Nuspojave:
Reforma polusveta

Novi Fašisti nisu nikakvi besprizornici, naprotiv: radi se o finim i mirišljavim momcima koji uredno čestitaju mamama Osmi mart, idealnim zetovima i Tihim Susedima

Dobro, lako je Beogradu: njega i kad razlupaju, jedva da se primeti neka razlika. Grad je ionako u permanentnom stanju razlupanosti i postbombarderske oljuštenosti, i svi se odavno prave da je to sasvim okej, štaviše da u tome ima nekog osobitog šarma (how yes no). S Novim Sadom je, međutim, drukčije: bivajući makar u svom širem jezgru skladan i lep, osuđen je na to da mu se svaka nova fleka iliti izbljuvak vidi iz aviona. Te je otuda i čoporativni prolazak stoglavog protonacističkog oblika života poznatog pod šifrovanim nazivom Prijatelji Vaterpola ostavio više nego upečatljive tragove, od one uklete pozorišne "šampite" (sa sve grafitom "Čanak ustaša") pa do Dunavske: gacamo po srči već treći dan. No, na sam kranjski "Dan D" bio sam u Beogradu: bah, ništa naročito, samo zadah Mržnje svuda unaokolo, gori nego "slavnih" dana početkom devedesetih, kada si makar vlast, tj. Zli Režim mogao da okriviš za sve. Ovo je, pak, bilo spontano organizovanje civilnog društva – i utoliko ima manje nade za sve nas. Kasno uveče, kada se dim razišao, čekam polurashodovani autobus za Duboki Zemun, a grupa maloletnih bilmeza samo što mi se u uvo ne dernja kako će "klati Hrvate", jer ih užasno žulja fakat da "Hrvat postoji". Hm, Hrvat?! Nije li to pojam iz nekih naših bivših života? Sumnjam da su ta beslovesna bića ikada videla nekoga takvog uživo. Nisu imali ni kad ni gde. Samo, ne očekujte od mene da se zbog toga prekomerno rasentimentališem nad Jadnim Njima, "decom Slobine dekade": držim da je svaki građanin najličnije odgovoran za to što je kreten, i radije ću se u slučaju balavih monstruma pozvati na Kojin proročanski stih "mladost ne opravdava besvest". Da je tome tako, dokazuju svi oni koji su drugačiji od njih, a rasli su u istoj epohi i sličnim okolnostima.

Kako rekoh, u prestonici Vojvodine je Organizovano Poživinčenje ipak bilo (mazohistička) atrakcija, jer je prvina da se dešava ovako masovno i sa ovakvim posledicama. Ono zbog čega spominjem celu stvar nešto je naizgled sasvim drugo, jedna zvukovna sličica sa margine celog ovog degeneričnog zbitija, jedna osobito ogavna Sumasišavšost koju iz nekih razloga moram da podelim sa vama, pretpostavljam zato što ima nekog smisla da se svi na vreme lišimo iluzija da baš svi oko nas koji hodaju na dve noge samim tim jesu i ljudi: kako beleži reporter gradske hronike u novosadskim novinama, nedugo nakon završetka vaterpolo-finala u Kranju, u prepunom gradskom autobusu na liniji 7 "ostrašćeni navijači pevali su 'Stamboliću ne treba ti kiše, beretke te krečom ugasiše'" (v, "Dnevnik", 17. 6. 2003). Možete li da pogodite na koju melodiju je ovo kanibalsko sočinjenije odnjakano? Veoma je lako...

