Film:
Profesionalac

Autorsko lutanje

Scenario i režija Dušan Kovačević
glavne uloge: Bora Todorović, Branislav Lečić
proizvodnja VANS, 2003.

Dušan Kovačević, dramski pisac čije su genijalno duhovite replike ušle u svakodnevni srpski jezik, odlučio je da ekranizuje jedan od svojih najuspelijih tekstova. Drama Profesionalac godinama se izvodila u Zvezdara teatru, pokojni Bata Stojković i njegov Luka Laban ušli su u legendu, pa su popularnost i neosporan kvalitet predstave bili očigledan povod da se snimi istoimeni film. Iako postoje poslovične rezerve da film nikad ne može dostići knjigu/dramu/predstavu, to nije uvek istina. Mnogi filmovi su ne samo dostigli već i prestigli svoj pisani predložak. Nažalost, u slučaju filmske verzije Profesionalca, sumnje su se pokazale kao opravdane.

Zašto je od tako uspešne predstave napravljen ovakav film?

Prvi razlog sigurno leži u premeštanju radnje iz Titovog u Slobino vreme. Iako su tegobne 90-e nama bliže, i na prvi pogled imaju atraktivniji i aktuelniji bekgraund, dogodilo se da priča opasno izgubi na autentičnosti. Policijske metode iz 70-ih i kafanski opozicionari, jednostavno preslikani u 90-e, postaju neautentični i malo verovatni. Problem takođe predstavljaju izvesne činjenične greške. Samo jedan od primera je kafanska epizoda iz 1991. u kojoj se kao svojevrsni special guest stars pojavljuju Milan St. Protić i Predrag Marković. Simpatična ideja da se razgovor između nekadašnjih opozicionara ispostavi kao kladioničarsko naklapanje pokvarena je činjenicom da se u to vreme niko nije kladio, sem ponekog fanatika ili penzionera koji je redovno popunjavao sportsku prognozu. Fenomen masovne kladioničarske manije, iako zanimljiv i potencijalno duhovit, ipak je mnogo novijeg datuma.

Drugi veliki problem leži u prevođenju pozorišnog na jezik filma. U želji da priču napravi filmičnijom, autor razgovor između Luke Labana i Teje Kraja u kancelariji – filuje sa dve vrste flešbek epizoda.

Prvu grupu čine dokumentarni snimci važnih događaja kao što su demonstracije 9. marta 1991, pad Knina ili bombardovanje 1999. Osim ukoliko je film namenjen stranom tržištu, ove ilustracije su potpuno suvišne. Nema čoveka koji napamet ne zna sve te kadrove RTS-a ili Studija B, a uz to slike su potpisane i brojčanim podacima, pa je, prema filmu, demonstranata 9. marta 1991. godine bilo čak 200.000, a izbeglih iz Krajine 1995. čitavih 500.000.

Tu su i autentični kadrovi Branislava Lečića koji ilustruju prošlost Teje Kraja. Ovakvo mešanje privatnih kadrova glumca i onoga što je lik koji on tumači, veoma je opasno. Nije to kao kad pozajmite od glumca privatnu fotku iz obdaništa pa je stavite u scenografiju, ovde je u pitanju vrlo sumnjiv kontekst u koji se stavlja pre svega Branislav Lečić, jer on je taj koji "stvarno postoji", a ovako se donekle poistovećuje sa blago rečeno problematičnim Tejom.

Drugi fil čine oživljene scene koje Luka priča Teji. Ovi "bliski susreti" policajca i disidenta dešavaju se većinom u kafani, uz izlete do bolnice ili voza, ali atmosfera je identična – Teja i drugari su mrtvi pijani, lupaju gluposti i ne prepoznaju infiltriranog Luku profesionalca. Te ilustracije su, nažalost, mnogo gore rešenje nego da je Kovačević pustio odličnog Boru Todorovića da Teji i gledaocima sve to prepriča, kao što je u predstavi sasvim lepo uspevalo. Bežanje od pozorišnosti, koju čine jedna soba i par glumaca, ne mora da bude imperativ. Setimo se samo 12 gnevnih ljudi ili novijeg filma Big Kahuna – kao što je Henriju Fondi, odnosno Kevinu Spejsiju data odgovornost da sami iznesu ceo film u četiri zida, isto poverenje sigurno bi zaslužili i Lečić i Todorović. Ovako, momenti koji pre dolikuju TV stvaralaštvu ranga Boljeg života, kao i suvišne scene halucinacija junaka, učinili su da ove reminiscencije dodatno uguše i pokvare film.

Najproblematičniji deo filma je paralelna radnja sa pobunjenim radnicima izdavačke kuće čiji je Teja direktor. Komedija situacije bazirana na nečijim spuštenim pantalonama i prigodnim vulgarnim insinuacijama zalutala je iz nekog drugog filmskog sveta kome Profesionalac sigurno ne pripada.

Za kraj, jedan apel scenaristima domaćih filmova i serija: molim vas, nemojte terati likove da ponove svaku repliku po pet puta! Kada jedan lik pita: "Koliko je sati?", može li odgovor drugog da bude recimo "Pet", a ne serijal: "Pitaš koliko je sati?", "Da, pitam koliko je sati?", "Znači, pitaš me koliko je sati?", "Jeste, vala, pitam te baš to – koliko je sati?", "E kad si navalio, evo da ti kažem... pet!", "Kažeš pet?" – i tako u beskonačnost... Razumeju se fore i iz prve.

Milena Kvapil