Vreme - Daleki istok u Srbiji: Igra kamenova

VREME 651, 25. jun 2003. / MOZAIK

Daleki istok u Srbiji:
Igra kamenova

Osam, mahom starijih muških osoba, u jednoj novobeogradskoj mesnoj zajednici, ćutke sedi pognuto nad drvenim tablama. Nekolicini na čelu izbijaju graške znoja. Tišinu povremeno prekine zvuk pomeranja šoljica, srkanje kafe i lagani stisak dugmenceta na satu, identičnom onom šahovskom. Leva ruka igrača uglavnom je u kosi, na stolu, ispod brade, dok prsti desne ruke stoje u kutiji sa figurama. Pogleda fokusiranih jedino na tablu, desna ruka se na trenutak odvoji od kutije, postavi figuru na tablu i sporo vrati u prethodni položaj. Tako je prošle nedelje u Beogradu izgledao početak Kupa japanskog ambasadora u drevnoj istočnjačkoj igri go.

Prvog dana svaki učesnik turnira odigrao je po dve partije koje su trajale i po nekoliko sati. Čini se da igrače goa krase veliko strpljenje i pamet – nema neodmerenih poteza, jurišanja, naglih promena strategije. Možda je razlog za takav način igre i činjenica da je na turniru okupljen krem igrača iz Srbije i susednog dela Bosne, Republike Srpske. Svi majstori petog dana.

GO, ŠTA JE TO: Igo (na japanskom igra kamenova), veiki (na kineskom), barduk (na korejskom) ili go na srpskom smatra se vrhunskom kombinatorskom igrom. Figure, koje se u domaćem slengu nazivaju kamenovi, povlače se po presecima linija na tabli od 19 horizontalnih puta 19 vertikalnih linija, a postoje i varijante različitih manjih tabli. Igra se kamenovima crne ili bele boje, što je jedna od paralela koja ovu igru povezuje sa šahom. Međutim, za razliku od šaha u gou prvi potez ima igrač sa crnim kamenovima, dok se igraču sa belim figurama, diskriminisanom jer igra drugi, daje kompenzacija od 6,5 bodova čime je izbegnuta i mogućnost remija.

Partija počinje na praznoj tabli, a svaki igrač ima 180 figura (kamenova). Kao teritorija se računaju sve prazne presečne tačke, a vrednost svake je jedan poen. Svaki kamen stavljen na tablu ima četiri susedna preseka koje igrači nazivaju slobode. Da bi neka grupa kamenova bila živa, mora da ima najmanje dva odvojena slobodna preseka, koji se nazivaju oči. Protivnički kamen je zarobljen kada sve pozicije oko njega zauzme igrač suprotne boje. Postoje dve izuzetne pozicije, ko i seki, koje su rešene posebnim pravilima. Partija je završena kada je prostor među igračima podeljen, a grupe kamenova se ne graniče međusobno. U takvoj situaciji nijedan igrač ne može da poveća svoj prostor, smanji protivnikov ili zarobi neki suparnički kamen. Igrači tada pasiraju, prepuštaju jedan drugom potez i partija je završena. Jednostavno rečeno, cilj igrača goa je da sakupe što više preseka i protivnikovih zarobljenika.

"Go je vrlo dinamična igra iako se figure ne pomeraju, jer jednom stavljene na tablu više se ne mogu pomicati. U jednom trenutku jedan kamen je izuzetno bitan, da bi već nakon nekoliko poteza postao potpuno suvišan. Go je izuzetno lepa igra. Kod nas su jedina zadovoljstva uživanje u igranju i povremena putovanja na turnire u inostranstvu. U Japanu zvezde goa godišnje mogu da zarade i preko milion dolara. Kod nas trenutno nema previše devojaka u vrhunskom gou, ali ih svakako ima. Radimo na popularizaciji koliko možemo, ali nam nedostaju sredstva", kaže u razgovoru za "Vreme" Miloš Bojanić, majstor petog dana u gou.

Na jednom turniru goa u Srbiji obično se skupi oko četrdeset igrača, dok se procenjuje da u Srbiji ima oko 100 aktivnih igrača. Igrači su uglavnom muškarci srednjih godina. Igranje goa za novac nije popularno gotovo nigde u svetu, pa čak ni kod nas. Jedini izuzetak je Koreja.

Prosečna partija traje dva sata, čak dva puta duže nego u šahu. Nerviranje i bučnost jednostavno ne idu uz igrače goa koji za stolom ponekada sede satima. U Japanu se vrhunske partije igraju dva puta po devetnaest sati i traju danima. Polovina vremena koristi se za smišljanje strategije igre, a druga polovina za samu igru. Vrhunski japanski majstori kažu da im nije teško da smisle kako će se razvijati partija u narednih dvadeset poteza, ali im je problem da izračunaju koliko poena dobijaju sa svakom strategijom.

DOLAZAK SA ISTOKA: Kuriozitet o dolasku goa na ove prostore jeste činjenica da je prvi go klub u Evropi osnovan u pomorskom klubu Austrougarske mornarice u Puli, još pre Prvog svetskog rata. Pomorci su po legendi izvesno vreme zapostavili kocku i postali potpuno opčinjeni goom, koji su doneli sa svojih putovanja po Dalekom istoku. Ratne strahote tokom Prvog svetskog rata prekidaju aktivnosti ljubitelja goa na ovim prostorima. Tek u drugoj polovini prošlog veka kapetan Ervin Fink osniva go klub u Ljubljani oko kojeg se okuplja omladina. Predrasude prema istočnjačkoj igri su razbijene i stvari su dalje išle svojim tokom. Na međunarodnom nivou najveći uspeh naše zemlje ostvario je 1978. godine Zoran Mutabdžija, koji je 1967. i 1971. godine bio prvak Evrope.

