Kulturna politika u Vojvodini:
Ukrasi u dvorištu elita

Mada u Pokrajinskom sekretarijatu za obrazovanje i kulturu tvrde da je "povratak nadležnosti označio i povratak domaćinskog poslovanja u najboljem smislu te reči – štedljivosti, racionalnosti, preduzimljivosti i reskira", suštinske promene u institucijama ipak nisu primetne. Poznavaoci prilika konstatuju da je u ustanovama još dominantan onaj poznati miris – socrealistički

Novosadska i vojvođanska kulturna javnost verovala je da će Zakon o utvrđivanju određenih nadležnosti AP Vojvodine (u narodu znan i kao Omnibus-zakon), koji je usvojen januara 2002. godine u Skupštini Srbije, označiti novi početak za prilično zapušten kulturni život u pokrajini i devastirane institucije kulture. Tim Zakonom su, naime, Pokrajini vraćena osnivačka prava, između ostalog, i nad mnogim kulturnim ustanovama, koja su Miloševićevom centrifugalno-centripetalnom politikom izmeštena u Beograd. A upravo je, pored loše ekonomske situacije, centralizacija celokupnog političkog, pa i kulturnog života, označavana kao jedan od osnovnih uzroka lošeg stanja u kulturi, i šire. Skoro godinu i po posle vraćanja nadležnosti, jasno je da su centralizacija i ekonomska pustoš tek segmenti mnogo kompleksnijeg problema. Jasno je i da svaki korak napred iziskuje strpljenje, ogromnu energiju i volju, kojih kao da i nema.

MIRIS SOCREALIZMA: Pomenutim Zakonom Pokrajina je preuzela starateljstvo nad mnogim kulturnim institucijama, među kojima su i tzv. veliki budžetski korisnici: Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture, Arhiv Vojvodine, Muzej Vojvodine, Spomen-zbirka Pavla Beljanskog, Galerija Rajka Mamuzića, Pozorišni muzej, Srpsko narodno pozorište i Narodno pozorište u Subotici. Već krajem 2001. godine u javnosti su se pojavili i neoficijelni spiskovi novih upravnih odbora ovih institucija, koje su pojedine stranke sastavile, na vreme se pripremivši za turobna kadrovska nadmetanja koja su usledila.

Mada u Pokrajinskom sekretarijatu za obrazovanje i kulturu tvrde da je "povratak nadležnosti označio i povratak domaćinskog poslovanja u najboljem smislu te reči – štedljivosti, racionalnosti, preduzimljivosti i reskira", suštinske promene u institucijama ipak nisu primetne. Poznavaoci prilika konstatuju da je u ustanovama još dominantan onaj poznati miris – socrealistički, da još uvek postoji ogroman broj zaposlenih koji dobar deo radnog vremena provode u obilasku pijaca i šetnji, a da se, u slučaju da se nešto radi, radi po zastarelim, odnosno uvreženim principima. (Ovo naravno ne važi za sve institucije.) Branimir Andrić, zamenik pokrajinskog sekretara za obrazovanje i kulturu, u razgovoru za "Vreme", slaže se da je višak zaposlenih krupan problem, ali da je njegovo rešavanje "nemoguće van konteksta celokupne tranzicije političkog i ekonomskog sistema".

MANjINSKA POSLA: U želji da dođe do osmišljene kulturne politike u Vojvodini, Sekretarijat je početkom februara ove godine organizovao dvodnevno savetovanje na temu "Kako razvijati kulturu u gradovima i opštinama Vojvodine". Osim teorijskih uvida i pojedinačnih promišljanja konkretnih problema, čini se da na savetovanju nisu pronađeni odgovori na mnoga "goruća pitanja". Bilo da su to pitanja modela i prakse tranzicije kulturnih institucija, pitanja dominantnih kulturnih obrazaca, bilo da su vezana za odnos politike i kulture i specifičnosti vojvođanskog regiona. Takođe, nije ponuđen odgovor ni na pitanje da li će se sadržaj kulturnog stvaralaštva, ma šta pod tim podrazumevali, u Vojvodini većma iscrpljivati u folkloristici i tradicionalizmu, pristajući na stereotip pokrajine kao ruralnog zaleđa kojim dominiraju paori, zaprege, žito, salaši, guske i patke. Odnosno, da li će svoj kulturno-istorijski specifikum uspeti da sublimira u moderan i, što da ne, urban kulturni izraz. Takođe, ništa nije rečeno ni o međusobnoj, veoma lošoj komunikaciji između vojvođanskih urbanih sredina koje uglavnom liče na delove raspuknutog ogledala okrenutih ka Beogradu.

Pojedini manjinski predstavnici manjinskih kultura u Vojvodini žale se da se, suštinski, odnos prema kulturi nije promenio posle političkih promena u Srbiji 2000. godine. Po njima, u stvaranju i vrednovanju određenih kulturnih pojava još dominiraju predstavnici iste političke elite. Intelektualci mađarske nacionalnosti smatraju da je stranka potpredsednika republičke vlade Jožefa Kase, Savez vojvođanskih Mađara, preuzela monopol na usmeravanje kulturnog delovanja Mađara u Vojvodini i da oni koji na tu "jednodimenzionalnu sliku" ne pristaju – bivaju marginalizovani. Pored ostalog, i to je razlog što su brojni umetnici i intelektualci mađarske nacionalnosti otišli "trbuhom za kruhom" – u Budimpeštu. Sa sličnim problemima suočavaju se i pripadnici ostalih manjinskih kultura.

