Zakon o informisanju:
Vanredno dopisivanje

Da li pojava odredbi o zabrani distribucije informacije u konačnoj verziji Zakona o javnom informisanju, koja nije bila sadržana u mesecima pripremanom i javno diskutovanom Predlogu Radne grupe za pripremu tog zakona, govori o nameri vlasti da i nakon ukidanja vanrednog stanja ograniči slobodu medija

Nije baš kompliment za novinare, ali ispostavilo se da su pripadnici profesije koja se bavi istraživanjem i prenošenjem informacija bili neinformisani baš o onome što se najdirektnije tiče samog novinarskog esnafa – o kompletnoj sadržini Zakona o javnom informisanju koji je ponuđen na usvajanje poslanicima republičke skupštine.

Nakon godinu i po dana rada na Predlogu zakona, članovi Radne grupe za pripremu tog zakona, koju su sačinjavali novinari i pravnici odabrani na predlog Medija centra i NUNS-a, kako tvrde, doživeli su iznenađenje kada su, došavši da učestvuju u debati na RTS-u, saznali da je njihov predlog "obogaćen" odredbama o zabrani distribucije informacije koja nije rezultat prethodnog višemesečnog usaglašavanja i javne rasprave. Tako je instaliran hladan tuš za javnost u vidu brojnih ocena da je, umesto najavljenog zakona koji garantuje slobodu informisanja, uz pomoć vanrednog stanja, proguran neočekivano represivan akt koji preti da, u medijskoj oblasti, donekle zadrži uslove vanrednog stanja i kada ono bude ukinuto.

Šta je naljutilo novinare? Osnovna odredba o zabrani distribucije informacije (član 16 Zakona) doslovce glasi ovako: "Nadležni okružni sud može, na predlog javnog tužioca, zabraniti distribuciju informacije ako utvrdi da je to neophodno u demokratskom društvu radi sprečavanja propagiranja rata, podstrekavanja na neposredno nasilje ili zagovaranja rasne, nacionalne ili verske mržnje koje predstavlja podsticanje na diskriminaciju, neprijateljstvo ili nasilje, a od objavljivanja informacije neposredno preti ozbiljna, nepopravljiva posledica čije se nastupanje ne može sprečiti na drugi način."

AUTOCENZURA: Zbog ubacivanja te i pratećih odredbi, ali i nekih drugih konačnih rešenja, kao što je način na koji je definisana novinarska tajna ili činjenica da u konačnoj verziji nema odredbi o dostupnosti informacija (izbačena zbog neispunjenog obećanja vlasti da će istovremeno sa Zakonom o javnom informisanju biti donesen čitav zakon koji reguliše tu oblast), najviše se, izgleda, iznervirao Srđan Radovanović, pravni savetnik Medija centra i član Radne grupe, koji kaže da od početne ideje da se zakonski obezbedi sloboda informisanja "nije ostalo ni jedan posto".

Rade Veljanovski, predsednik Radne grupe i direktor Radio Beograda, ističe da je nesporno da u medijima nema mesta za informacije opisane u spornom članu 16 Zakona o javnom informisanju, ali je on ubeđen da je za proterivanje takvih gnusoba iz medija bila sasvim dovoljna odredba o zabrani govora mržnje, koja postoji u novom zakonu. Prema njegovom mišljenju, rešenje koje je previdela Vlada, u praksi je neizvodivo, naročito kad je reč o elektronskim medijima. Pa ni kad je reč o štampanim medijima nije jasno ko bi mogao da obavesti javnog tužioca da se u nekim novinama upravo štampa sporni tekst, zahvaljujući čemu bi list mogao da bude zabranjen pre nego što se pojavi na kioscima. A da ne govorimo o tome kakav je, zapravo, kontraefekat zabrane informacije i koliko su brojni putevi da nedozvoljena vest, koja samim činom zabrane postaje dodatno zanimljiva, dopre do publike. Veljanovski zato misli da bi namera zakonopisca mogla biti nešto sasvim drugo, jer samo postojanje odredbi o zabrani distribucije može da utiče da "novinari otupe oštricu svojih pera i odustanu od analitičkog novinarstva i da proradi autocenzura".

