Mlađan Dinkić, guverner Narodne banke Srbije:
Narodna banka neće biti nezavisna

"Postoje četiri osnovna postulata koje treba da ispuni moderan zakon o centralnoj banci da bi ona bila nezavisna: personalna nezavisnost koja se ogleda u snazi ličnosti guvernera, finansijska nezavisnost što znači nezavisnost u određivanju plata, institucionalna nezavisnost i funkcionalna nezavisnost što znači da je u vođenju monetarne politike centralna banka nezavisna od Vlade, ali Vladi treba da daje savete ne samo o monetarnoj i deviznoj politici već i u opštoj ekonomskoj politici"

"VREME": Šta je, po vama, sporno u Zakonu o Narodnoj banci Srbije?

ZAKON SE PRAVI DA BI SE SMENIO GUVERNER: Mlađan Dinkić

MLAĐAN DINKIĆ: Sporan je način na koji je rađen Zakon o NBS. Radili su ga ljudi iz Ministarstva finansija bez stručnjaka iz Narodne banke. Na stranu što je to rađeno u dugom periodu, a da mi uopšte nismo imali pouzdanih informacija o tome da se on radi. Nisam u to verovao jer zašto bi neko radio zakon o instituciji koju ne vodi.

Ono što je nevolja kulminiralo je na samom kraju jer je Vlada 11. juna tražila od Ministarstva finansija da u što kraćem roku pripremi zakon. Već 19. juna nama je stigla kopija tog zakona kako bismo dali mišljenje o njemu, što samo govori da je on dugo pripreman. Mi smo 24. juna otišli u Ministarstvo i izneli primedbe na preko 70 odsto teksta tog zakona. Dodatno, MMF je izneo 21 stranu primedbi a Svetska banka dodala je još pet. Ta verzija zakona bila je očajna.

Pozvali smo zatim Ministarstvo da raspravimo sporna i predložimo nova rešenja, i to smo napisali. Nije nam potvrđivan taj sastanak sve do dan pred sednicu Vlade, kada nam je stigla izmenjena verzija zakona sa namerom da o njoj diskutujemo pola sata pošto smo je dobili. To je bilo neprimereno za bilo kakav konstruktivan i stručan rad.

Posle veoma neprijatnog razgovora sa Đelićevim ljudima i letimičnog uvida u tekst zakona, moji direktori sektora očajnički su zamolili da se uputi pismo Vladi i da se kaže da će donošenje takvog teksta zakona dovesti do velikih posledica.

Jer, u toj brzini potpuno je, na primer, bila ispuštena mogućnost da centralna banka obavlja i menjačke poslove, odnosno da privatne menjačnice mogu da u svoje ime, a za račun centralne banke, obavljaju menjačke poslove. Ovde moram da kažem da je legalizacija sive ekonomije kroz menjačke poslove osnovni izvor rasta deviznih rezervi u ove tri godine i eliminisanjem svega toga sigurno je da banke višak tih deviza, koje bi dobile kroz menjačke poslove, ne bi stavile na ponudu deviznom tržištu, već bi to zadržavale na svojim računima u inostranstvu, a atakovale bi na deviznom tržištu iz sopstvene likvidnosti što bi definitivno dovelo do brzog pada deviznih rezervi. Zato smo u pismu Vladi i upozorili na moguću posledicu ukidanja menjačkih poslova za centralnu banku, stvaranja crnog deviznog tržišta.

Zatim, u tom predlogu zakona nije bio predviđen jedan od osnovnih instrumenata monetarne politike, kupovina i prodaja hartija od vrednosti. Toliko je to rađeno ofrlje i nesavesno.

Zbog toga su svi moji direktori i viceguverneri potpisali to pismo. Ono je napisano na njihov nagovor, to nije bila moja ideja, da bi se Vladi stavilo do znanja da se ovde ne radi o meni lično, nego o celoj instituciji. Bolje je odložiti usvajanje tog zakona za mesec-dva, nego da se ide sa nekim rešenjima koja će, iz personalno-političkih razloga, uništiti celu instituciju.

