Sistem "Ivo Lola Ribar":
Ogled u Železniku

Pre dve godine Lola korporacija bila je firma pred likvidacijom. Danas posle delimične strateške i poslovno-finansijske konsolidacije Lola sistem je firma koja na tržištu ne može da opstane bez pomoći Vlade Srbije. U međuvremenu, poslovalo se preko izmišljenih firmi, otpušteno je oko dve hiljade radnika, potrošeno oko pola milijarde dinara, pokrenuta proizvodnja, delimično obnovljena tržišta...

Stečajno veće Trgovinskog suda u Beogradu donelo je u petak 4. jula rešenje o privremenim merama u firmi Lola sistem A.D. kojima se od tog trenutka pa do 25. septembra ove godine zabranjuju raspolaganje njenom imovinom i isplata sa njenog žiro-računa.

Istog dana, 4. jula, Vlada Republike Srbije preporučila je Narodnoj banci da "omogući otvaranje posebnog računa za preduzeće Lola sistem A.D. – u restrukturiranju pošto se preduzeće pod tim nazivom upiše u sudski registar".

Vlada je prethodno u zaključcima sa iste sednice donela još dve preporuke: svojoj Agenciji za privatizaciju – da u najkraćem roku donese odluku o restrukturiranju preduzeća Lola sistem A.D. i preduzeću – da se po dobijanju odluke upiše u sudski registar pod novim imenom Lola sistem A.D. – u restrukturiranju.

Odluke Trgovinskog suda i Vlade od 4. jula mogle bi se, vatrogasnim jezikom rečeno, smatrati lokalizovanjem požara koji je "buknuo" 23. juna. Tada je, naime, počela da se primenjuje odredba Zakona o platnom prometu po kojoj poverioci mogu dugove od preduzeća-dužnika naplaćivati i sa njihovih deviznih računa. Tako se Lola sistem A.D. našao u neugodnoj situaciji pošto je faktički naslednik Lola korporacije a njeni su dugovi oko 70 miliona evra (u novembru 2001. dug se računao kao 137 miliona maraka).

"Privremenim merama Trgovinskog suda nijedan poverilac više ne može da nam skida naš devizni priliv i tako naplaćuje stare dugove", kaže Miodrag Stašić, v.d. generalnog direktora Lola sistema A.D. Zakonska mogućnost data poveriocima da skidaju devizni priliv na ime ranijih dugova za desetak dana primene odnela je Lola sistemu A.D. 45.000 evra, uz realnu opasnost da se do kraja godine ta suma uveća na pet miliona evra.

PITANjE SIMPATIJE: Bio je to jak signal direktoru Stašiću da nedelju dana kasnije, 30. juna, alarmira vladin Savet za stratešku i poslovno-finansijsku konsolidaciju Lola korporacije (osnovan u martu prošle godine kao državna podrška restrukturiranju jednog velikog poslovnog sistema). Od Nebojše Miletića, predsednika tog saveta (i pomoćnika ministra za rad i zapošljavanje), Stašić je zatražio "da pod hitno interveniše u Vladi kako bi se ovo zaustavilo i kako se ne bi ionako teško poslovanje Lole učinilo još težim". Menadžment Lola sistema A.D. zapravo je zatražio da Vlada i njena Agencija za privatizaciju omoguće otvaranje novog žiro-računa da bi ta kompanija nesmetano mogla da posluje, a da stari dugovi (i stari žiro-račun) ostanu za kasnije "prebijanje" u zamršenim dužničko-poverilačkim odnosima, koji godinama opterećuju poslovanje srpskih preduzeća.

Ispostavilo se, međutim, da privredni sistem Srbije nije još toliko reformisan i unapređen da bi rešio ovaj problem, zbog čega je čitav projekat restrukturiranja velikih proizvodnih sistema ozbiljno doveden u pitanje. Jer, Lola sistem A.D. nije jedina srpska firma koja je ušla u stratešku i poslovno-finansijsku konsolidaciju, što bi trebalo da predstavlja "predsoblje" za privatizaciju, pa se otuda postavilo pitanje kako je problem sa blokiranim žiro-računom i skidanjem deviznog priliva sa takvog računa rešen u drugim firmama koje se konsoliduju a nekom nešto iz prošlosti duguju.