I Milica Lučić-Čavić, predsednica NUNS-a, kaže da, naročito u vanrednim okolnostima, nije trebalo menjati Predlog usaglašen tokom višemesečnog rada Radne grupe i njihovih konsultacija sa predstavnicima Saveta Evrope i OEBS-a, "jer onda zakon, sa tim dodatnim restriktivnim odredbama koje postoje i u krivičnom zakonu, liči na intenciju da se i kad prođe vanredno stanje zadrži rigorozniji odnos prema medijima i novinarima".

USTAV: Takve reakcije izazvale su čuđenje predlagača Zakona u liku potpredsednika Vlade Žarka Koraća. Uz opasku da "ne postoji zakon oko koga će se svi složiti" i da je u konačnoj verziji ugrađen najveći broj predloga Radne grupe, Korać kaže da je reč o odredbi "moralnog i načelnog karaktera, koja ima i neku meru praktičnosti". I nije, prema njegovim rečima, u pitanju nikakva namera predlagača zakona da stvori uslove za represiju prema medijima, već je spornih devet članova zakona ubačeno u konačnu verziju na zahtev Ministarstva pravde i Sekretarijata za zakonodavstvo Vlade Srbije i to zbog potrebe da se zakon usaglasi sa Ustavom, u kome takve odredbe postoje. Da ne ostane nejasno, Korać kaže da ni sam nije bio oduševljen spornim odredbama, da se sa njima nije slagao ni pokojni premijer Zoran Đinđić, ali da su pravnici presudili tvrdnjom da u suprotnom Predlog zakona ne bi mogao biti usvojen zbog neusaglašenosti sa Ustavom.

Obe suprotstavljene strane pozivaju se i na Savet Evrope, čiji su stručnjaci sve vreme bili uključeni u rad na zakonu o informisanju. Dok novinari tvrde da predstavnici Saveta Evrope nisu bili upoznati sa uključivanjem odredbi o zabrani distribucije informacije u tekst zakona, Korać kaže da se ocena eksperata Saveta Evrope da je zakon "apsolutno kompatibilan" sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i da "čini čast autorima" odnosi na konačnu verziju zakona. Prema njegovim rečima, takvo rešenje postoji i u nemačkom zakonu i preispitivao ga je Evropski sud za ljudska prava, koji nije našao da je odredba o zabrani distribucije informacije u suprotnosti sa evropskom Konvencijom.

TAJNA: Raspravu o pravim namerama predlagača zakona izazvala je i odredba koja se odnosi na novinarsku tajnu, a koja kaže da "novinar nije dužan da otkrije podatke u vezi sa izvorom informacije, osim ako se podaci odnose na krivično delo, odnosno učinioca krivičnog dela za koje je zaprećena kazna zatvora od najmanje pet godina".

Opet je najradikalniji Srđan Radovanović, koji smatra da je u pitanju "običan blef" jer je kazna od pet godina predviđena za, recimo, krađu ili provalu stana, tako da ni za informacije te vrste novinar ne bi mogao da čuva svoj izvor. Šta bi onda mogao da očekuje kada se bavi mnogo osetljivijim temama, kao što su ratni zločini ili vojna špijunaža? Prema rečima Veljanovskog, tokom dogovaranja u Radnoj grupi bilo je predloga da se kao limit postave krivična dela za koja je predviđena kazna od deset godina, ali se od tog predloga odustalo, posle konsultacija sa predstavnicima Saveta Evrope i saznanja da je u većini zemalja granica ipak postavljena na pet godina.

Podsećajući da je na skupštinskoj raspravi podnošen, ali ne i usvojen amandman kojim se ta granica spušta na tri godine, Žarko Korać kaže da lično misli da će se ta granica povećavati u skladu sa razvojem sloboda u našem društvu, ali da je u ovom trenutku vrlo pozitivno dostignuće činjenica da je, prvi put, u Zakon unesena odredba kojom se štiti tajnost izvora. Slično misli i Milica Lučić-Čavić, tvrdeći da je dobro da je ta oblast napokon regulisana: "Do sada je mogao svako da vas tuži ako ste rekli da je, na primer, letovao na istom grčkom ostrvu sa nekim iz zemunskog klana, mada se tamo možda nikad nisu sreli, i mogli ste da odgovarate ako nećete da otkrijete izvor te informacije. Sad imate regulisano da bar nešto možete da kažete", kaže predsednica NUNS-a, koja, takođe, veruje da će Zakon vremenom trpeti promene – možda čak i ubrzo posle ukidanja vanrednog stanja. NUNS će, prema njenim rečima, uporno "podsećati" na "represivne" odredbe o zabrani distribucije informacije.

Vera Didanović