Mi smo tekst zakona koji je prošao Vladu dobili tek u subotu, elektronskom poštom i preko MMF-a, dan posle sednice, i shvatili da je on naknadno dorađivan posle sednice Vlade i na osnovu našeg pisma. I MMF je tek u subotu dobio tekst predloga tog zakona.

Naše pismo očito je urodilo plodom jer su te delove oko menjačkih i deviznih poslova uvažili. Izgleda da je Đelić u strahu od posledica, na kraju, prepisao rešenja iz onog zakona koji smo mi još pre godinu dana poslali jugoslovenskoj skupštini.

Način na koji je sve to rađeno za mene je razočaranje jer Narodna banka ne zaslužuje ovakvo ophođenje pri izradi zakona koji treba da definiše njenu budućnost.

Šta su osnovne stručne zamerke?

U samom tekstu najveće nazadovanje u odnosu na stari zakon jeste gubljenje nezavisnosti. Zakon o Narodnoj banci Jugoslavije je Miloševićev. Kao što znamo, Milošević je dozvoljavao da se napravi i dobar zakon, ali je bio svestan da njegov autoritarni režim neće dozvoliti njegovu punu primenu. Jedine dve stvari koje su nedostajale tom zakonu jesu: nepostojanje nadzornog odbora koji bi omogućio bolju kontrolu nad finansijskim poslovanjem centralne banke i nemogućnost da se spreči arbitrarna smena guvernera koga može da smeni bilo koja partija bez obzira na njegove rezultate.

Mnogi govore da nije važna ličnost guvernera. Mislim da greše. Postoje četiri osnovna postulata koje treba da ispuni moderan zakon o centralnoj banci da bi ona bila nezavisna: personalna nezavisnost koja se ogleda u snazi ličnosti guvernera, finansijska nezavisnost što znači nezavisnost u određivanju plata, institucionalna nezavisnost i funkcionalna nezavisnost što znači da je u vođenju monetarne politike centralna banka nezavisna od Vlade, ali Vladi treba da daje savete ne samo o monetarnoj i deviznoj politici već i u opštoj ekonomskoj politici. To je upravo i bila jedna od decidnih primedbi MMF-a. Dakle, sve ono što se meni lično zameralo sve ovo vreme, MMF je eksplicitno tražio da se u Zakon o NBS unesu najmanje četiri rečenice kojima će se definisati nezavisnost centralne banke.

Naravno da je veoma važno ko je guverner, jer po važećem zakonu guverneri su bili i Dušan Vlatković i Dragoslav Avramović i Vuk Ognjanović i Mlađan Dinkić. Dvojica su imali jako visoku inflaciju, čak i hiperinflaciju, Avramović je to zaustavio na određeno vreme i u njegovom mandatu pokazano je kako sav trud guvernera može da se skrši političkim odlukama. I konačno, moja ekipa je pokazala šta može da se uradi.

Pritisci na centralnu banku postoje u svim zemljama i zato je ličnost guvernera važna jer on mora da uradi najmanje dve stvari. Prvo, da snagom svog autoriteta ubedi privredu i građane da je u stanju da uspostavi i očuva dugoročnu finansijsku stabilnost, dakle, da uspostavi poverenje. Poverenje je glavna stvar i ono prevashodno zavisi od ličnosti guvernera, a ne samo od institucije. Poverenje je 70 odsto uspeha u ovom poslu i uopšte u bankarstvu. I drugo, mora da odoli političkim pristiscima. A ti pritisci postoje u trenucima kad Vlada želi linijom manjeg otpora da dođe do para za određene namene, pre svega za finansiranje deficita. Priznajem da tokom mog mandata jesu vršeni pritisci, istina ne toliko mnogo. Bilo je situacija kad su se tražile devizne rezerve za, na primer, finansiranje uvoza nafte početkom ove godine oko iračke krize, navodno zbog državnog interesa nabavke nafte. Naravno, rekli smo "ne" i Vlada se snašla iz drugih izvora i isfinansirala taj uvoz.

