globalni, generalni cilj je da uđemo u Uniju u drugom krugu proširenja, u kojem će biti Bugarska i Rumunija, možda i još neko. Ali, mi ne želimo da se takmičimo sa Rumunijom i Bugarskom. Mi se takmičimo sami sa sobom, da naše sopstvene potencijale pokušamo da dovedemo na maksimalan nivo i da ostvarimo spremnost za članstvo, pa da EU, pre ili kasnije, a bilo bi bolje pre, prizna tu činjenicu. Zbog toga mislim da će takav pristup značiti i eventualno odlaganje drugog kruga proširenja. Možda neće biti baš 2007, možda ni 2008… Najvažnije je dati sebi rok da se ceo posao "kod kuće" završi, a onda, kad to uspemo, ostvarujemo i nacionalni prioritetni cilj: ostvarivanje drugačije, reformisane Hrvatske. Ja bih to rekao: boljeg života u boljoj Hrvatskoj. Kada to ostvarimo, onda samo članstvo, došlo godinu, dve ili tri posle toga, nije toliko važno.

Mislite li da je tehnički moguć individualan pristup Evropske unije prema zemljama obuhvaćenim procesom stabilizacije i pridruživanja kada je reč o samom učlanjenju u Uniju?

Kad jedna zemlja iz procesa stabilizacije i pridruživanja podnosi zahtev za članstvo, normalno je da se javlja pitanje kako će se EU postaviti prema tome. Jasno je da treba uspostaviti delikatnu razvnotežu između činjenice da jedna zemlja individualno aplicira i potrebe da se zadrži regionalna kohezija celog procesa kako bi se ostvarili i njegovi konačni ciljevi – pre svega stabilizacija susedstva Evropske unije. Mislim da ta dva cilja nisi kontradiktorna. Odnosno, aplikacija za članstvo i davanje statusa kandidata jednoj od zemalja unutar PSP-a može samo dati dodatnu vrednost celom procesu i pokazati da je proces u dugoročno gledano održiv ukoliko može stvoriti (bar) jednog kandidata za članstvo. To je, na kraju krajeva, i cilj celog procesa – da svaka od zemalja učesnica postane i članica EU-a.

Važno je znati da Hrvatska, kao verovatno prvi kandidat iz ove grupe zemalja, ne želi da se tim činom "izvuče" iz PSP-a i izbegne svoje obaveze prema regionalnoj stabilnosti i saradnji. Jednostavno, kao budući kandidat, mislim da ćemo biti još odgovorniji za regionalni doprinos. Čak i u konačnoj varijanti ulaska u članstvo EU-a, Hrvatska ne može pobeći iz regionalnog okruženja. Mi imamo i veći interes od Evropske unije da imamo politički i ekonomski stabilno susedstvo, i mi sami tome moramo doprineti. Zato na našu kandidaturu, ni u Briselu ni u regionu, ne treba gledati kao na pokušaj bekstva sa Balkana. Mislim da EU ima dovoljno mehanizama da nas u tom procesu čvrsto zadrži, ma koliko mi to želeli ili ne.

Ipak, ne može, po meni, ni EU tako lako reći da neće individualno razmatrati hrvatski zahtev za članstvo, već da će čekati sve druge zemlje PSP-a kad budu spremne. Mislim da to nije princip koji će EU slediti, već da će ući u individualnu ocenu hrvatske molbe uz istovremeno insistiranje da novi kandidat bude dovoljno vezan za regionalne obaveze predviđene u formalnom ugovoru.

Kakva je vaša poruka Srbiji i Crnoj Gori – u kom pravcu bismo mi trebalo da idemo?

Mislim da je veoma važno stvoriti uslove za što skoriji početak pregovora o sklapanju SSP-a, a preduslov za to je približavanje ekonomskih sistema, kako bi EU mogla da pregovara s jednim privrednim entitetom. Brzina tog dogovora uticaće na brzinu pregovora sa EU-om. Za Hrvatsku je interes da Srbija i Crna Gora što pre krene u pregovore i postane stvarni deo procesa stabilizacije i pridruživanja, u smislu stvaranja ugovornih odnosa koji će ubrzavati put ka punopravnom člansvu.

Za mene se definitivno pomirenje i suživot na području bivše Jugoslavije, svih zemalja nastalih iz nje, mogu ostvariti samo u okviru EU-a. Zato je naš interes da svaka zemlja bivše Jugoslavije krene tim putem. Mislim da je EU važna dimenzija i za rešavanje nekih pitanja koja se pojavljuju i u jednom i u drugom delu državne zajednice Srbije i Crne Gore – koliko je na dugi rok održiv takav ustavni aranžman. Ubrzano približavanje EU-u može da reši ta pitanja, to može da bude kohezioni element koji će Srbiju i Crnu Goru uputiti na zajednički put ka Evropskoj uniji. Model EU-a može biti poprilično blagotvoran za rešavanje pitanja koje se izvan konteksta Evropske unije teško mogu rešiti.

Vladimir Tojagić, koordinator projekata za mlade u BeCEI-u