Čujem da je u nedelju zbog nevremena i kiše otkazana Pandurova predstava Hazarski rečnik (po Pavićevom romanu), koja se na ovogodišnjem 48. Sterijinom pozorju igra na otvorenom, na novosadskom Štrandu na obali Dunava. Pojavljuje mi se zluradi smešak i pada mi na pamet Matićeva pesmica: "Nemoj doći u nedelju, u nedelju Dunav teče!" Jer, tu sjajnu predstavu već sam uspeo, na istom mestu, da odgledam dan ranije, u subotu. Jednom i meni nešto da se posreći, a ne samo drugima.

Neki kažu da je i u subotu bilo hladno na improvizovanim tribinama, da je "pesak vremena" koji curi sa svevišnje konzole iznad poprišta ove dramatizacije, zbog vetra sa Dunava, zasipao oči i jednog dela gledališta, te da je predstava perfekcionistički hladna, mada je na dnevnom redu "tajna nestanka jednog naroda". No, ja volim baš takve "hladne predstave" i baš takve tajanstvene, nerazjašnjene nestanke.

Istina, moja ljubav za teatar počela je sa predstavama sa više nacionalne topline. Naime, pozorište sam zavoleo još dok je moja mati, pre pola veka, bila sekretar Drame Srpskog narodnog pozorišta. Pošto joj je često zapadalo nekakvo dežurstvo uz predstavu, rano je počela da me vodi u pozorište, još dok nisam imao duge pantalone (zbog toga je, uoči tih mojih tadašnjih večernjih izlazaka, glavni problem bio – kako izribati jako zacrnjena kolena). Mislim da sam u to vreme najmanje 30 puta gledao jednu verziju Hajduk Stanka, sačinjenu na podlozi čuvenog romana Janka Veselinovića, a naslovnu rolu je igrao Đoka Jelisić, dok je izdajnika Lazara igrao Bata Životić.

U stvari, nisam bio oduševljen prvim "ideološkim" delom, kada usled turskog terora dolazi do patriotske diferencijacije u Crnoj Bari (sic), na "poturice" i nacionalno napredne porodice iz kojih se ide u hajduke – ali sam bio fasciniran drugim činom, kada radnja prelazi u šumu i kada sevnu jatagani i zapucaju ostraguše.

Čak sam u to vreme pomišljao da se bacim u glumce – ali je moju dramsku karijeru zaustavila jedna nesrećna "podela uloga". Naime, za Novu, recimo 1956. godinu, moj učitelj, čovek starog kova, odlučio je da se pripremi razredna priredba – pa je zaranije podelio šta će ko učiti da odigra u kakvom skeču i kakav kostim treba da mu sašiju kod kuće. Išlo se redom, pa je neko dobio da bude Toplica Milan, neko Kosančić Ivan, a kada su prošli svi poželjni likovi, uključujući Pinkija i Savu Kovačevića – meni je na kraju dopalo da budem Deda Mraz, pa su me obukli u okrajke neke stare crvene plišane zavese i natakli mi bradu od njenih froncli. Bio sam duboko razočaran i ogorčen.

No, uprkos tome, posle boksa i fudbala, pozorište je postalo moja najomiljenija umetnost, pa sam možda i zbog toga večito letovao u Dubrovniku, te na Lovrijencu gledao nekoliko Hamleta i jednog sjajnog Magbeta, a najviše mi je u sećanju ostala Parova verzija hodajućeg Krležinog Areteja.

Ipak, moram ovde da priznam da nisam baš ljubitelj eksperimentisanja sa gledaocima, koje je ovde u Srbiji, posle nekoliko Bitefa, mislim, prvi uveo Ljubiša Ristić. Po toj teoriji, konformizirane posmatrače (a ja sam upravo takav) treba izmestiti iz udobnih fotelja klasičnih pozorišnih sala i baciti u vrtlog samog dramskog doživljaja. Posle smo videli kuda to vodi (ne mislim samo na Šećerane).

Imam, naime, utisak da se naša Druga Jugoslavija počela raspadati zapravo baš onda kada je moj nekadašnji komšija, sjajni scenograf Mića Tabački, u jednom trenu, srušio baroknu fasadu jedne "kuće iluzija", u finalu jedne Ristićeve postavke u Mariborskom gledališču – da bi "novi svet" mogao da udahne slobodu. Tim povodom čak sam se odvažio da na okruglom stolu kritike na Sterijinom pozorju, na koji sam iz nekog razloga bio zalutao, prvi i poslednji put uzmem reč i napadnem Ristića sa dogmatskih pozicija. Bilo je kasno, narod je već uzimao stvari u svoje ruke, pa je klanica mogla da počne.

No, nije baš tačno da sam večito bio pozorišni analfabeta i provincijski festivalski konzument, koji je uvek za nekoliko koraka iza "novih tendencija". Ili onaj koji ne zna da prepozna događaj sezone. Gledao sam još onu čuvenu prvu postavku Čekajući Godoa u Beogradu, koja je ostala neprevaziđena (sve dok prošle godine nisu ovamo došli neki novi Slovenci). Gledao sam i onog poznatog Spajićevog Kiklopa (po Marinkoviću) na Novosadskom sajmištu, kada se pred Josipom Brozom "raspolutila" ličnost balkanskog inteligenta, pa Krležino furiozno Kraljevo (HNK), pa Ožalošćenu porodicu i mušku postavku Dunda Maroja (JDP) Mate Miloševića, pa Divo meso Stefanovskog i niz Mijačevih "velikih predstava" na "prašnjave" Sterijine i Nušićeve teme, i uvek sam u takvim prilikama znao da sam upravo video koliko je očaravajuća i opasna "igra sa duhom vremena" (kako je to jednom, na kraju XIX veka, napisao šef srpskih naprednjaka, poslednji gospodin srpske politike, Milan Piroćanac).

Dimitrije Boarov