Intervju - Anika Vavić, pijanistkinja:
Analiza samoće

"Ja sviram kao akrobata bez mreže, ali to mi je draže nego rutina. Kada se priprema komad, ne radi se samo na tehnici, samo na memoriji – naravno da svaki znak mora da se poštuje, ali najvažnija je emotivna režija unutar određenih okvira."

Anika Vavić, pijanistkinja, Bečlijka iz Beograda, koju je austrijski parlament proglasio za ženu 2002. godine u umetnosti iz oblasti muzike, koja je izabrana da iduće sezone svira u 11 najvećih koncertnih dvorana sveta u okviru projekta "Rising stars", sviraće 29. aprila u Beogradu, nakon 15 godina.

Anika Vavić (27), počela je da svira klavir u sedmoj godini u beogradskoj muzičkoj školi "Davorin Jenko" u klasi profesorke Biserke Hadži-Ristić, srednju muzičku je završila u školi "Vojislav Vučković" u klasi profesorke Olge Bauer, na bečku akademiju, Universiteat fur Musik und darstellende Kunst Wien primljena je u šesnaestoj, bila je najmlađi student, a svi njeni ispiti ocenjeni su desetkom. Pobedila je na Stenvej takmičenju 2001. godine i dobila specijalnu nagradu za izvođenje Hajdna, osvojila je Karajanovu stipendiju, prošlog aprila imala je koncerte u Vašingtonu i Marlborou a idućeg će debitovati sa Minhenskom filharmonijom i dirigentom Pavom Jervijem, sviraće Prokofjev Koncert br. 3. Najvećim uspehom i prilikom u dosadašnjoj karijeri ocenjuje izbor za seriju koncerata po svetu. Razgovor za "Vreme" počinjemo detaljima o projektu "Rising stars".

ANIKA VAVIĆ: Najbolje koncertne dvorane Evrope, plus njujorški Karnegi hol i članice Organizacije evropskih koncertnih dvorana, u okviru projekta Evropske unije "Kultura 2000", svake godine predlože umetnika koji će ih zastupati na koncertima po ostalim dvoranama-članicama naredne sezone. Mene su predložili direktori dve najveće austrijske dvorane, Musikverein i Konzerthaus. Sviraću u najvećim svetskim salama u Amsterdamu, Atini, Baden-Badenu, Parizu, Briselu, Birmingenu, Kelnu, Londonu, Beču i Njujorku. U dva meseca ostvariću ono na šta se čeka godinama, što će mi, nadam se, dalje otvoriti nove mogućnosti.

"VREME": Poslednji put ste u dvorani Kolarčeve zadužbine svirali u dvanaestoj godini. Sada dolazite da pokažete Beogradu šta je propustio da čuje prethodnih godina.

Ovim koncertom stavljam crtu na ono što sam do sada uradila i – prelazim je. Sviraću prvi put u životu Koncert u B-molu br.1 Čajkovskog. Kaže se da je to muški koncert, čak ga i veliki pijanisti smatraju najtežim. Svjatoslav Rihter je govorio da je najteži koji postoji. Moj profesor Lazar Berman, koji je ovaj koncert snimio sa Karajanom, kaže isto. Dakle: najteži koncert, prvi put, i to u Beogradu! Prvi put sviram i sa Bečkim omladinskim orkestrom, dirigentom Bekom, raduje me saradnja sa njima, izuzetno su entuzijastični. Već sutradan, po koncertu, putujemo na malu turneju, otvorićemo festival u Grefenegu, Austrija, a zatim sviramo u Konzerthausu u Beču. To mi je debi, nisam svirala u toj velikoj sali. Raduje me sve to, Beograd najviše. Gostovanje je lako i brzo dogovoreno: intendant Orkestra je kontaktirao gospođu Vesnu Kabiljo u "Jugokoncertu" i ona se odmah prihvatila organizacije.

Pominjete prelazak preko crte u novo životno doba. Kako je bilo u prošlom?

