Globalno zagrevanje se ubrzava:
Propast, odmah ili posle

Upravo objavljeni rezultati istraživanja ukazuju da bi tropske šume ubuduće mogle povećavati količinu ugljen-dioksida u atmosferi i time ubrzati efekat staklene bašte u globalnim klimatskim promenama. Tokom dvadeset godina demonstracija, parlamentarne borbe, propagandnih kampanja, javnih upozorenja i poziva na obustavu ili smanjenje emisije ugljen-dioksida, ekološki aktivisti širom sveta učinili su samo malo više od ništa

Učestale vremenske nepogode – ekstremne suše, kataklizmični požari, neupamćene poplave i temperaturni poremećaji zbog kojih je teško razlikovati jul od aprila – praćene su sve većim brojem opominjućih stručnih izveštaja o planetarnim klimatskim promenama i globalnom otopljavanju. Uprkos tome što sadržaj ovih izveštaja iz sezone u sezonu postaje sve mračniji (i odavno prevazilazi najcrnje prognoze malodušnijih klimatologa iz osamdesetih godina), interesovanje za efekat staklene bašte i rast temperature nije se znatno povećalo, kako među političkim i privrednim elitama tako i u javnom mnjenju širom sveta. Kada sušu najzad odmeni kiša, kad poplave oteknu, požari odu u daljinu, a jul u aprilu zameni mart u junu, briga o klimi naglo prestaje, zaboravlja se ili preobražava u ravnodušnost. Pri tom se zaobilazi činjenica da lokalne i pojedinačne vremenske prilike nisu direktno povezane sa globalnim stanjem klime i osvedočuje se rđava ljudska navika da se o zdravlju brine samo kada je ono narušeno. U međuvremenu, termin globalno zagrevanje mnogima ostaje samo bezlična formulacija, ostavljena na otpad drugih globalnih izraza ili pridodata dugom spisku ekoloških problema, koji se tiču samo "ludih" naučnika i ekološki svesnih fanatika. Činjenica je da klima na Zemlji ne ozdravlja –ozbiljno je bolesna i njeno zdravlje neće se popraviti u dogledno vreme. Povećan sadržaj ugljen-dioksida u atmosferi, nastao tokom industrijske ere sagorevanjem fosilnih goriva, izaziva podizanje srednje površinske temperature vazduha i značajne promene klime. Uz to, poslednja istraživanja atmosfere pokazuju da bi se klima mogla menjati i na većim skalama i mnogo brže nego što je do sada bio slučaj.

Loše vesti iz La selve: Rezultati istraživanja na Univerzitetu Misuri, Sent Luis u sad, objavljeni ovog proleća, pokazuju da bi zbog povećanih temperatura, proređene tropske šume mogle početi da u atmosferu emituju znatnu količinu ugljen-dioksida, gasa staklene bašte, umesto da ga apsorbuju kao do sada. Debora Klark i njene kolege sa Univerziteta Misuri merili su godišnji rast šest vrsta drveća u starim tropskim šumama La Selve, u Kostariki, u periodu od 1984. do 2000. godine. Rast stabala i emisija ugljen-dioksida znatno su varirali, i to u korelaciji s temperaturom – tokom najtoplijih "El ninjo" godina (1997–98.) rast stabala bio je najslabiji, a apsorpcija ugljendioksida umanjena, u korist emisije. Iz toga sledi zaključak da su tropske šume znatno osetljivije na rast temperature nego što se smatralo, što bi moglo da izazove povratnu spregu u podizanju temperature. Po mišljenju istraživača iz Misurija, to znači da će pluća planete u budućnosti ubrzavati efekat staklene bašte i proces globalnog otopljavanja, umesto da ga usporavaju.