Bilo je i posrednih pritisaka da se devizne rezerve stave u funckiju nekih privatnih preduzeća, a razmišljalo se i o tome da bi deviznim rezervama trebalo jače finansirati budžetski deficit.

Ono što je ostalo loše u novom zakonu jeste da država zakonski sme da se zaduži kod centralne banke deset odsto ukupnih budžetskih prihoda tokom godine. Mi i MMF smo predlagali da to ne sme da bude više od pet odsto, jer smo računali da se nekada može dogoditi da guverner bude neko ko je slabija ličnost, pa da popusti pred zahtevima Vlade i time smo želeli da ga ograničimo na pet odsto.

Ovako je limit povećan, a u poglavlju Zakona o upravljanju centralnom bankom napravljena je institucija slabog guvernera. Tu je zakon išao korak nazad u odnosu na staro rešenje. S jedne strane, u osnovnim odredbama formalno stoji da je centralna banka nezavisna, to stoji u svim zakonima u svetu. Suština nezavisnosti se, međutim, ne ogleda u osvnovnim odredbama, već u načinu upravljanja centralnom bankom. Po predlogu Vlade, guvernera predlaže Odbor za finansije Skupštine Srbije. To bukvalno postoji samo u jednoj zemlji, u Hrvatskoj, gde zbog takve činjenice direktor najveće državne komercijalne banke u Hrvatskoj preko sprege sa Vladom drži u šaci guvernera centralne banke. Faktički, on je guverner umesto nominalnog guvernera, ali o tome Đelić ne želi da priča. Ja nikako ne bih želeo da srpska centralna banka bude u službi direktora bilo koje poslovne banke.

Predlog u Zakonu je da guvernera predlaže Odbor, a bira parlament?

To je nespojivo i to je jedna od osnovnih primedbi koje smo dali i mi i MMF. Guvernera ne sme da predlaže onaj ko ga bira. U redu je da parlament bira, ali bi trebalo da ga predlaže neko ko mu daje autoritet, na primer predsednik države.

Da li je ovakav predlog degradacija funkcije guvernera?

To je očita degradacija i jedna od osnovnih primedbi MMF-a.

Da li se novim institucijama koje predviđa Zakon ograničava samostalnost Narodne banke?

Monetarni odbor je u redu, u njemu su guverner i viceguverneri i to je poboljšano u odnosu na prvu verziju. Kao nova institucija uveden je savet, koji je u prvoj verziji zakona figurirao kao nadzorni odbor i trebalo bi da ostane kao nadzorni odbor. Pa, uostalom, razlog za donošenje novog zakona o NBS bio je uvođenje nadzornog odbora, a njega nema u konačnoj verziji zakona. Svih pet članova tog saveta predlaže skupštinski odbor za finansije i bira ih parlament. To je mogućnost političkog uticaja na centralnu banku. Savet ima neke upravne funkcije koje ne bi trebalo da ima: utvrđuje jedinstvenu tarifu po kojoj Narodna banka naplaćuje naknadu za izvršene usluge, određuje visine zarada, utvrđuje poslovanje Banke i pokazuje da je ona državni organ. Dakle, guverner nema pravo na sopstvene odluke. Savet bira i viceguvernere, dakle to ne radi guverner, kako je bilo po dosadašnjem zakonu, nego savet na predlog guvernera. I na kraju, moram da primetim da za izbor članova saveta važe isti uslovi kao za izbor guvernera.

Iz svega toga mogu da zaključim da se zakon pravi da bi se smenio guverner.

Ima li još naznaka smanjenja nezavisnosti centralne banke?

