Intervju - Aleksandar Šoštar, vaterpolista:
Pogled s vrha sveta

"Kad je o vaterpolu reč, nema ni privida ružne note trgovine: igrač menja tim samo ako je promenom zadovoljan. Ako su svi zadovoljni, igrač, stari i novi klub – u toj trgovini nema ništa loše. Kao što rekoh: ružno zvuči, možda samo zato što smo drugačije učeni i vaspitavani, što postoji uvrežen zazor od privatnog i od trgovine, ali to je, jednostavno rečeno, tako"

Naša vaterpolo reprezentacija je (opet) osvojila zlatnu medalju na Prvenstvu Evrope. Nije ni čudo: decenijama unazad jugoslovenski vaterpolisti su u samom vrhu, evropskom i svetskom, a vaterpolo je naš najtrofejniji sport. Aleksandar Šoštar, predsednik Vaterpolo saveza i direktor vaterpolo kluba Partizan, to objašnjava kontinuiranim kvalitetnim stručnim radom, kao i zalaganjem i entuzijazmom samih sportista: "Kontinuitet osvajanja medalja na velikim takmičenjima to pokazuje. Ako se do vrha stigne, to je samo po sebi dobro, ako se na vrhu toliko dugo opstaje, to je savršenstvo. Sa titulom prvaka Evrope osvojenom u Kranju pokazano je i da je smena generacija – sedam novih igrača u reprezentaciji – prošla bez ikakvih potresa. Mi već sada imamo ekipu za 2008. godinu. S druge strane, neozbiljno bi bilo tvrditi da ćemo uvek biti prvi i da ćemo na predstojećem svetskom prvenstvu u Barseloni osvojiti zlatnu medalju, ali je sigurno da ćemo dati sve od sebe da osvojimo prvo mesto, kao što je sigurno da kvalitet za prvo mesto u svetu imamo. Ne može se, međutim, stalno ni zahtevati od ekipe da osvoji zlatnu medalju, ali neka se zna da je svaka osvojena medalja u suštini zlatna."

"VREME": Za vaterpolo se kaže da je sport intelektualaca, odnosno da su vaterpolisti mahom ili studenti ili su već diplomirali. Da li je to tačno?

ALEKSANDAR ŠOŠTAR: Dok sam bio mlad vaterpolista, to je zaista važilo: među vaterpolistima je bilo najviše ljudi sa univerzitetskim diplomama. Šezdesetih i sedamdesetih godina, naime, nikome na pamet nije padalo da se profesionalno bavi ovim sportom. Sport ove vrste je više bio odskočna daska za dalji život i najviše što se moglo postići jeste status zaslužnog sportiste i eventualno dobijanje stana od države. Ja sam, na primer, diplomirao na Mašinskom fakultetu u Beogradu. Vremena se, međutim, menjaju i već osamdesetih je u vaterpolo počeo da ulazi novac – kod nas, doduše, mnogo manje nego u svetu, ali ga je ipak bilo i vrhunski sportisti su u tome videli šansu da sebi obezbede neku egzistenciju. Igrači su odlazili u inostranstvo i, razumljivo, manje bili okrenuti ka školi. To jeste normalno, ali, takođe, nije opravdanje jer je mali broj igrača koji će da postanu Vujasinović, Šapić ili Trbojević. Generalno, zapostavljanje škole zarad sporta nije dobra odluka. Ima ih, srećom, i sada sa fakultetskim diplomama, ali mnogo manje nego nekada. Smatram da ako se vreme dobro planira i organizuje, nije nedostižno uz intenzivno bavljenje vaterpolom završiti i fakultet. Uostalom, ko je spreman na sve napore i odricanja koje vaterpolo zahteva može odvojiti i sat-dva dnevno za svoje obrazovanje. O srednjoj školi neću ni da govorim jer je taj nivo obrazovanja, po meni, minimum.

Živimo u eri privatizacije svega i svačega, pa tako i sportskih klubova. Da li je privatizacija pretnja vaterpolu ili pak podsticaj?

