Sprečavanje nasilja na sportskim priredbama:
Huligani pred kamerama

Više puta najavljivani zakon o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama trebalo bi napokon da dođe pred poslanike Skupštine Srbije. U zemlji gde više navijača posećuje kladionice nego sportske priredbe, takav pravni akt više izgleda kao još jedno usaglašavanje sa međunarodnim konvencijama nego kao izraz prave potrebe da se stane na rep nasilju

STADION KAO MESTO ZA DIVLJANJE: Kako se suprotstaviti

Tridesetpetogodišnji Marko iz Beograda odlazi redovno na utakmice Crvene zvezde od svoje petnaeste godine. Navijačku inicijaciju je doživeo, kako tvrdi, još 1983. godine na utakmici Crvena zvezda – Benfika, kada je Rajko Janjanin postigao tri gola i doneo rezultatski preokret, a nestašni Milko Đurovski bio isključen zbog aplaudiranja sudiji posle jedne odluke. Danas radi u jednom beogradskom restoranu kao kuvar i generalno smatra da kod nas nema pravih navijačkih izazova. "Od raspada nekadašnje Juge fudbal je propao, nema pravog rivaliteta između klubova, pa nema ni navijačkog rivaliteta", smatra nekadašnji udarnik sa Severa Zvezdinog stadiona. Pored regularnih tuča i sukoba s navijačima beogradskog Partizana, prava uzbuđenja su bila odlasci u Split i Zagreb i odmeravanje snaga sa Torcidom i Bed blu bojsima. "Mislim da su nas purgeri dobro zapamtili", priča Marko. "Svaki odlazak u Zagreb bio je nov izazov i mogućnost da porazbijamo sve na šta naiđemo, mada nam paljenje stadiona u proleće devedesete i nije baš trebalo, ali su nas isprovocirali."

STARA I NOVA JUGA: Krajem osamdesetih godina prošlog veka u ondašnjoj Jugoslaviji navijački pokret doživljavao je svoj vrhunac. Po ugledu na istinske huligane sa britanskih ostrva i iz susedne Italije, formirale su se navijačke grupe sa nešto čvršćom organizacionom strukturom. U Beogradu Delije i Grobari, u Splitu Torcida, u Zagrebu Bad blu bojsi, u Rijeci Armada, u Sarajevu Manijaci – neke su od poznatijih navijačkih grupa. Privučene na stadione najpre željom da bodre svoj tim u svakoj situaciji, ove su grupe docnije poslužile kao dobar regrutni centar za formiranje različitih militantnih formacija, jer su im iskustvo iz uličnih tuča, ispoljena hrabrost u sukobu s protivničkom grupom ili policijom i poseban plemenski kodeks bili osnova za ratovanje na brojnim frontovima diljem bivše zajedničke države.

"Arkan je zaista ujedinio mnogobrojne grupice sa Severa", kaže Marko i ističe da je bio poštovan od većine sa stadiona. Tako su "ultraši", "zulu voriorsi" i ostali stali pod zajedničku crveno-plavo-belu zastavu Delija, što je bio dobar kamen temeljac za propagiranje ideje o samostalnoj (Velikoj) Srbiji. "Zvezda, Srbija, nikad Jugoslavija" postao je i ostao moto ove navijačke grupe, kao izraz jasnog političkog stava. Ono što je u početku bilo pravo i naivno sukobljavanje ljudi koji su navijali za različite klubove pretvorilo se krajem osamdesetih u otvorene političko-nacionalističke sukobe, stadioni i dvorane su postali bilbordi za prezentaciju različitih političkih i verskih ideja. Podsećanja radi, koreografija sa više stotina upaljenih baklji na utakmici Crvena zvezda – Dinamo u jesen 1989. godine u obliku krsta sa četiri ocila smatrala se najvećim dometom Delija, a u trenutku kada je Zvonimir Boban, ondašnja zvezda Dinama, izlazio sa stadiona, čitav stadion je skandirao "Ustašo, ustašo". Vrhunac nasilja dogodio se narednog proleća na stadionu Dinama u Zagrebu, kada su se tukli navijači sa navijačima i policijom i fudbaleri sa policijom. Na sreću, nijedan od mnogobrojnih sukoba nije odneo ljudske živote, ali je prava borba nastala docnije u ratu. Prava sociološka i psihološka analiza tek treba da se napravi, a u međuvremenu pravih sportskih uzbuđenja nije bilo i divljanje navijača se smanjilo. "Sve se svelo na utakmice Zvezde i Partizana, a na gostovanja u inostranstvo nije se ni moglo", konstatuje Marko. Zvezdini navijači su "osvetlali obraz" na gostovanju u Barseloni pre nekoliko godina kada su se sukobili s policijom i redarima na samom stadionu.