Čaršija priča da je izvesni Steva šezdesetih godina u Beogradu organizovao amaterske turnire za određeni krug ljudi, a sedamdesetih su go turniri bili već česta pojava.

Igrači goa kažu da ova igra uči kombinaciji lepote i intelektualnog izazova, a izraz "lep oblik" jedan je od najvećih komplimenata koje igrač može dati svom protivniku i njegovim figurama koje formiraju različite oblike na tabli. Kako se igra tako se i pravi. Tradicionalno u Japanu pribor za go se proizvodi kombinacijom strpljenja, starog zanata i lepote. Table za go prave se tako što majstori katanom umočenom u lak od borovih iglica iscrtaju linije u komadima drveta, a tako napravljena tabla postojana je desetinama godina kasnije. Bele figure se prave od školjki, a crne od vulkanske stene.

Go je jedina igra na svetu čija kompjuterska simulacija nije dostigla ni nivo prosečnih majstora. Najjači kompjuterski programi su na nivou igrača prvog kjua, što znači da će talentovaniji igrač bez problema pobeđivati kompjuter nakon godinu dana igranja. Nekoliko kompanija raspisalo je nagradu od nekoliko miliona dolara za programere koji uspeju da naprave program jačine velemajstora. Ipak, to se ne očekuje uskoro. Ionako, prava igra je jedino ona u kojoj igra čovek protiv čoveka.

Davor Konjikušić

Go kroz istoriju

Najbajkovitija priča o nastanku goa je ona o izvesnom kineskom caru koji je davno živeo i koji je izmislio ovu igru kako bi svog sina naučio mudrosti i maštovitosti. Drugi kineski izvori kažu da je go nastao oko 2250. godine pre nove ere, u doba vladavine cara Čuna. U pisanoj formi go se prvi put pominje u spisima Konfučija koji ga preporučuju aristokratiji za "vežbanje inteligencije". Prvi zapisi odigranih partija potiču iz prvog veka pre nove ere. Poznavaoci tvrde da su tadašnji majstori goa bili jednako dobri kao i današnji, ali je igra bila nešto manje atraktivna nego danas.

U sedmom veku, preko trgovaca i putnika, go stiže u Koreju, odakle se prenosi u Japan gde vekovima ostaje jedna od najpopularnijih nacionalnih igara. Go se u srednjem veku najviše razvija u Japanu gde se, pored slikarstva i muzike, smatra za važnu umetnost. Krajem prošlog veka go je zahvatila starosna kriza, pa je raširen uglavnom među starijom populacijom.

Na Zapad je go stigao kasno, pre nešto više od sto godina, tek pošto su civilizacije Dalekog istoka napokon otvorile svoje kapije prema ostatku sveta. U to doba pomorci, diplomate i naučnici postaju zadivljeni ovom igrom. Procenjuje se da danas od svih igara go ima najviše registrovanih igrača na svim kontinentima. U Japanu ih je oko deset miliona.

Manga i prestiž

Nekada izuzetno popularan u Japanu, go je krajem prošlog veka počeo da gubi na svojoj popularnosti, a za mlađe generacije postaje skoro nepoznat. Glavni razlog je, tvrde stručnjaci, u visokoj tehnološkoj razvijenosti Japana koja mlađim generacijama pruža atraktivnije načine zabave: stripove, video igrice, kompjutere, elektronske igračke... U Japanu se pre četiri godine pojavio manga strip Hikaru No Go, koji je ponovo vratio popularnost ove igre među najmlađu populaciju. Ubrzo nakon velikog uspeha stripa, emituje se i manga crtać koji je ostvario gledanost od čak deset odsto.

Tokom poslednjih dvadeset godina Južna Koreja i Kina su preuzele primat u gou od Japana. Svojevremeno je čak i Mao Cedung ljubazno poručio najboljem kineskom igraču goa da se potrudi kako bi Kina kad je reč o ovoj igri ponovo postala sila. Svakako da se radilo o vekovnom antagonizmu Kine i Japana, a pitanje goa bilo je izuzetno važno jer igra potiče iz Kine.

Među zapadnim zemljama prednjače Amerikanci zahvaljujući najvećem prilivu imigranata, posebno sa Dalekog istoka. Evropa prati Ameriku, dok se u Africi ova igra tek razvija. Zanimljivo je da u istočnim zemljama postoji razrađen sistem školovanja i finansiranja velemajstora, koji su prošli i danas najbolji zapadni majstori.

Rangiranje

Rejting u gou sličan je onome u borilačkim veštinama. Nakon naučenih pravila i tri odigrane partije postaje se 25. kju. Tokom napredovanja stiže se do 1. kjua, posle čega sledi prvi amaterski dan. Posle ostvarenog sedmog amaterskog dana postaje se prvi profesionalni dan – velemajstor. Najjači je deveti profesionalni dan. U Evropi postoji nekoliko igrača sedmog dana, dok je kod nas najjači peti dan koji ima desetak igrača. O složenosti goa govori i statistika da igrač za samo jednu kategoriju jači od svog protivnika dobija partiju u odnosu jedan prema tri. Igrač četiri kategorije jači od svog protivnika nikada ne gubi partiju. Pored rejtinga postoji i bodovni sistem kojim se bliže prati učinak igrača tokom godine.

Rasel Krou igra go

U poslednje vreme go je postao popularan i na filmu zapadnih produkcija. U crno-belom filmu Pi, Darona Aronofskog, glavni junak matematički genije uz pomoć berzanskih izveštaja i numerologije tore pokušava da shvati ustrojstvo sveta i dođe do imena Boga. Tokom scena razgovora sa svojim profesorom, njih dvojica pričaju i igraju go. U filmu Beautiful Mind, američki glumac Rasel Krou takođe igra go.