Pun kufer marketinga:
Pink u "Vremenu"

Kako da se suprotstavim autoritetu kad kaže da su svi koji imaju kritiku - pinkofobičari

U prošlom broju "Vremena" objavljen je plaćeni hvalospev Pinka o Pinku (pardon, plaćeni PR što je skraćenica za Public Relation iliti na srpskom: pi ar, što je skraćenica za Odnose sa javnošću). I niko nas nije obavestio da je u pitanju dodatak koji je zapravo oglas u formi redakcijskog teksta. Štaviše, prelom je vrlo podsećao na druge stranice u "Vremenu", osim što je gornja linija bila ružičasta. Po zakonu koji, izgleda, nije obavezujući, tih šesnaest strana trebalo je da nosi naznaku: zakupljeni prostor.

Ali, kakva je onda svrha objaviti tekst o sebi ako će svi znati da ste ga sami napisali i platili objavu i kako onda da se čovek bavi piarom? Može li to i drugačije? Može. Godinama smo gledali i slušali kako se to radi kroz vesti, razne priloge (Vojko i Savle, na primer), pisma čitalaca, ankete po sistemu: "slučajnog" uzorka građana... i bilo je odvratno. Dakle, može li drugačije? Može, jer PR, onako kako ga marketing preporučuje, nije (samo) da platite objavu teksta ili emitovanje emisije o sebi koji će izgledati kao da ih je uradio neki novinar već da kreirate događaje koji će izazvati pažnju medija i javnosti (kao pevačica čiji je koncert otkazan jer ga je otkupio udvarač). Ili da se nadovežete na aktuelne događaje, kao što su to uradile mnoge javne ličnosti 5. oktobra. Ili, još bolje, da kreirate dugoročnu marketinšku strategiju koja bi obuhvatila i PR.

Prvo se pojavila knjiga prikaza najboljih horor priča i ubrzo postala hit, pre svega zato što je zagovarala izuzetno visoke i teško dostižne standarde. Zatim je pukla bruka: neko je otkrio da neke od analiziranih knjiga uopšte ne postoje – jer nikada nisu ni objavljene. Autor popularnih prikaza nije odgovorio. Umesto toga objavio je knjigu – jednu od onih nepostojećih koje je obradio u svojim kritikama. Po toj knjizi odmah je nastala i TV serija, jedna od najgledanijih horor serija u Americi. Mediji su, naravno, pokušavali da saznaju što više o autoru – ali on jednostavno nije bio dostupan javnosti. Posle mnogo nagađanja da li on uopšte postoji – pristao je da gostuje uživo u jednoj emisiji. I dok je voditelj govorio o njemu, čovek je počeo da, naočigled voditelja i publike u studiju, bledi i nestaje sve dok u jednom trenutku nije – potpuno nestao! Čist horor! Ili samo odličan PR?

A kad smo već kod horora (jesmo li?), evo kratke analize spornog Pinkovog dodatka. Iako bi, kao čitaocu "Vremena", trebalo da mi laska što je Pink i mene odabrao kao ciljnu javnost sa kojom želi da komunicira (kako se lepo izražavam, a?), moram reći da bi način komunikacije ipak više legao "Politici" u njenim najgorim danima. Naročito poslednja strana dodatka koju potpisuje dipl. psiholog. (Ne terajte me da prekucavam – uzmite prošli broj i pročitajte, molim vas.) Kako da se suprotstavim autoritetu belog mantila, posebno kad kaže da su svi koji imaju kritiku – pinkofobičari koji samo projektuju svoje negativne stavove prema svetu, a nikako svoj kritički stav. (Zapuši mi žena usta samo tako!)

Za svaki slučaj, da naglasim da ovo nije plaćeni prostor. (Kao ni prethodnih dvadesetak i više tekstova u ovoj rubrici.) Pa što sam onda zapela da objasnim kako je prošli dodatak u "Vremenu" bio bacanje para, kad su te pare "bačene" u kasu iz koje će se i meni (nadam se) isplatiti honorar? Tak’a mi je narav, valjda.

Nadežda Milenković