Kratko istraživanje pokazalo je porazan rezultat. Umesto da se ovaj problem reši sistemskim zakonom (što će reći, jednako za sve firme), sudovima je ostavljeno da taj problem rešavaju na osnovu simpatija (ličnih, finansijskih, političkih i bogzna kakvih još) i stare poslovice "mož' da bidne, ne mora da znači". U dugogodišnjoj istoriji socijalističke pa Miloševićeve ekonomije takav pristup obično je ostavljao dovoljno prostora za svaku vrstu političkog voluntarizma. Otuda je valjda pre neki dan činovnik jedne vladine institucije i mogao da kao rešenje problema predloži da Lola sistem A.D. osnuje fantomsku firmu i fiktivni žiro-račun na koji će stizati devizni priliv. Problem o kome dotični činovnik, međutim, nije umeo da razmišlja jeste kako inostranom partneru, na primer francuskoj firmi Ledex, objasniti da 2,5 miliona evra treba da uplati Lola sistemu A.D. za obavljeni posao, ali na fiktivni žiro-račun.

Nedostatak sistemske regulative naterao je rukovodstvo firme da rešenje problema potraži na personalnoj ravni, pozivajući u pomoć Nebojšu Čovića, člana Saveta za stratešku i poslovno-finansijsku konsolidaciju Lola sistema A.D. i potpredsednika republičke vlade. Čović, u razgovoru za "Vreme", kaže da u njegovom angažmanu nije bilo ni trunke lokalpatriotizma, kako neki žele da prikažu pošto se fabrika nalazi u Železniku, a Železnik je njegova izborna baza. "Ponekad pomišljam da je Lola korporacija stavljena na neku vrstu crne liste baš zbog mene, politički gledano to je moja baza, pa će neki tu meriti koliko je Čović (ne)uspešan. Morao sam da pitam ministra Vlahovića zašto Lola sistem ne dobija finansijsku pomoć o kojoj postoje odluke Vlade, na primer ne dobija subvencije i kredite Fonda za razvoj. On kaže da ne dobija jer ne može da obezbedi garanciju banke. Pa kako će da dobije garanciju kad joj je blokiran žiro-račun, a ne postoji sistemska mogućnost da otvori nov račun koji bi joj omogućio nesmetano poslovanje", kaže Čović.

MILOŠEVIĆEV DUH: Apel koji je Čoviću i Vladi uputio direktor Stašić rezultirao je pomenutim rešenjem Trgovinskog suda i zaključcima republičke vlade od 4. jula, što bi u mesecima koji dolaze firmi iz Železnika trebalo da ojača šanse u povećanju inostranih porudžbina. "Ovo" (izraz direktora Stašića za problem sa žiro-računom)) bilo je ozbiljna pretnja do sada postignutoj krhkoj poslovno-finansijskoj konsolidaciji Lola sistema A.D. za koju su pre dve godine (kada se razgovaralo o pokretanju projekta spasavanja nekadašnjeg socijalističkog giganta mašinogradnje) inženjeri, ekonomisti, sociolozi, novinari i političari predlagali likvidaciju jer nije imala nikakve pretpostavke da preživi. U avgustu 2001. godine Lola koproracija bila je slika i prilika Miloševićeve ekonomske zaostavštine: dugovi od 137 miliona maraka, blokiran žiro-račun na 1,3 milijarde dinara, predstečajni postupak, od 3100 zaposlenih 60 odsto bilo je tehnološki višak, imovina firme bila je pod hipotekom, oprema zastarela bar 30 godina a proizvodi beznadežno demodirani, izgubljena tržišta, dramatičan pad proizvodnje, pokradene mašine, nedostatak kadrova...

Tada se grupa inženjera (koja je nekada davno radila u "najvećoj jugoslovenskoj fabrici za proizvodnju mašina alatljika") prihvatila zadatka da u Železniku materijalizuje utopiju. Odnosno, da pokaže kako je u Srbiji moguće oživeti mašinogradnju kao stratešku granu industrije i da tako dobro našminka Lolu da joj ne može odoleti nijedan kupac kada je država bude privatizovala. Dve godine kasnije, međutim, Miloševićev duh još se vija po halama, a zarđale prese i ubuđala klasna svest Železnika, potpomognuti reformskom inertnošću vlasti, žilavo se opiru utopističkim vizijama nekadašnjih Lolinih omladinaca.