Dr Alpar Lošonc, direktor novosadskog Centra za multikulturalnost, kaže za "Vreme" da je danas u manjinskim zajednicama, mnogo više nego pre dvadesetak godina, potrebno imati političku podršku da biste postali intelektualac. "U manjinskim zajednicama", po njemu, "vrši se redistribucija one političke moći koju joj je većina ustupila. Osamdesetih je kultura bila veoma važan element manjinske elite koja ju je koristila kao legitimaciju. Od početka devedesetih do danas ona je potpuno podređena, derivativnog karaktera i njeni predstavnici jesu tek subelita koja se nalazi u dvorištu glavnih političkih elita."

UMESTO MSLU USELIO SE TV NOVI SAD: Zgrada Muzeja revolucije

VEĆINSKA POSLA: Činjenica je, međutim, da se slični procesi dešavaju i u većinskoj kulturnoj slici Vojvodine. Kulturni establišment je ostao nepromenjen, samo što sada ima manje važnu društvenu ulogu. Došlo je i do niza retrogradnih pojava. Dok su se u Beogradu desila određena, bar neka diferenciranja u kulturi, u Vojvodini ne samo da su još uvek najznačajnija imena u kulturi oni intelektualci koji su bili aktivni ili pasivni glasnogovornici Miloševićevog režima, već su u pojedinim oblastima oni i napredovali. Izuzeci i ovde samo potvrđuju pravila.

Branimir Andrić, zamenik pokrajinskog sekretara, slaže se sa ovom konstatacijom, ali i upozorava da "postoji jedna kulturna datost koju nije moguće promeniti dekretom", i dodaje: "Država nije tu da stvara kulturu već samo okolnosti za demokratsku utakmicu za sve vrste stvaralaštva. Ako nema kritične mase ljudi, mi ih ne možemo stvoriti makar postojalo i dovoljno novca za to."

Pitanje je, međutim, da li zaista ne postoji kritična masa ili je to tek privid, pošto ne postoje institucije i snažni i kompetentni mediji koji bi trebalo da promovišu nove i drugačije kulturne pojave. Ako već nije u rodbinskim vezama sa predstavnicima elita, mladom umetniku ili intelektualcu u Vojvodini veoma je teško da doživi odgovarajuću promociju, već po potvrdu mora da ide izvan Vojvodine, najčešće u Beograd. Mnogi će u Novom Sadu samokritično priznati da bi i nedavno preminuli književnik Aleksandar Tišma u ovom gradu bio tek "dedak sa čudnim šeširom" koji šeta novosadskim parkovima, da nije doživeo slavu izvan ovog grada.

POSTREVOLUCIJA I NjENA DECA: Rezultati četiri konkursa za sufinansiranje projekata iz kulture (očuvanje kulturnih dobara, izdavaštvo, manifestacije i filmska produkcija) koje je raspisao Pokrajinski sekretarijat za obrazovanje i kulturu ne daju mnogo nade da se stvari po ovom pitanju menjaju. Još uvek potpuno ubedljivo vode one izdavačke kuće i institucije koje bi se mogle podvesti pod tradicionalne ili folklorne, a one malobrojne, tzv. alternativne, koje su nastale zahvaljujući delovanju Fonda za otvoreno društvo još su na margini. U Sekretarijatu ističu da je ostvaren veliki korak napred zato što su konkursi bili potpuno javni. Takođe ističu da nije bilo novca za sve, a da su "oni koji su imali više iskustva i bili vičniji u ispunjavanju upitnika za konkurse imali i bolju prolaznost".

U tom smislu, bilo je predloga da se pri Pokrajinskom sekretarijatu otvori svojevrsni informativno-edukativni centar preko kojeg bi se povezivale određene kulturne grupe i preko kojeg bi se moglo doći do informacije o tome gde i kako tražiti novac za pojedine projekte. Izgleda, ipak, da ovo učenje o procedurama neće daleko odvesti, sve dok forma bude važnija od sadržaja. A da je forma često važnija od sadržaja pokazuje i odsustvo publike sa mnogih kulturnih manifestacija. Ako i skupe publiku za premijeru, reprize pozorišnih predstava se često održavaju pred par desetina gledalaca, književne promocije skoro niko i ne posećuje, a određene manifestacije imaju privid velike posete samo zbog lojalnosti rodbine, kolega i komšija.

Voluntarizam je opasan čak i među ukrasima u bašti političke elite. Sa oprezom treba reći da je on primetan i u kulturnoj politici i u kulturi, a da istovremeno ne postoji kvalitetan valorizujući i korektivni faktor. Dok god ne postoji, da upotrebimo tu reč, kritičan broj konzumenata kulture koji je spreman da u nju uloži novac, ona će biti tek posledica ili nusproizvod političkih i ekonomskih procesa. A za mnoge od nas, pa i za kulturu, ujed politike može biti koban.

Za kraj valja reći da će ovogodišnji EXIT, ako ga uopšte i bude, trajati samo četiri dana, od 3. do 6. jula. Izgleda da i postrevolucija, ne samo revolucija, jede svoju decu. Ili je pak EXIT bio samo svojevrsni incident.

Nedim Sejdinović