Ne znam za vas, ama meni se čini da je ova antropološki vredna informacija – saznanje, dakle, da i ovako nešto obitava u našoj blizini – nešto mnogo više od pukog Utiska Nedelje. I šta bih ja sada trebalo da radim – da se sa Ovakvim Nečim zajedno veselim "našoj pobedi", prilježno i bogobojazno odvajajući "žito od kukolja", tj. "prave navijače" od "huligana"? Koješta. Hoću da kažem: ako je ubijeni i pokopani Ivan Stambolić "igrao vaterpolo" u Kranju, pa još i "izgubio", onda ja pouzdano znam da nema MOJE ekipe u toj igri, a da su tobožnji huligani zapravo jedini "pravi navijači", autentični akteri organizovanog Festivala Mržnje. Osim toga, u ovom veselom autobuskom stihotvoreniju – a ne u nekakvom "pijanom huliganstvu obesnih mladića" – krije se autentična narav fenomena koji se izlio na ulice Beograda (prvo pred Šljivančaninovim stanom, pa na mitingu za Sirotu Cecu, pa pred hrvatskom ambasadom etc.) i Novog Sada: radi se o narastanju i jačanju novog, postmiloševićevskog i postšešeljevskog fašizma, čija će nasilnost i odvratnost biti utoliko jača što više nema "ratnog okruženja" kao terena za pražnjenje nagomilane energije smrti. Otuda će rat biti kuvan i podgrevan kod kuće, u vidu serijala mini-eksplozija "permanentnog ratnog stanja", sa sve pripadajućom mu paranojom i organizovanom glupošću.

Udarna snaga Novog Fašizma svakako neće biti – kao onomad – pijani i masni četnjikosi sa kamama u zubima, ili već neka druga anahrona i luzerska forma folklorno-blasfemičnog samodizajna: ne, biće to samo i jedino Dobra Deca Iz Komšiluka, dostojni naslednici svojih mentalno pokojnih roditelja. "Huliganska" forma njihovog uličnog delovanja samo je žaljenja dostojni incident napravljen poradi neophodne spektakularnosti, no "u duši" su to "konstruktivna" stvorenja, svaki roditelj ženskog deteta da ih poželi... Govoreći opet više o metaforama nego o ličnostima, moglo bi se reći da je ovih dana onoliko raspričani Aleksandar Vučić – kojeg dosmanlijska vlast svirepo muči nestavljanjem u pržun, što odista nije u redu – to idealno Novo Lice narastajuće plime, nastupajućeg trenda Novog, Reformisanog Polusveta: umiven i upeglan "gradski dečko", nekada briljantan student prava, intimno poznaje sva slova, ume da drži nož i viljušku, u slobodno vreme uzoran otac, muž i prijatelj slobodoljubivog iračkog naroda: slika i prilika Nove Poželjnosti, paraanđeoski lik kao iz "katoličkog raja", što bi rekao jedan zabludeli hipik iz Kalifornije. Današnji (neo)fašisti, i ovde i po svetu, inače nisu nikakvi besprizornici, naprotiv: radi se o finim i mirišljavim momcima, idealnim zetovima. A tek devojke – sve to zrelo za udaju, dobre snajke za sjajan, genetski visokokvalitetan porod! Sve to, ladies and gentlemen, uredno pozdravlja komšije i dragim mamama čestita Osmi mart. Jedino se, eto, ponekad poneko iznenadi kad neki takav društveno hiperpoželjni Mirni Sused iz čistog mira prekolje rođenu ženu, kao onaj taksista sa Ceraka pre neki dan. Razlog: udala im se kćer za Muslimana, što je nesrećnog oca bezbeli teško pogodilo posred širokog mu pravoslavnog srca. A inače, duša od čoveka, na 'leba da ga mažeš. Nešto kao onaj Sartrov ujak – ili stric, šta beše – zdravo krasan čovek, samo mu ne spominji Engleze, 'oće da mu padne roletna. Ko tu mentalnu začkoljicu ne shvata zauvek će grebuckati po površini, nesposoban da shvati bilo šta o prirodi jedne patologije, sve lupetarajući kako se radi o nekakvim izgrednicima, sram ih bilo. Zato, pak, svako ko je "s razumevanjem" gledao, recimo, Hičkokove filmove neće imati problema da shvati da je uvek onaj bolesno, upadljivo normalan zapravo – najsumnjiviji. Taj je manijakalni ubica, vidi mu ruke, otr'o ih o zavesu!

A nožekanju bacio u jamu s negašenim krečom negde na Fruškoj gori, pa ušao u autobus i zaurlao, presrećan zbog vaterpolo-pobede nad izvesnim Ivanom Stambolićem, čovekom kojeg ne pamti i o kojem ništa ne zna, osim toga da mora da je bio neki ustaša.

Teofil Pančić