Istina, poslovno rukovodstvo priznaje da je stanje u firmi daleko od dobrog: zbog blokiranog žiro-računa posluje se nezakonito preko izmišljenih firmi, stepen uposlenosti kapaciteta relativno je nizak, deset miliona evra ugovorenog posla nije dovoljno za opstanak kompanije i tek bi 22,5 miliona evra dovelo preduzeće na "zelenu granu", nema para ni za ugovorene izvozne poslove... I sindikalni prvaci na nedavnom sastanku sa menadžmentom saglasni su da Lola sistem ne može da opstane na tržištu bez pomoći Vlade i da tu firmu (kakva god da je) treba što pre privatizovati. "Već sada možemo da kažemo da su pare poreskih obveznika koje su date Loli bačene u bunar", reči su Dragana Matića, funkcionera sindikata Nezavisnost.

U Izveštaju o poslovanju koji je menadžment Lola sistema A.D. spremio za Savet za stratešku i poslovno-finansijsku konsolidaciju rendgenski je prikazan pokušaj oporavka firme i njeno trenutno stanje. Za dve godine obavljena je statusno-organizaciona transformacija Lola korporacije, sproveden je socijalni program zbrinjavanja 2250 radnika koji su bili tehnološki višak (za šta je republička vlada dala 338 miliona dinara), započela je poslovna konsolidacija, osvojeni su neki novi proizvodi i firma se vratila na neka stara tržišta a sve to Vlada je finansirala sa 127 miliona dinara. Posebno se ističu ulazak u poslovnu saradnju sa francuskom firmom Ledex i ambicija Lole da uđe u proizvodnju opreme za preradu smeća. Od onoga što nije urađeno, direktor Stašić u Izveštaju navodi izostanak sanacije finansijskog stanja, program minimalnih neophodnih investicija i kadrovsku obnovu. A kao ograničenja u poslovanju naveo je 180 miliona dinara nerealizovanih kredita iz vladinih subvencija, visoke troškove za potvrđene avansne garancije kod izvoznih poslova, zadržavanje 30 do 50 odsto depozita od strane poslovnih banaka, visoke kamatne stope i nedovoljne avanse za nabavku repromaterijala.

ZLATNA RIBICA: Rešenjem Trgovinskog suda o blokadi žiro-računa kojom su onemogućeni poverioci da skidaju svoja potraživanja i odlukom Vlade da Lola sistem A.D. dobije status firme u restrukturiranju, ljudima koji vode firmu ispunjena je samo prva želja. "Zlatnoj ribici", odnosno Vladi Srbije, ostaje da poslovnom rukovodstvu ispuni još tri želje ukoliko želi da Lolu spremi za prodaju (odnosno privatizaciju): da urgentno sa 310 miliona dinara finansira ugovorenu i razvojnu proizvodnju u prvoj polovini ove godine, da obezbedi 60 miliona dinara za minimalne neophodne investicije i da Vlada dâ saglasnost poslovnim bankama za nesmetano poslovanje Lola sistema.

Eksperiment u Železniku, sudeći po sagledavanju menadžmenta, neće moći još dugo da traje i ishod nije zahvalan za prognoze. Ne samo zbog ovog trećeg zahteva koji zvuči tako netržišno a kojim se od Vlade traži da poslovnim bankama naloži popustljivost u poslovanju sa fabrikom iz Železnika. Lola sistem A.D. jedna je od četrdesetak firmi koje su od republičke vlade dobile specijalni tretman po modelu "restrukturiranje + konsolidacija, pa onda privatizacija" da bi se pri prodaji postigla što bolja cena. Otuda nije bilo dovoljno samo odobravati pare za konsolidaciju (ma koliko one bile male ili velike) već i novim zakonima dati više svežeg vazduha firmama da bolje posluju. Nedostatak tog filigranskog osećanja reformskih vlasti za podršku privrednog rasta poništio je sve finansijske olakšice koje Vlada šalje privredi.

Naravno, ni takav osećaj ni finansijska podrška države ne vrede mnogo u slučajevima kad je "pacijent pre operacije izdahnuo".

Posle svega što su učinili menadžeri utopisti, Nebojša Čović i ostali činovnici Vlade Srbije, vredi li danas Lola sistem više nego što je vredeo u avgustu 2001. godine?

To pitanje ostaje bez odgovora jer firma još nije ponuđena na prodaju, a koliko je do sada poznato niko (pa ni takozvani kontroverzni biznismeni) nisu pokazali interes da je kupe.

Kad sam jednom prijatelju koji se bavi političkim analizama objašnjavao šta je tema ovog teksta, ne čekajući da završim, rekao mi je: "Ma, znam, njene hale biće prodate za trgovačke magacine."

Miša Brkić