Ima. Mi, na primer, nemamo pravo da predlažemo zakon, iako je na tome insistirala i Svetska banka. Novo rešenje je da na predlog Narodne banke Vlada može da predloži Narodnoj skupštini donošenje zakona vezanih za naš delokrug rada. Rekao bih: može, a ne mora. To se već u našem iskustvu pokazalo kao loše rešenje sa onim čuvenim zakonom o korporaciji za osiguranje stambenih kredita. Nacrt tog zakona predali smo Ministarstvu finansija još u oktobru prošle godine i do danas on nije ušao u skupštinsku proceduru. A da je predlagač bila Narodna banka, taj zakon bi odmah mogao da ide u parlamentarnu proceduru.

Postoji još jedna zanimljivost oko Zakona o Narodnoj banci. Naime, ne postoji ustavni osnov za njegovo donošenje jer postojeći ustav tretira Narodnu banku Srbije kao ekspozituru one velike Narodne banke Jugoslavije, a ne kao emisionu instituciju. Zato Ustav Srbije ne daje garancije za nezavisnost centralne banke i mi smo zato pisali Batiću kao predsedniku Ustavne komisije da u novi ustav unese dva-tri pasusa u kojima se garantuje nezavisnost centralne banke i gde predsednik predlaže guvernera i bira članove Nadzornog odbora Narodne banke. Na taj način se postiže nezavisnost nadzornog odbora od guvernera, Parlamenta i Vlade.

Šta ako parlament usvoji Zakon i ponudi vam da budete guverner?

Tražio bih odmah izmene Zakona. Suština je u tome što je Ministarstvo finansija pristrasno pisalo Zakon vodeći računa o finansiranju budžeta, a ne o interesu nezavisnosti centralne banke i stabilnosti monetarne politike. Najveća profesionalna zamerka Đeliću je, ne samo moja nego i profesora Labusa, da je znatno redukovao nezavisnost centralne banke, a to nije bila ideja. Zalagao se, a nije uveo nadzorni odbor i stav da guverner ne može biti funkcioner političkih partija.

Ne čini li vam se posle svega da je nemoguće sprovoditi promene bez skladnog delovanja jedinstvenog reformskog tima u Vladi i Narodnoj banci?

Tačno, nije moguće. Ali, da li smo mi u Narodnoj banci krivi što smo brže gurali promene u finansijskom sistemu nego što je to činila Vlada u svojoj oblasti. Ko s kim treba da se usklađuje – brži sa sporijim ili obrnuto?

Taj nesklad preti da potpuno zaustavi reforme?

Tačno. I onda je rešenje u rekonstrukciji Vlade, a ne centralne banke koja je uspešna. Meni je jasno da je ministru finansija mnogo lakše da uzme novac iz primarne emisije i premosti deficit u budžetu nego da boljom organizacijom poreske administracije naplati porez i smanji sivu ekonomiju.

Mogu li Narodna banka i guverner da mu pomognu u smanjivanju sive ekonomije?

Siva ekonomija je iznosila 80 odsto društvenog proizvoda. Monetarnim merama i rigoroznom kontrolom dilera i menjača mi smo to spustili na oko 40-45 odsto. Sada su sve ostale mere u rukama ministra finansija. Poreskom administracijom to je moguće spustiti na nulu ili na desetak odsto. Umesto da radi svoj posao, ministar finansija odlaže uvođenje fiskalnih kasa a integrisani informacioni sistem ključan je za bolju naplatu poreza. I dugo se odlaže uvođenje poreza na dodatu vrednost koji bi sprečio dobar deo sive ekonomije. Umesto da to radi, ministar finansija piše bez našeg znanja zakon o instituciji čije funkcionisanje ne poznaje dobro. To je taj apsurd o kome govorim. Lakše je državi da, umesto da naplati porez, kaže nama – dajte pare iz Narodne banke.

Da li je i Narodna banka kriva što su slabi privredni rezultati u Srbiji?

Naravno da nije. Ne snosimo ama baš nikakvu odgovornost. Stoprocentna odgovornost je na strani Vlade. Rezultati nisu slabi zato što imamo nisku inflaciju.

