Zvuci Kariba, odjeci Balkana:
Srbija među palmama

Svetski pokret Buena Vista Socijalizma već je toliko odmakao da nije na odmet ispraviti neke posledice muzičkog turizma od kog već pati i kod nas inače veoma popularna kubanska muzika

Pred kraj sedamdesetih na tada prestižnom Beogradskom džez-festivalu pojavio se sa daleke, ali nama uvek bliske, prijateljske Kube mladi "fuzijski" sastav Irakere, i do danas velika institucija kubanske, pa i moderne latino-muzike. Članovi Irakere bili su klavijaturista Jesus "Chucho" Valdes (aranžer, producent itd., valjda najzaposleniji na ostrvu – smatraju ga "Elingtonom kubanske muzike", al' može biti i neka vrsta njihovog K. Kovača), te dvojica briljantnih duvača koje smo puno kasnije kao zvezde dočekali u UN-orkestru Dizzyja Gillespiea – Arturo Sandoval (truba) i Paquito D'Rivera (saksofon/klarinet). Još mnogima je Irakere bio rasadnik, a lokalna legenda kaže da je Pakito zbrisao iz orkestra (čitaj: emigrirao) baš posle dodatne svirke u Pančevu. Svejedno, neki od nas su uz ulaznice od tog festivala dobili i LP-ploče učesnika, u jednoobraznom, anonimnom crno-belom omotu. Sa elementima džez-roka, prilično naelektrisani Irakere nije mi se naročito dopao, ali tako je kubanska muzika ipak počela da se uvlači u moju zbirku.

U nekakvoj razmeni omladine socijalističkih zemalja naš saksofonista Jovan Maljoković sa svojim sastavom svirao je tada na festivalu na Kubi, vrativši se pun tamošnjih uticaja, koji ga nisu držali samo par sezona, kao što svedoče njegova sa-sa-salsa i novije "latinično" razdoblje. Ali, ovde su nam svima sledovale godine u kojima smo one cigare koje smo kao klinci zvali tompusi i znali da to gustiraju Tito, Čerčil i još neki veliki državnici, a posle smo kao naučili da se zovu "havane", viđali kao modne detalje političke moći, kod likova u narodu omiljenih kao Sloba, Vučela i ostali...

KUD KUBA U BEOGRADU: Poslednjih sezona XX veka zamišljao sam kako će se muzička istina o Srbiji najzad probiti u svet, i to baš u inat najvećem rok pesniku naših naroda & narodnosti, Ivanu Goranu Bregoviću. Kao, 2017. dođe ovde Ry Cooder, nalik ostarelom indijanskom vraču s vijorećom belom kosicom, i prvo ga primi doživotni bradati predsednik S. Milošević, u ležernom vojničkom odelu (jer se u Srbiji tada više ništa i ne šije, do uniformi), s tompusom naravno. I ljubazno kaže na još boljem engleskom: "Rešio sam da vam dozvolim to snimanje u Srbiji jer sam upoznat s onim projektom Socijalni Zavod Buena Vista – izvol’te cigaru, to je poslednja tura što mi je moj drug Kastro poslao, Če da mu dušu prosti – a i žena mi mnogo voli... kako beše, da, Kraljevi mamba, sita se isplače ko uvek na ljubavni film. Znači, vi ako uspete da okupite te, je li, izvorne, i oni se proslave, računam da će imati povoljan angažman kod malog Marka u kockarnici, je l’ dogovoreno? E u to ime i da se kucnemo, ovo je naš rum iz Subotice, još bolji i stariji od kubanskog, nije loš ni za kolače..."

Ali, omanu Slobek, izneveri i istoriju i nas. Njemu još i nije tako loše, verujem da kroz rešetke čuje svirku sa vrhunskog Northsea džez festivala, evo već drugo leto. Kako su samo mudri holandski organizatori znali da će on završiti preko puta, u Hagu? Ali odavde, mnogi Miloševićev saradnik morao je da utekne – dok se u panici još mislilo da će DOS ikoga lustrirati – pa nije čudo što je moj imenjak Hadži Dragan, pošten poslovni čovek, nameračio Kubu, zemlju stabilne planske privrede. Tamo bi ga garant svi nežno oslovljavali sa Senor Banderas, a ni elektrifikacija nije sasvim završena.

Bilo kako bilo, Kubanci su počeli češće da dolaze do nas. Posle pregrupisanih i osveženih s ove strane Kudera/Buena Vista... (Cubanismo, Omara Portuondo), stizali su nam nizbrdo njihovi KUD-ovi, kao Sabor Cubano po Srbiji prošle godine (špan. sabor = ukus) i Sierra Maestra (osnovan 1980) na nedavnom festivalu Ring Ring. Sabor je naglasak prebacio na ples i kostime, sa manjkom sličnosti s najpoznatijom, šljokičavom kubanskom revijom Tropicana (rajski provod pod zvezdama) na koju ni komunizam nije bio gadljiv, a sviračko jezgro ostalo još mesecima da tezgari po beogradskim lokalima, što je dodatna sličnost s našim "kudovcima" na turneji.