Privatizacija nije pretnja, već neminovnost. Koliko ja znam, vaterpolo klubovi nisu prioritetni za privatizaciju, kao što su fudbalski i košarkaški klubovi, ali bi poželjno bilo da se to što pre desi i kada je reč o vaterpolu. Do sada su sportski klubovi funkcionisali tako kako su funkcionisali, ali jasno je svima da se bez privatizacije dalje ne može. Mora se znati čije je šta, ko je za šta odgovoran. Tada stanje u sportu uopšte neće zavisiti od toga da li je neko sa nekim "dobar", koliko je ko uticajan i kakve veze ima, već samo da li se posao dobro radi ili ne. Ako vlasnik kluba ustanovi da mu se posedovanje kluba ne isplati, on će ga uz nadoknadu ustupiti drugom. To grubo zvuči, ali privatizacija je jedini pravi put. Kao i svaka promena, neće biti nimalo lako.

Da li na taj način sportisti postaju roba?

Zato sam i rekao da to grubo zvuči, ali sportisti i sada jesu roba. Mislim da su sportisti toga svesni, hteli oni to javno da priznaju ili ne. Pitanje je samo koliko je roba vredna i koja se cena na tržištu može postići. U vaterpolu trenutno ne vladaju odnosi kao što je slučaj, recimo, sa fudbalerima: po važećim propisima, kad vaterpolista napuni osamnaest godina, potpisuje četvorogodišnji ugovor sa matičnim klubom. Po isteku ugovora on može otići u klub koji želi. I pre isteka ugovora igrač može promeniti klub, ali to onda mora biti u dogovoru s klubom. Kad je o vaterpolu reč, nema ni privida ružne note trgovine: igrač menja tim samo ako je promenom zadovoljan. Ako su svi zadovoljni, igrač, stari i novi klub – u toj trgovini nema ništa loše. Kao što rekoh: ružno zvuči, možda samo zato što smo drugačije učeni i vaspitavani, što postoji uvrežen zazor od privatnog i od trgovine, ali to je, jednostavno rečeno, tako.

Šta se dogodilo sa vaterpolo klubom Bečej, koji je bio u samom vrhu da bi najednom nestao a igrači se raspršili kud koji?

U tom vaterpolo klubu, koji je nesumnjivo imao vrhunske rezultate, igrači su, realno gledano, bili vredniji nego što je određivalo vaterpolo tržište u Jugoslaviji. Klub je zbog toga veštački održavan i kad su se dugovi nagomilali klub je, jednostavno, prestao da postoji. Po tome što se dogodilo "Bečeju", najjasnije se vidi koji su problemi u funkcionisanju naših sportskih klubova. Svi sportski klubovi kod nas, dok se eventualno ne privatizuju, registrovani su kao udruženja građana. Ali kad udruženje građana prestane da postoji, dugove koji su napravljeni niko ne namiruje već se, prosto, brišu. Tako se dogodilo sa bečejskim vaterpolo klubom. Sada se za Partizan govori da je u sličnoj situaciji, ali suštinski gledano nije. Kada smo 2001. godine došli u Partizan, nasledili smo pehare – ali i dugove. Zakonski gledano, ako bi se klub ugasio, ugasili bi se i dugovi a pehari bi u vitrini ostali i, naizgled, sve bi bilo u redu. Kasnije bi se mogao osnovati klub pod drugim imenom a sa istom ekipom i već sledeće godine bi opet bili u vrhu. Ja to, međutim, ne mogu da dozvolim: rešeni smo da klub postavimo na zdrave noge i da sve dugove platimo da se ne bi dogodilo kao sa "Bečejom". Uostalom, i ja sam jedan od onih kome dug nije plaćen i ne vidim kako će se to dugovanje prema meni namiriti. Kada klubovi budu privatizovani, to se više neće događati.

Da li to znači da je i Partizan u dubiozi?