Mi smo reformom monetarnog sistema stvorili uslove, a legalizacijom sive ekonomije dali Vladi dve do tri godine fore da restrukturira realni sektor i da stigne naše rezultate kako bismo imali onaj željeni skokoviti rast.

Bila je velika zabluda da će makroekonomska stabilnost i stvaranje tržišnog ambijenta sami po sebi dovesti do rasta privrede. To je moguće na duži rok i uz veliki trošak. Na kratak rok, Vlada mora da podstiče razvoj sektora za koje odredi da su prioritetni na bazi svetske tražnje. To naša Vlada nije uradila niti ima ljude za to. Da bismo imali skokovit privredni rast kao Mađarska ili Irska, moramo se odreći iluzije da će se sve dešavati samo od sebe i da je dovoljno imati samo makroekonomsku stabilnost.

Mi nemamo ministra za privredu i to je veliki problem. Vlahović ne može da vodi i privatizaciju i privredu.

Za loše privredne rezultate kriva je i politička nestabilnost. Vlada se više bavi političkim sukobima na raznim relacijama nego svojim poslom.

Ne čini li vam se da i ova rasprava, da ne kažem svađa, oko Zakona o Narodnoj banci Srbije može da rastera investitore?

Sigurno da hoće. Ali je pitanje ko je tu raspravu započeo...

Zar ta rasprava nije mogla da ostane u stručnim krugovima?

Naravno da je trebalo da ostane tamo. Ali, u uslovima kad jedna strana nije spremna na razgovor, nema drugog načina nego da se ide u javnost. O svemu tome razgovarao sam s premijerom Živkovićem pre mesec i po dana i pre tri nedelje kada je on odlučio da više uopšte ne razgovara. Kad su krenuli đonom na Narodnu banku, meni nije preostalo ništa drugo nego da javno reagujem. Ja nisam poput Begovića, kad nešto otkrijem da zaćutim jer su mi ponudili drugo mesto. Ne želim da se gazi po rezultatima koje smo postigli i neću da dajem "gorivo" ljudima koji žive samo od svađe. Ne mogu da ih sprečim, ali neka plate određenu cenu.

Da li to znači definitivan raskol u nekad jedinstvenom reformskom timu?

Da, tako je. Jedinstven reformski tim postojao je zahvaljujući dvema činjenicama. Prvo, imali smo entuzijazam posle političkih promena iz 2000. godine, pri čemu je Đinđić koordinirao Vladu i vukao sve konce u njoj. S druge strane, bio je Labus koji je koordinirao odnose prema inostranstvu. To je bio skladan reformski tim koji je počeo da se raspada onog časa kada je potpisan Beogradski sporazum i kad su zbog toga izbili međustranački sukobi. Tada je sve počelo, jer je jedan deo DOS-a iskoristio donošenje Ustavne povelje za političke obračune sa Koštunicom, Labusom i Dinkićem.

Imam utisak kao da šaljete poruku da u Srbiji više nema reformi?

Nema. To je tako. To je poruka u koju sam definitivno ubeđen. Posle akcije Sablja, koja je zasluženo podigla rejting Vlade, nije se krenulo ujedinjeno. Neki su pristali na igru sa đavolom.

Šta to znači?

To znači da su pristali da oproste grehe nekim ljudima iz prethodnog režima vezanim za korupciju i bogaćenje.

Jeste li svesni da su ljudi iz Miloševićevog vremena upravo igrali na kartu da posvađaju i rasture reformski tim kako bi zaustavili promene?

Naravno. Moje najveće razočaranje je u tome što su naši dojučerašnji saborci u rušenju Miloševića sada krenuli da se druže s njegovim nekadašnjim finansijerima. S nama neće da razgovaraju, ali zato rado gostuju na BK televiziji ili na Pinku.

Posle dve sjajne godine žao mi je što se sve ovako završava. Početak kraja reformskog tima bio je olako odricanje od reformske uloge Miroljuba Labusa.

Miša Brkić