Nevolja sa Sierra Maestra kao predstavnicima najstarije tradicionalne pesme s Kube (son) jeste što su oni već izobličeni brojnim nastupima pred svetskom publikom, odnosno što podilaze ukusu i očekivanjima belaca Zapadne polulopte, pa su tako i nama ispovrnuli svoju festivalsku verziju. Pošto je par ključnih članova svojevremeno otišlo da vodi Cubanismo, ostali su podmladili postavu i sad, valjda da "animiraju" prisutne, numere veštački ubrzavaju, tovare glasove, a ključni svirač tresa (mala kubanska gitara s tri para dupliranih žica) umesto karakterističnih, prstolomnih ukrasnih deonica rađe uvrće žice poput rokerskih "heroja"...

NA LICU MESTA: Ukoliko vas zanima izvorni izraz sona i na samoj Kubi, koji inače smatraju ekvivalentom kantrija u SAD, onda se ne zadržavate po ušminkanim i skupljim lokalima za turiste na glavnim ulicama Havane i još par najčešće posećivanih gradova – njih ćete poznati već i ušima s izvesne razdaljine. U njima mali i uglavnom akustični sastavi svaki čas ponavljaju Besame Mucho (mada ta ne važi za kubansku) ili, u boljem slučaju, ključne tačke s trilinga albuma Buena Vista – pesmu Dos Gardenias ponajviše (Pazite, to nisu DOSovi vrtovi, nema veze s rastućim brojem posetilaca iz Srbije). Ni strancu u Beogradu ne biste savetovali da ne izbija iz Skadarlije, mada bi verovatno i on sam posle nekoliko noći primetio da svi okreću par desetina istih pesama, koje u najboljim verzijama možete naći na izdanjima Zvonka & Bogdana.

Umesto toga već iza ugla obično ćete natrapati na obične male barove i restorane, a kako se ogroman deo naroda makar amaterski bavi muzikom, na većini tih mesta uživo muziciraju već od prepodneva. Tu iz neposredne blizine možete osmotriti i izvorne instrumente (udaraljke su neretko "budžene", i od auto-delova), i prave načine baratanja njima (recimo zvečkama marakas, valjda jedinim muzičkim instrumentom koji su španski kolonizatori zatekli kod domorodaca...), kao i osnovne plesne pokrete jer pevači nikako ne miruju. Shvatićete da, bar za naše gene, nije nimalo jednostavno istovremeno pevati, pogađati ritam i razgaljivati zglobove. Ali je urođeno, pa onda i opušteno. I nije iznenađenje da bend glatko "zavrti" Oye Como Va Tita Puentea, ali i Para Los Rumberos, bez puno osvrtanja na Santanine verzije.

Geografski, na ostrvu to znači kretati se od severozapada i prilično amerikanizovane, beskrajno zavodljive Havane ka jugoistoku i srednjovekovnoj, gotovo baroknoj prestonici Kube, Santjago de Kuba. Srećan sam što sam poslušao savet svog prijatelja i kolege Dražena Vrdoljaka iz Zagreba da ako iole imate vremena osim u Havanu morate otići i u Santjago. Ostrvo se po toj dijagonali proteže nekih 1100 km pa su razlike primetne, kako u muzici tako i među ljudima: dok su bliže Havani dominantni visoki, suvi muškarci s kačketima kao npr. Ibrahim Ferrer, često s facama – valjda od pušenja – sparušenim poput trofejnih glava neprijatelja u Amazoniji, kroz farmerske predele na istoku (pokrajina Orijente) prema Santjagu srećete oniže, dobro popunjene tipove sa šeširićima poput gitariste Eliadesa Ochoa, vođe dugovečnog Cuarteto Patria. To je praktično jedini debeljuca u filmu Buena Vista... onako, sasvim sremački. Brojni njegovi ispisnici žive paorski, i ako se posle dobre svirke rukujete s njima, osetićete žuljave dlanove kakvi se sigurno ne stiču od gitare. Osim seoskih slavlja i svečanosti, pokušavaju da uvećaju prihode muziciranjem, uglavnom vikendom. Tu predstavu će vam zgodno proširiti evropski koprodukcijski dugometražni dokumentarac Kuba sreće (Cuba Feliz), koji se poslednjih meseci uporno vrti po našim televizijama.