Divljanja je ipak bilo. Posle petog oktobra 2000. godine, u kom su navijači imali znatan udeo, dogodilo se prvi put da divljanje navijača prouzrokuje prekid "večitog derbija" između Crvene zvezde i Patizana. Pokojni premijer Zoran Đinđić je lično morao da se angažuje da se ponovljena utakmica bolje organizuje i tada je bilo najavljeno donošenje posebnog zakona o sprečavanju nasilja na sportskim priredbama. Čuvene se reči komentatora RTS-a Milojka Pantića sa početka ponovljenog meča: "Hvala Bogu i Zoranu Đinđiću!" Međutim, zakon nije donet, a na proleće naredne godine jedan navijač Crvene zvezde podlegao je povredama pošto ga je pogodila raketa sa južne tribine Partizanovog stadiona. To je bio vrhunac, ali se sistemski ništa nije promenilo. Baklje, rakete, pa i suzavci ostali su uobičajni rekviziti navijača na stadionima i u dvoranama. Na retkim međunarodnim utakmicama navijači nisu odustajali od pravljenja uobičajnih "dimnih koreografija", što je po pravilu UEFA kažnjavala po basnoslovnim cenama. Komunikacija između uprave i navijačkih grupa postajala je sve lošija, pa se dogodilo da navijači upadnu u prostorije kluba i napadnu igrače. Marko objašnjava taj fenomen: "Naravno da ćemo da ih bijemo kada se ne bore za svoj klub, jer oni moraju da shvate parolu sa Severa da je Zvezda život, a sve ostalo su sitnice."

Navijači su generalno svuda isti jer na sličan način proslavljaju pobede i izražavaju nezadovoljstvo posle neuspeha svog tima. Pre dve nedelje su navijači Ferencvaroša iz Budimpešte pretukli najboljeg igrača i trenera zbog slabo odigrane utakmice, a nešto slično dešavalo se nedavno u prostorijana FK Crvena zvezda, ali su predstavnici kluba to demantovali.

NADZOR: Najavljeni Zakon o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama čeka na izglasavanje u srpskoj Skupštini od marta prošle godine. Stručnjaci koji su radili na sastavljanju predloga ovog zakona obrazlažu njegovo donošenje potrebom da se spreči dalja eskalacija nasilničkog i nedoličnog ponašanja, kao i da se njegovi oblici onemoguće. Realno, ovim predlogom se uobličava ono što dugo godina zapravo postoji u praksi a tiče se načina saradnje između organizatora sportskih manifestacija i navijača, odnosno policije i organizatora i policije i navijača. Takođe, navedene su obaveze koje je svaki organizator dužan da preduzme radi obezbeđivanja sigurnosti za sve one koji se nađu na sportskim priredbama, što je zapravo pravno uobličavanje onoga što se radilo prilikom organizacije sportskih događaja i dok posebnog zakona nije bilo. Novost je obavezno instaliranje posebnog sistema za video nadzor kako na sportskom objektu tako i oko njega kako bi se potencijalni izgrednici na pravi način identifikovali. Direktor stadiona Crvena zvezda Miki Ćorović u razgovou za "Vreme" kaže da njegov klub odavno poštuje najviše evropske standarde kada je reč o organizaciji velikih utakmica (utakmica visokog rizika) i da tu postoji mehanizam koji je po pravilu uvek dobro funkcionisao. Kada je reč o video nadzoru, Ćorović navodi da tako nešto već postoji na stadionu za koji je on odgovoran, mada priznaje da to nije najbolje moguće rešenje jer ti uređaji nemaju opciju zumiranja. U toku je izrada projekta potpunog video nadzora stadiona sa najmodernijim kamerama, kao i uspostavljanje linka sa centrom u policiji. "Uostalom, to moramo da uradimo i zbog dobijanja Uefine licence", kaže Ćorović. Realizacija projekta koštaće nekoliko stotina hiljada evra, saznajemo od našeg sagovornika i to je samo deo u sveobuhvatnoj rekonstrukciji najvećeg sportskog objekta u Srbiji.

"Nasilje može najbolje da se suzbije dobrom saradnjom uprave i navijača", nudi rešenje Marko, koji takođe smatra da je postavljanje sigurnosnih kamera dobro rešenje jer nikada ne možete znati ko je sve prisutan u masi od više hiljada ljudi. Predlogom zakona predviđa se zabrana prodaje i konzumiranja alkohola oko i u sportskom objektu, čime se udara na arhetipskog saveznika svih navijača u sukobima s policijom i pristalicama protivničkog tabora. Marko smatra da to nije nikakav problem jer se i tako "cirka" od ranog jutra ako se ide na neku važnu utakmicu, pošto je čitav dan svečanost i sve se tome podređuje. "Alkohol i navijanje su nerazdvojivi", kaže uz osmeh naš sagovornik i dodaje: "U Engleskoj igrači piju zajedno sa svojim navijačima u lokalnom pabu, to je tako normalna stvar."

Pored svega navedenog ostaje činjenica da u ovakvoj Srbiji, sa ovakvim sportom, košarka je delimično izuzetak, nema velikih sportskih manifestacija, nema puno utakmica visokog rizika i sukobi navijača s policijom zaista su više incident nego pravilo. Završavajući razgovor Marko kaže: "Klincima prepuštam da se makljaju po gradu i na gostovanjima po Smederevu, Ivanjici ili Lučanima. Ja idem u kladionicu jer je tamo mnogo zanimljivije."

Slobodan Georgijev