Ne, Partizan nije u dubiozi. Za ovih godinu i po dana, koliko sam ja direktor Partizana, klub posluje manje-više pozitivno a vraćen je i dobar deo dugova koji je napravljen u prethodnom periodu. Sada imamo problema sa nekoliko sudskih sporova zbog dugovanja nekolicini igrača koji su za ovaj klub igrali pre mog dolaska. Od tih dugova niko ne beži jer se mora platiti šta je ugovoreno, ali postoji problem u iznosima. Zatezna kamata je učinila da se za četiri godine dug, računat u čvrstoj valuti, udesetostručio. Partizan će nesumnjivo platiti sve što duguje, igračima naročito, sa kamatama, ali nekim realnim, ne lihvarskim. Jer, opet kažem, nema logičnog načina da se dug za četiri godine udesetostruči, sem po logici našeg pravosuđa. Presude su inače već donesene i u četvrtak, kada će vaš list već biti na kioscima, ističe rok da javni pravobranilac podigne zahtev za zaštitu zakonitosti i vrati spor na ponovnu arbitražu. Ukoliko se to ne dogodi, ne znam šta će biti.

Zar ti igrači ne mogu pokazati malo milosti prema svom klubu pa da se te zatezne kamate odreknu i pristanu na bankarsku?

Činjenica je da su oni iz kluba otišli pre pet godina, a da im još nije plaćeno ono što im je obećano. O kojoj milosti onda možemo uopšte govoriti. Gde je, uostalom, bila milost kluba prema njima? Mogu, možda, s njihove strane očekivati neko razumevanje, ali ništa im ne mogu zameriti: oni imaju pravosnažnu presudu i ne vidim razloga da svoje pravo ne iskoriste. Da ne bi bilo zabune, ti dugovi su napravljeni između 1996. i 2000. godine, na nama je samo da nađemo način da ih platimo.

Pomaže li država štogod?

Ne znam koliko bi država uopšte i trebalo da pomaže sportskim klubovima, jer oni, ako mene neko pita, treba da budu organizovani kao preduzeća. Što se tiče vaterpolo kluba Partizan, samim tim što je finansirala renoviranje bazena na Banjici, država je već dosta pomogla. Država možda treba u nekom delu da pomaže klubove koji učestvuju na međunarodnim takmičenjima, a na prvom mestu treba da pomaže reprezentaciji koja državu i predstavlja. Država to i čini i tome zamerke nema. Pitanje je koliko ova država uopšte ima sredstava i koliko može da pomogne. Generalno gledano, celo društvo je u takvom stanju da naš sport, iako se o njemu najviše čuje u svetu, ne može biti državni prioritet. Klubovi definitivno treba sami o sebi da vode računa.

Priča se da će sledeće svetsko prvenstvo u vaterpolu biti oganizovano kod nas?

Istina je da smo se kandidovali za organizaciju juniorskog svetskog prvenstva 2005. godine. Svi razgovori su obavljeni, pala su i neka obećanja, mada ja ne mogu ni u šta biti siguran. Odluka će biti donesena u Barseloni u toku seniorskog svetskog prvenstva. Odlična referenca nam je FINA kup, koji je kod nas bio održan prošle godine, koji je zabeležen kao najbolje organizovano vaterpolo takmičenje do sada. Postoji mogućnost da i evropsko seniorsko prvenstvo, takođe 2005. godine, bude održano kod nas. Kandidatura je poslata pre šest meseci i do kraja godine će se znati rezultat: da ili ne. Ukoliko bismo dobili organizaciju juniorskog prvenstva, to bi za nas bio velik korak napred.

Imamo li mi infrastrukturu za organizaciju takvih takmičenja?

Posle renoviranja tašmajdanskog i banjičkog bazena pred FINA kup i najavljene rekonstrukcije bazena "11. april", Beograd će imati svu infrastrukturu potrebnu za ova prvenstva. Ako se uzmu u obzir postojeći bazeni u Novom Sadu i Nišu, kao i otvoreni bazen u Bečeju, apsolutno možemo odgovoriti svim organizacionim zahtevima za ta prvenstva.

Zoran Majdin