U diskografiji je dovoljno da počnete od Buena Vista Social Club unazad: zapitajte se šta je te žilave dedeke četrdesetak godina ranije (u)činilo tako velikim i značajnim da ih posle svega traži Ry Cooder. Jer, na kraju krajeva, u istoimenom filmu on traga za Svetim gralom bolje prošlosti, ali manje je važno gde se tačno nalazio taj sada mitski bogataški klub. Bilo ih je i u drugim kubanskim gradovima ili pored njih, a pošto im je oduzeta luksuzna klijentela, i sami su odumrli – danas su to doslovno ruševine ili nepostojeće adrese. Uostalom, ono što nas zapravo interesuje jesu programi koji su se u njima odvijali i muzika koja je tamo svirana, dakle opet ljudi.

ARAGONCI U SAVA CENTRU: Zato, iako nam neko vreme ni s Kubancima u prolazu nije išlo najbolje, najzad su nam nedavno nastupom u Sava centru dopale i prave čikice. Orquesta Aragon osnovan još 1939, dakle reč je o verovatno najstarijem neprekidno postojećem orkestru s ostrva gde dugovečni bendovi nisu nikakva retkost. "Aragonci" su čaranga-postava tj. imaju pijanistu, flautistu koji visoko uduvava male doze "školovanog", bogatu (četvoročlanu!) violinsku sekciju kakvu često previđamo i kod npr. meksičkih marijača, a naravno tu je i kvartet perkusionista, basista i tandem pevača. Suvišno je reći da većina tih 13 kočopernih veterana – raznolikih crnaca u skromnim odelima – veći deo koncerta pripevava i poigrava, s povremenim "ispadima" tek da vas zaprepasti šta mogu noge koje dugo nose sede glave. Poređenja radi, orkestar Aragon je s istim brojem članova praktično "gudačka simetrija" pratiocima Omare Portuondo čijim su zvukom u Beogradu rukovodili duvači.

Inače, čaranga je izrasla iz tradicije danzon, od kraja XIX veka urbane, orkestrirane muzike za ples viših slojeva Kubanaca (čitaj kao "sluga kod kolonizatora, po ugledu na gospodare"), čije su veće postave s pevačima svoj vrhunac dostigle četrdesetih godina prošlog stoleća, da bi ranih pedesetih delom prerasli u cha-cha-cha. Naime, rumba, mambo i salsa – sve poreklom s Kube, da! – dotad su se već proslavili po Amerikama i primili drugde po svetu s blještavim, vatrometnim orkestrima: (Xavier Cugat, Machito, Damaso Perez Prado). Ča-na-kub je (kao) izmišljena za bele igrače: ne prebrza, laka za učenje, s jednostavnim stihovima. U beskonačnim varijacijama prašili su je upravo tzv. kazino-orkestri ovog tipa, po luksuznim hotelima, letovalištima, klubovima za Amere i druge bogate strance, i nešto domaće elite, u legendarno dekadentno-zabavnoj deceniji koja se za Kubu znano završila Kastrovom revolucijom 1959. godine.

Orkesta(r) Aragon su muzički veoma prijatno "zaglavljeni" u tom stilskom razdoblju, gotovo kao endemsko otelotvorenje onoga što su svojevremeno radili Orquesta America, koji su 1953. "patentirali" ča-ča-ča na svom singlu, i čiju je hit-frakciju America del 55 vodio pijanista Ruben Gonzalez. Nenametljivi lokalpatriotizam, kratke najave i bogati prelivi zvuka u skladan program stopili su i tuđe standarde kao kantri 16 Tons Tennesseeja Erniea Forda, umekšan španskim jezikom te latino-aranžmanom, i laku klasiku Valcer cveća Čajkovskog. Ovde neretko smatrana meksikanskom (kao i druga od najpoznatijih kubanskih pesama, Malaguena), neizbežna (Guajira) Guantanamera tumačena je opušteno i s izvorno dugim pasažima, više kolektivnim nego ego-solističkim. Diskretna elektrifikacija klavijature i bas-gitare nimalo nije smetala pesmi iz sela Guantanamo na krajnjem jugoistoku Kube, još dalje od Santjaga, gde je i jedina preostala vojna baza SAD (praktično zaboravljena dok nisu počeli tu da tamniče osumnjčeni za terorizam, posle 11. IX 2001). Devojka iz Guantanam(o)a je gazeći kroz decenije dobila i revolucionarne stihove (nešto kao naša/partizanska Mlada Vojvođanka...), no ni to nikome nije omelo provod. Svaka ča-ča-čast!

Uz svu već stečenu svetsku slavu i ostvarene uticaje, kubanska muzika ima još neotkrivenih ili šire nepoznatih bogatstava. Recimo, dembelišući u seocetu Siboney – tek ću kasnije povezati da je tu pre gotovo 100 godina rođen Compay Segundo, mada tome nema traga na licu mesta – u jednom od tri nekad elitna zaliva između Santjaga i Guantanama, takoreći naslonjen na ostatke barova i zabavišta na tropskoj plaži, dosetio sam se: ako ima Compay Segundo (Drugar Drugi), valjda je postojao i Compay Primo? Naravno. Ali to je u drugoj priči.

Hadži Dragan Kremer