treptaj krilima: Klimatski sistem planete Zemlje je nelinearan, mnogočestični dinamički sistem izuzetne složenosti i veličine, što znači da je posebno osetljiv na početne uslove. Meteorolog Edvard Lorenc nazvao je ovu osetljivost efektom leptira – ako leptir na madagaskaru trepne krilima, to će tri dana kasnije na karibima izazvati uragan. ovaj poznat (i često parafraziran) stav iz teorije haosa i fraktalne matematike dobra je inspiracija svima koji se stručno ili diletantski bave bilo kakvim udaljenim kauzalnostima ali i najbolja ilustracija koliko je klima globalni fenomen, i u velikoj meri nepredvidljiv fenomen. Gledano u ilustrativnom ključu efekta leptira, mali poremećaj klime, kakav je povećanje globalne temperature, na većim vremenskim i prostornim skalama može da izazove sasvim nepredvidive efekte, poput onoga što bi se moglo dogoditi sa tropskim šumama. Dok je nuklearni otpad, zagađenje voda ili istanjeni ozonski omotač u tužnoj savremenoj praksi samo problem onih nesrećnika koji se na licu mesta truju radijacijom, umiru od žeđi ili se ispod ozonske rupe prže ultraljubičastim zracima, poremećaj klime problem čitavog čovečanstva. zato se njegovo (ne)rešavanje nikako ne može lokalizovati na balkan, evropu, ameriku ili bilo koju drugu regiju u svetu.

Modeliranje klime: Ova činjenica, takođe, otežava posao klimatolozima, jer je i uz najbolje superkompjutere teško modelirati tako velike i složene sisteme kakav je klimatski sistem Zemlje, a pritom dati dovoljno dobru dugoročnu prognozu njegovog ponašanja. no, zahvaljujući vanrednim naporima, poslednjih godina razvijeni su mnogi uspeli modeli klime od kojih je naročit uspeh imao enso model periodičnog grejanja i hlađenja vode u istočnom pacifiku, poznatog kao fenomen El Ninjo – Južne oscilacije. Ovakvi "ogrubljeni" modeli mogu da dovoljno tačno prognoziraju promene temperature i vazdušnog pritiska na velikim prostranstvima tokom dugih perioda, što je omogućilo da se analiziraju budući efekti globalnog zagrevanja i, posebno, rast globalne temperature. tokom devedesetih učinjeni su brojni napori u ispitivanju trendova globalne i regionalne temperature i oslikavanju paterna temperaturnih promena kroz vreme. Širom sveta razvijeno je 18 različitih računarskih simulacija (zasnovanih na sedam različitih modela klimatskog sistema zemlje), i sve pokazuju da će rast ugljen-dioksida voditi značajnom podizanju srednje površinske temperature vazduha. Poslednji podaci govore da kada nivo atmosferskog ugljen-dioksida postane udvostručen (oko 500 ppm) u odnosu na preindustrijsko doba, srednje povećanje temperature na Zemlji biće 2,0 ± 0,6° c (u manje preciznim prognozama 2,8 ± 1.2° c), što se očekuje između 2030. i 2050. godine. modeli nesumnjivo ukazuju na dva osnovna uzroka globalnog zagrevanja – povišen nivo ugljen-dioksida i seča tropskih šuma. zato posebno zabrinjavaju merenja u La Selvi i najava da će tropske šume povećati emisiju ugljen-dioksida, jer će to ubrzati ionako već suviše brz proces zagrevanja.

