Nuspojave:
Kako biju dobra deca

Malograđanin bije samo kada je to dozvoljeno, čak preporučljivo, ali zato njegovi potomci – kod kuće nakljukani Đubretom – biju rodoljubne bitke i za njega

O kojoj su popravno-vaspitnoj ustanovi snimljeni najužasniji, najtraumatičniji filmovi, prepuni jezivih scena prema kojima i najperverzniji horori izgledaju kao idilične Pričice Za Laku Noć? Je l’ o zatvoru? O vojsci? O "mentalnom institutu"? Koješta. O školi, naravno! I to ne samo zato što škola užasavajuće dugi niz košmarnih godina navaljuje na nedužna i slabašna mlada ljudska bića – usled čega, ako ćemo pravo, mnogi nesrećni pitomci ovih kazamata ljudima nikada i ne postanu, mislim, ne u pravom smislu te reči – i ne samo zato što se dotična institucija, bar u ovom delu sveta, "kadrovski" značajnim delom sastoji od gomile Malograđana Sa Neograničenim Sadističkim Ovlašćenjima (uz duboko izvinjenje gorepotpisanog manjini Normalnih), nego i zbog dece same: deca osmoškolske dobi, muška osobito, neretko su baš krasni mali fašisti. A zašto pa i da ne budu: budućnost pripada njima, kao što pevahu u Kabareu svojim umilnim arijevskim glasićima. Jer, znate, nisu oni Prljavi Mali Fašisti zato što su "nevaljali", naprotiv: kao dobra deca, oni postaju verne kopije svojih nakaznih roditelja, pokorno reprodukujući njihov govnarski weltanschauung do u lošu beskonačnost. Sva velika zla ovoga sveta počinila su bivša dobra deca, takvih se treba kloniti kao kuge. A njihovo je nasilje prema slabijima i drugačijima u svojoj neposrednoj okolini tako neposredno, tako ogoljeno brutalno jedino usled toga što deca još niti umeju niti su primorana da koriste sve one mimikrijske strategije koje odraslog Mrzitelja, barem u "mirnim vremenima", teraju da se sklanja sa puta, pa čak i ljubazno kezi i onima kojima bi mnogo radije prerezao grkljan. Takav Progresivni Psihotik, naravno, jedva čeka prvi sledeći rat ili neku slični fertutmu, da se naloče krvi Dušmanima, onako blaženo rasterećen s mukom hinjenih Obzira. "Patriotizam" i ostale kučine u svemu su tome samo banalni izgovor za "larpurlartističku" radost ozverenog, svih kočnica oslobođenog pirovanja.

Trinaestogodišnji Danijel Škorić, pitomac šestog razreda OŠ "Radoje Domanović" (sic!) iz Niša, sada već zna sve o tome. Svojevremeno sa roditeljima izbegao iz ratne Hrvatske, Danijel je u svojoj novoj sredini dočekao permanentnu šikanu grupe obesnih klinaca iz svog i drugih odeljenja, stalne batine, uvrede i provokacije, začinjene porukama tipa "Ustašo, vrati se u Hrvatsku" (v. "Danas", 3. 4. 2003.). Na kraju je, posle jednog osobito temeljitog obračuna, završio u šok-sobi niške Dečije klinike. Naravno, tek je onda ova stvar o kojoj su se do tada gotovo svi uredno pravili blesavima, postala "opšti problem", prvo u školi i gradu, da bi onda nekako "dospela u novine". Mnogo je više onih priča srodnog "žanrovskog" profila, a rasejanih uzduž i popreko našeg tužnog Potkontinenta, koje u novine nikada neće dospeti.