Imala sam uspone i padove, velike dileme, velike krize. I sreće. Zamislite samo koliko odličnih pijanista želi da svira Danijelu Barenbojnu, dirigentu i pijanisti, šefu orkestra u Čikagu i Berlinu, ili Rostropoviču, čelisti i dirigentu, Marisu Jansonsu, koliko se ljudi dnevno nada da će oni obratiti pažnju na njih i pomoći im. Odluče se samo za nekoliko! Eto, zato mislim da sam imala sreće. A, izgleda, nešto sam i umela. Barenbojn je oduševljen mnome, i ima planove sa mnom. Da do svega toga nije lako doći, o tome ne treba ni da pričam. Ja kao konjče koje ima šargarepu pa stalno gleda napred, ne volim da se osvrćem. I strah me je da li će i drugi videti koliko sam napredovala, da li ću im se dopasti, i da li ću se i sebi dopasti.

Sama s klavirom pred salom, kakav je to osećaj?

Meni treba ta samoća, odgovara mi ta atmosfera, taj kontakt s klavirom, to je moj jezik. Usamljenost, negde i lična, kao jedno od polazišta u mojoj muzici prestaje onog trenutka kada postanem svesna da me publika razume. Ne bih htela da uđem u rutinu, da odsviram koncert koji je isti kao prošli, hoću svakog puta nešto novo. Ja sviram kao akrobata bez mreže, ali to mi je draže nego rutina. Kada se priprema komad, ne radi se samo na tehnici, samo na memoriji – naravno da svaki znak mora da se poštuje, ali najvažnija je emotivna režija unutar određenih okvira. Najbolje je kad u tom okviru mogu da se osetim slobodnom da pustim sebi na volju, pa se dogode spontane stvari. S tim što pod spontanim sviranjem ne podrazumevam puštanje uzdi. Ukratko: kad pripremam komad, prvo ga izanaliziram i zatim pravim svoju režiju. Imam sve uloge i ako sve uspeju, onda je taj komad uspešan.

Postoji mišljenje da dobar muzičar pišući tu-i-tu notu, može da oseti šta je kompozitor osećao.

Muzičar samo treba da bude medijum između kompozitora i publike, a ne da pretenciozno pokazuje samog sebe. Treba da na najiskreniji način dočara ono što je kompozitor zamislio kako bi to došlo do publike. Tako ja mislim. Inače, naravno, može da se oseti emocija kompozitora. Smatram da je analiza jedan od najbitnijih delova rada na komadu. Mora da se sazna što više o tome šta se kompozitoru privatno dešavalo dok je pisao delo, šta se dešavalo njegovima, šta celom društvu. I onda, sve to proučeno da se stavi na stranu i počne komad kao da se ništa ne zna. To je put ka spajanju sa kompozitorom i prenošenjem njegovih emocija publici. U Beču se takve analize smatraju važnim, pristup podacima je otvoren, ovde ljudi mnogo znaju o kompozitorima, obična publika zna gde je i kada ko živeo, šta je sve komponovao. Dovoljno je da prošetate Austrijom, i videćete da se zna u kojoj kući je Brams provodio zimu a u kojoj leto, na kom jezeru je Maler napisao treću a na kom Devetu simfoniju.

Prokofjev vam je omiljeni kompozitor. Zašto?

On je, na neki način, moj lični prijatelj. Imam kaktus visok oko dva metra koji sam nazvala Sergej. Prokofjev je moj favorit i raduje me što ću u Minhenu baš njega svirati. Zašto on? Moj prvi komad u srednoj školi, dala mi ga je profesorka Olga Bauer, bila je svita iz Romea i Julije SergejaProkofjeva. I ja sam odmah upala u njegov svet. Da li se to pogodilo sa mojim čitanjem Šekspira, da li sam ja imala 13 godina pa sam bila u romantičnoj fazi, ja to ne znam, uglavnom, vezala sam se za jezik Prokofjeva i do danas je tako. U njegovoj muzici mogu da nađem sve. Interesantan kao pojava, po životnom putu, svojeglavosti, humoru i sarkazmu, liriskim osećanjima, za mene je on sve.

Sonja Ćirić