Pun kufer marketinga:
Potrošači svih zemalja

Biti moralan ili biti blesav

Kad sam predlagala da Amerikanci smisle novo ime za Kaliforniju, vi ste se smejali. Dobro, nisu prekrstili državu, ali jesu pomfrit i hleb – umesto francuski to su sada slobodni krompir i tost. A počeli su i bojkot francuskih vina i mineralne vode. Zauzvrat su i Evropljani, sa Francuzima na čelu, odlučili da bojkotuju američke proizvode, ali se ispostavilo da tako bojkotuju i sopstvene proizvođače jer je proces mergovanja odavno uzeo maha. Amerikanci, koji na domaćem terenu ne smeju da stvaraju monopol, to uredno sprovode na svetskom nivou pa tako jedan General Motors, na primer, krene da kupuje i pridružuje sve fabrike automobila i vi dobijete nekad nezamislivu "ladu-ševrolet". (Šta je sledeće? Barbi-babuška?) A ako probate da bojkotujete jedini artikal koji Amerikanci izvoze – dolar, pa počnete naftu da prodajete za evre, prođete kao Irak.

Šta onda čovek da radi? Kako uopšte da iskaže svoje opredeljenje kad se više ne zna ko su stvarni vlasnici? Sa izuzetkom Bila Gejtsa, sve ostalo su uglavnom neke giga mega korporacije sa manje-više anonimnim vlasnicima, pa, ako nećete da se zapetljate u teorije zavere po kojima svetom vladaju masoni, Jevreji, templari, vanzemaljci... morate da pristanete da ćete kupovati ono što vam treba bez obzira na to kome ide profit. Ili da se potpuno odreknete civilizacije pa da vas proglase budalom. Doduše, postoji još jedna mogućnost, a to je da neprekidno razmišljate i procenjujete kako da ipak ispoštujete svoja moralna načela – ali je to toliko naporno da je malo ko spreman da se bakće.

E, tu smo mi, po ko zna koji put, u prednosti (ma, da nismo ipak neki nebeski narod?). Budući da smo još kod prvobitne akumulacije kapitala, mi uglavnom tačno znamo šta je čije. Čak i kad to uopšte ne pokušavamo da saznamo. Eto, da ne beše bombradovanja, većina nas i dalje ne bi imala pojma ko je vlasnik Palme. Ovako, ne samo da smo saznali nego smo još i navukli strah od ljudi sa olovkama. Ako se malo napnemo – svi će izaći na vidalo. A ako se još malo napnemo, setićemo se i odakle im to. (Na primer, onima koji se hvale da su najgledaniji neko je morao da dâ frekvencije, releje i predajnike da bi za početak mogli i da se vide na celoj teritoriji, zar ne? Da i ne pominjem satelit.) Možemo da se napnemo i malo više pa da im progledamo kroz prste i nastavimo da se pravimo blesavi. Jer, kako čovek da ispravi sve krive Drine? Kako da ne odvedete dete u onaj lepi parkić u Šilerovoj? Zar da dete ispašta zato što ga je pravio kriminalac? (Park, a ne dete, naravno.) Onda ne bi trebalo da ga vodite ni u Bambilend (šuška se da su kriminalci pravili i park i vlasnika). Ako tako zaređate, pre ili kasnije dospećete u procep – da li da odbijete neke pare samo zato što imate moralno načelo da ne prljate ruke makar i nemali jelo pre kojeg biste ih prali. (Upozorila sam vas da nije jednostavno.)

Nemam ništa protiv toga da se pravimo blesavi ako nam je sve drugo mnogo komplikovanije. Samo kad bi i oni pristali da ne talasaju toliko. I kad me ne bi provocirali pričom o radu na sebi. To da su jedni teglili gajbice, dok su drugi svirali u orkestru, a nije bajka Cvrčak i mrav jer su se i jedni i drugi obogatili – to bih možda i progutala. Al’ kad počeše da zaslužnim roditeljima dele tanjire i zastave, tu su me stvarno dokusurili.

Nadežda Milenković