Danijel Š. je dete iz famoznog "mešovitog braka", te je njegova "etnička nečistota" idealan izgovor za infantilno iživljavanje vršnjaka kakvo, da se razumemo, nije i ne može biti ništa drugo nego ritualno kopiranje i koreografiranje sadističkih igara i fašističkog vokabulara iz sveta odraslih: ti klinci, drugim rečima, na Danijelu samo recikliraju ono đubre koje su pokupili kod kuće, u komšiluku, na televiziji, ili bog zna sve gde, ali u svakom slučaju negde u svetu "ozbiljnih čika". "Autentično dečiji" razlozi za netrpeljivost ne idu dalje od bitke oko klikera, fudbala ili naklonosti devojčica. Trajne ožiljke ostavljaju tek one Niske Strasti koje, prigodno mutirane, dolaze iz moronskog sveta Odraslih.

Znam ponešto o paklu kroz koji je prolazio Danijel: nekada davno, u ona idilična bratstveno-jedinstvena vremena, i sam sam prolazio kroz sličnog toplog zeca, mada ne, nikako ne u tako dramatičnom vidu: tada se to jošte radilo nekako potuljeno, u rukavicama... Ipak, i to je bilo sasvim dovoljno da zarana shvatim da NE POSTOJI "benigni", "dopušteni", "neškodljivi" nacionalizam (ili bilo koja druga forma ozvaničene netrpeljivosti prema Drugome, koji je, pri tome, Drugi ne voljno, nego samim činom rođenja!), nekakav gotovo pa simpatični, tek dražesno nabusiti nacionalizmić, nacizamčić-za-po-kući... Nema toga, ljudi moji, pa neka pričkaraju onaj muški sociološki Buvar i ženski sociološki Pekiše šta god hoće. Nevoljko sledeći – kao da me je neko pa nešto pitao?! – lutalačku prirodu posla mog oca, proveo sam detinjstvo glavinjajući po gradovima, gradićima i palančurdama across the SFRJ universe, utisnuvši dragoceno, ali ne baš lako Iskustvo Razlike na vlastitoj detinjoj koži: čini mi se da sve brazgotine nisam zalečio ni do dan-danas. Takva te životna "popudbina" ili suptilno obogati, ili te turobno obogalji – u svakom slučaju, nikada nećeš biti kao oni čiji se sav život vrti u zoni one iste dve-tri tramvajske stanice, niti ćeš razumeti njihov smešni ponos zbog te ušuškane "ukorenjenosti", njihovo spontano, nikada preispitivano ubeđenje da ima nečega gotovo aristokratskog u Svetoj Zavičajnosti, u doživotnom Nepomeranju Guzice.

Hrvatske novine pišu – ovde to, kanda, više nikoga ne zanima – da su u Vukovaru u poslednje vreme učestale surove i masovne đačke tuče "na nacionalnoj osnovi": nekada frku izazovu ovi, nekada oni, nekada više nagraišu jedni, nekada drugi, tek, fakat je da mali "Srbi" i mali "Hrvati", onako posthumno okupljeni na pepelištu jednog Bivšeg Grada, a nerođeni ili tek rođeni u vreme kada je ovaj oslobađan do temelja, kroz svoje sve manje bezazlene šorke zapravo simbolički recikliraju Veliku Tuču Odraslih od pre jedne decenije. Odraslima je sada to zabranjeno – Malograđanin bije samo kada je to dozvoljeno, čak preporučljivo, jer to onda znači da je žrtva nemoćna – ali zato njihovi potomci, kod kuće kljukani dvema različitim, a tako patetično istim vrstama mentalno-kulturnog smeća, biju rodoljubne bitke i za njih.

Nisam siguran da ova priča ima "naravoučenije", ili tačnije, ono se valjda nalazi u njoj samoj – za one koji umeju da ga prepoznaju. Nevolja je samo u tome što takvi ionako već znaju ono što o tome treba znati. Možda tek ima smisla poželeti malom Danijelu da nikada, nigde i nikome ne bude ono što su njemu bili i činili oni koji su ga tukli; a njima, tim klincima, može se prijateljski poželeti da prestanu da budu dobra deca i smerni replikanti sveg onog Đubreta u kojem su odrastali; da se, dakle, pobune, i njihove će duše onda biti spasene, u to ne sumnjam ni najmanje.

Teofil Pančić