Jaćim Milunović:
Bez jogurta, molim

"Vojvođansko pitanje: ima li ozbiljnog temelja?"; "Vreme" br. 646

E, baš nismo voleli Slobu, ali nam rezultati njegove politike glede autonomije Vojvodine i nisu tako mrski.

Josip Broz je nametnuo glupu stratešku ideju o premeštanju fabrika iz Vojvodine u dinarske krajeve, jerbo nije voleo Vojvodinu, a onda joj je, valjda iz istih razloga, 1974. podario i široku autonomiju.

Davanjem autonomije usporio je razvoj mrske mu Vojvodine, a istovremeno, po zakonu spojenih sudova, ubrzan je razvoj Srbije, čime je Josip Broz dokazao svoju ljubav prema Srbiji. I gle čuda; ovako ojađeni Vojvođani, kliču autonomiji, a protive joj se ekonomski rasterećeni Srbijanci.

Šašav svet, rekao bi pokojni Jovan Rašković. Možda i jeste, ne znam, ali iz teksta gospodina Boška Mijatovića nužno slede gore navedeni zaključci.

Po njemu, problem je u tome što nekakav vojvođanski parlament, koji, je l’ te, ne odražava volju naroda, odbija da se povinuje volji srbijanskih političara. A čak i kada bi većina građana Vojvodine, kaže gospodin Mijatović, i želela radikalno rešenje, nikako nije sigurno da bi moralo da bude po njihovom. Naravno da nije sigurno, kao što nije sigurno da će biti po volji srbijanskih političara. I upravo u tom prećutkivanju čija volja može biti presudna u izgradnji državnog ustrojstva na ovim prostorima, čini mi se da treba tražiti moguća rešenja.

Niko ozbiljan danas ne tvrdi da je vojvođanska autonomija komunistička izmišljotina. Ako Josip Broz, u šta sumnjam, nije voleo Vojvodinu, koji su ga (ih) to razlozi naveli da pristane na Ustav 1974. kojim je Vojvodina dobila širu autonomiju? Biće da je za takvu odluku bilo dovoljno racionalnih razloga i da ljubav ili mržnja nisu igrali značajnu ulogu prilikom donošenja ovakvog rešenja.

Takvu (dobru ili lošu) autonomiju, Vojvodini je oduzeo Slobodan Milošević, uz pomoć Mihalja Kertesa, Jovice Stanišića...

Nije mi baš logično da rušenje režima Slobodana Miloševića ne podrazumeva poništavanje rezultata koje je taj režim (institucionalno ili vaninstitucionalno) proizveo.

Dakle, autonomija iz 1974. je nešto o čemu smo uspeli da se dogovorimo i trebalo bi da predstavlja polaznu tačku za dalje iznalaženje optimalnih rešenja. Sve ostalo mi liči na prevaru i nametanje, koje, uostalom, ne može dati trajnija zadovoljavajuća rešenja.

Na pitanju Kosova smo već demonstrirali tu vrstu politike. Ne tvrdim da su Vojvodina i Kosovo isto, ali tvrdim da ni ostali regioni Srbije nisu isto što i Vojvodina.

Ili će se o autonomiji Vojvodine dogovoriti sa Vojvođanima ili će o tome odlučivati oni koje Boško Mijatović neće da pomene, a koje je Josip Broz iz nužde umeo da uvažava i čije se popuštanje pokazalo manje lošim. Bojim se da bi Vojvodina za Srbiju mogla biti izgubljena, kao što je izgubljeno Kosovo, po principu: "Kosovo u Srbiji, ali ne i Srbija na Kosovu". Baš sam oduševljen što je "Kosovo i dalje u Srbiji".

Sa Albancima se možda i nismo mogli dogovoriti, ali me niko ne može ubediti da je racionalan dogovor nemoguće postići sa Vojvođanima. Samo, bez jogurta, molim.

Jaćim Milunović, Čačak