Tropske šume: Tropske ili kišne šume su poslednje prirodne šumske oaze. smatraju se najbogatijim, najstarijim i najsloženijim ekosistemima na zemlji. zbog svoje veličine u drvnoj masi, mogu da apsorbuju velike količine ugljen-dioksida iz atmosfere, a da u zamenu emituju kiseonik – stoga igraju presudnu ulogu u klimatskom sistemu planete, kao svojevrstan biljni regulator globalne temperature. nažalost, njihovo uništavanje zbog nekontrolisane seče, spaljivanja i krčenja smanjilo im je površinu i znatno ugrozilo njihovu ulogu u klimatskim procesima. Prema podacima Svetskog instituta za prirodne resurse, do danas je uništeno više od 80 odsto prirodnih prašuma na Zemlji. Od 1900. godine nestalo je skoro 90 odsto šume u zapadnoj Africi, dok je u Brazilu i Indoneziji, zemljama s najvećim oblastima pod kišnim šumama, situacija zabrinjavajuća – do sada je uništeno 2,3 miliona od nekadašnja četiri miliona hektara prašume, a svake godine se u ovim regionima iskrči oko 62.000 hektara džungle, što je ekvivalentno veličini jednog milionskog grada. Prema istraživanju engleskog biologa Normana Majersa, na Zemlji svake sekunde nestane jedan hektar tropske šume, 86.000 hektara za dan ili 31 milion hektara za godinu dana, što je jednako površini Poljske. Nije samo planetarni klimatski sistem pogođen ovolikim uništavanjem kišnih šuma. Njihov nestanak odražava se i na lokalne klimatske uslove – prema podacima objavljenim u časopisu "National Geographic", rušenje šuma u Nigeriji, Gani i Obali Slonovače izazvaće dve decenije velike suše u centralnoj africi, uz prateću masovnu glad i oskudicu. Takođe, krčenje ovih šuma izaziva trajno narušavanje prirodne ravnoteže, gubitak životnog prostora i genocidno smanjivanje broja živih vrsta, što je samo po sebi zastrašujuć ekološki problem. tropske šume zauzimaju manje od dva procenta površine planete, ali u njima živi gotovo polovina svih poznatih oblika života – oko 30 miliona različitih vrsta biljaka i životinja. Uništavanjem tropskih šuma, za godinu dana nestane oko 50.000 raznih živih vrsta. statistika pokazuje da zbog nestanka svog životnog staništa, svakoga dana izumre ili se istrebi 137 različitih životnih oblika, od kojih većina nije čak ni klasifikovana. ovakav tempo izumiranja života, izazvan nekontrolisanom sečom, nikada nije viđen u evoluciji i uporediv je samo sa izumiranjem dinosaurusa. ako se uništavanje tropskih šuma nastavi ovom brzinom, naučnici procenjuju da će svi tropski ekosistemi biti uništeni do 2030. godine.

Temperatura: Uporedo s nemilosrdnim rušenjem kišnih šuma, jedinog prirodnog regulatora ugljen-dioksida, njegovo prisustvo u atmosferi uvećalo se za 25 odsto sadržaja tokom industrijske ere, mahom usled sagorevanja fosilnih goriva (ugalj, nafta i prirodni gas) i proizvodnje cementa. Na osnovu kontinuiranih merenja koncentracije ugljen-dioksida, zabeleženo je povećanje od 280 ppm u preindustrijskoj eri (1850) do 364 ppm u 1997. godini. Sličan rast doživeli su i drugi gasovi staklene bašte, kao što su metan, nitrat oksid i hlorofluorokarbonati. Svi ovi gasovi, dospeli u atmosferu delovanjem ljudskog faktora doprinose povećanju globalne temperature. Većina naučnika slaže se da je tokom poslednjih 150 godina došlo do podizanja srednje godišnje temperature za 0,45±0,15°c, uz određenu varijabilnost tokom godina. Rekonstrukcija pokazuje da je ovaj na prvi pogled mali rast uslovio neuobičajeno zagrevanje, neviđeno u istoriji – za toliki rast temperature, koji se desio samo tokom xx veka, potrebno je 1200–1500 godina u normalnim uslovima, a taj rast se nastavlja. Kada, oko 2040. godine, nivo ugljen-dioksida bude udvostručen, temperatura će dostići povećanje od 2,8±1,2°c. ovako projektovana temperatura neće biti ravnomerno raspoređena na celoj planeti – na polovima će biti dva ili tri puta viša nego na ekvatoru i viša na Arktiku nego na Antarktiku. Ako bi se porast ugljen-dioksida nastavio i u drugoj polovinu XXI veka, rast globalne temperature mogao bi da pređe 50c, sa svim posledicama koje proishode iz toga.

nivo mora: Drastična promena temperature izazvaće više sekundarnih klimatskih efekata – povećanje srednje globalne brzine isparavanja, izmene frekventnosti padavina, oblačnosti i maglovitosti, preraspodelu sušnih i kišnih područja, velike promene u biosferi i nestanak prelaznih godišnjih doba na srednjim geografskim širinama. Svetsku ekološku javnost posebno zabrinjava podizanje nivoa mora, što već danas pokazuje štetne efekte. Zbog zagrevanja planete dolazi do širenja tople okeanske vode, otapanja lednika i polarnih kapa, usled čega se nivo mora podiže. za poslednjih 100 godina taj se nivo u proseku podigao za 12,5 cm, što je daleko iznad očekivanog i nastavlja da raste brzinom od 1,2 do 5,5 mm godišnje. Tokom ovog veka nivo mora će se podići za 70 cm, da bi u sledećem došlo do konačnog otapanja leda u zapadnom Atlantiku i podizanja nivoa za pet-šest metara. U međuvremenu, ledeni pokrivač 5-6 metara je sve tanji – istraživanja pokazuju da se na grenlandu debljina ledenog sloja smanjuje brzinom od 0,6 cm godišnje iznad visine od 2000 metara, dok na nižim visinama ta brzina iznosi i do metra godišnje.

Novi svetski poredak: Otapanje lednika i rast nivoa mora potopiće priobalna područja i sva manja ostrva – podizanje nivoa mora od jednog metra, predviđen do 2050. godine, potopiće gradove poput Venecije i Sankt Peterburga, ali i čitavu Okeaniju, Bangladeš, Holandiju, sliv reke Po u Italiji, američke obale i druge niske priobalne oblasti, dok su neka tropska ostrva u južnom pacifiku već danas raseljena zbog potapanja. Nestaće oblasti umerene klime i s njima ogromne obradive površine, tropska i pustinjska zona će se proširiti, izmeniće se ciklus godišnjih doba, izumreće velik deo živog sveta, a poremećeni sistem monsuna i drugih vetrova izazvaće nezamislivu seriju katastrofalnih nepogoda. život na kopnu će postati nepodnošljiv, ali će globalno zagrevanje znatno narušiti i morske ekosisteme. Već u današnjim uslovima okeani godišnje apsorbuju 2340 miliona tona ugljen-dioksida iz atmosfere, što podiže ph vrednost morske površine i ubija plankton, bez koga nema života u moru. Nesumnjivo je da će se u takvim uslovima bitno izmeniti i slika ljudske civilizacije. Očekivani društveni problemi kao prateći fenomeni klimatske katastrofe za sada su teško predvidljivi, ali su u izgledu masovne seobe, epidemije, glad i teški sukobi oko malo preostalog zemljišta. Širom sveta razvija se više scenarija koji, na osnovu aktuelnih parametara globalnog zagrevanja, za drugu polovinu veka predviđaju više različitih apokaliptičnih efekata. Ako se najave sa Univerziteta Misuri – Sent Luis pokažu kao tačne i čitav taj proces se ubrza, ove efekte ćemo dočekati nešto ranije.

Kjoto protokol: Pred neprijatnim brojkama i turobnim prognozama bliske budućnosti čovečanstva razuman čovek postavlja logično pitanje: šta učiniti da se globalno zagrevanje zaustavi pre nego što tropske šume prestanu da apsorbuju ugljen-dioksid? Odgovor je jednostavan: treba odmah zaustaviti emisiju antropogenog ugljen-dioksida u atmosferu, prekinuti seču tropskih šuma i ništa više od toga. Atmosfera će se sama brzo vratiti umerenijim temperaturama, ako se to uskoro učini. Nažalost, ove jednostavne zahteve vrlo je teško ostvariti, jer bi prelaz sa fosilnih goriva na čiste izvore energije za sobom kratkoročno nosio znatne gubitke u energetici i opadanje ekonomskog rasta, što je teško prihvatljiva cena za zemlje zapada. Tokom dvadeset godina demonstracija, parlamentarne borbe, propagandnih kampanja, javnih upozorenja i poziva na obustavu ili smanjenje emisije ugljen-dioksida, ekološki aktivisti širom sveta učinili su samo malo više od ništa. Sadržaj ugljen-dioksida uporno raste, a ekonomski magnati, vlasnici energetskih kompanija i vlade zapadnih država ostali su ravnodušni prema svim molbama, zahtevima i vapajima za spas planete, skriveni iza tobožnjih socijalnih posledica (iako je nesumnjivo najveća socijalna posledica da ostanemo bez planete na kojoj bismo živeli). Do sada najozbiljniji pokušaj da se nešto učini desio se od 1. do 11. decembra 1997, kada su se u japanskom gradu Kjoto sastali lideri 160 nacija, kako bi se dogovorili o eventualnom smanjenju gasova staklene bašte u atmosferi. Tom prilikom, potpisan je Kjoto protokol, prema kome su se razvijene nacije (ujedno i najveći zagađivači vazduha) obavezale na ukupnu redukciju emisije gasa co2 za 5,2 odsto do 2012, relativno u odnosu na nivo emisije iz 1990. godine. Pritom, smanjenje emisije je raspodeljeno samo na 34 zemlje koje godišnje zajedno emituju 13,7 miliona tona ugljen-dioksida, ali u procentualnim iznosima koji odgovaraju njihovom ukupnom učešću u toj količini. Evropska unija, prema protokolu iz Kjota, ima obavezu da smanji emisiju za 8 odsto, Sjedinjene države za 7 odsto, Japan za 6 odsto, a slede druge zemlje s manjim iznosima.

Imaginarno i realno: uprkos nadi da bi ovaj plan mogao bar donekle zaustaviti pogubne posledice globalnog zagrevanja, optimizam je iščezao kada se ratifikacija sporazuma u najrazvijenijim zemljama poput SAD otegla neprijatno dugo, a njegova finalna primena naišla na realne i imaginarne prepreke. U međuvremenu, otpočela je gadna birokratska igra, u kojoj se procenti emitovanog ugljen-dioksida na čudan način odlivaju nerazvijenim zemljama – verovatno u obliku izmeštanja prljavih industrija, što omogućuje da se uz mali trošak dostignu zacrtani limiti emisije, preuzeti Protokolom iz Kjota, a da se u suštini ništa ne promeni. ova strategija prebacivanja odgovornosti i trovanja atmosfere iz tuđeg dvorišta (u skorije vreme aktuelizovana i na balkanu, što je tema za sebe) dovela je u sumnju realnu vrednost planiranih smanjenja emisije co2 uostalom, nova klimatološka istraživanja pokazuju da je ta količina ionako nedovoljna za znatnije smanjenje globalnog zagrevanja, naročito ako i tropske šume povećaju svoju emisiju ugljen-dioksida. danas, u 2003. godini, kada se klima već očigledno menja, gradovi i ostrva tonu pod vodom, a ostaci upropaštenih tropskih šuma ćudljivo odbijaju saradnju, postaje prilično očigledno da se iza nedovoljne aktivnosti odgovornih u pogledu zaustavljanja efekta staklene bašte kriju neshvatljiva bahatost i neopravdiva pohlepa. zato je efekat staklene bašte postao manje klimatski i ekološki problem, a više moralno pitanje. ova istina izbija na površinu u svakoj od brojnih interpretacija globalnog zagrevanja, njegovih uzroka i posledica, jer kako god gledali na ovaj problem, interpretacija je samo jedna – klima se ozbiljno i sve brže menja, a čovek je jedini krivac za taj zločin. Po svemu sudeći, čovek će snositi i njegove nimalo prijatne posledice.

Slobodan Bubnjević