Lisica i ždral:
Knjiga smeha i nezaborava

Ako neki političar odabere samoubistvo kao izlaz iz klopke u koju je svojom krivicom doduše i upao, biće to uprkos mojoj dobrohotnosti koja danas stupa na snagu

Napredniji smo od Engleza. Oni tek otpočinju raspravu ko je Kelija požurio u smrt, BBC ili vlada, mi smo odavno načisto sa tim ko stoji iza atentata na našeg premijera: Bela knjiga će na svetlost dana isterati piskarala koja su nadahnula mafiju i "crvene beretke" da se late snajpera. Skupštinski odbor ispitaće je li načinjen kakav gafić u premijerovom obezbeđenju, krivica je delimično i na samim počiniocima, ali će zločesti novinari napokon dobiti svoje.

I dok jedni uredno zavode nedobronamerne trudbenike tiska, drugi grozničavo prave spisak verolomnih prijatelja: preostalim julovcima, tim pandama srpske faune, smučilo se da slušaju bivše prijatelje kako se diče da nikada nisu kazali ni dobar dan nekome julovcu, knjiga biće neviđeni katalog laskavaca, čankoliza, udvorica, krpiguza, gmazova i svakojakih šlihtavaca, izdavač se naoštrio da probere njihove najodvratnije izraze divljenja i idolopoklonstva te da ih potkrepi fotografijama tako da će malo koji junak poželeti da tuži izdavača; heroji julovske flekalice jedino će moći da sami, u najboljoj tradicjiji gospođa Živke, otkupe što budu mogli veći deo tiraža, na šta izdavač dalekovido može biti baš i računa...

Šta je zajedničko ovim izdavačkim poduhvatima decenije?

Pa, biće bestseleri, drugo, imaće silan moralni poučak. Ne napuštaj druga u nevolji, onoga čije rukovodstvo dojučerašnji dobrotvor isteruje iz vile u _ure _akovića, čija je prvosveštenica napustila ne samo hram nego i rodnu grudu, te živi u nekojoj tundri. Naravoučenije druge knjige je ne znam baš tačno šta. Dragi novinari, ne dajte se zavaravati da ono što ste napisali odlazi u zaborav onog momenta kad to izdanje novina ode na potpalu ili za prostirku pod male piliće, ima neko ko na vas neprekidno motri – istoričari novinarstva čitaju sve i čuvaju sve, na posledice vaših neodmerenosti biće ljubazni da vas podsete možda i kroz deset godina.

Junaci mojih tekstova nisu ispali žrtve atentata, nisu našli za shodno ni da dignu ruku na sebe, ali se ne dam zavarati: naprosto sam imao sreće da nikome ne ogadim njegov život i delo baš toliko da ne može dalje. Do petog oktobra bio sam grešno zlurad (posle toga doduše još i više), i pravo je čudo i prava kažem sreća što na mortalitet u državnoj vrhuški nisam imao takoreći nikakvog uticaja! Simpatična, kratko ošišana funkcionerka kupi placinu na Kopaoniku, ismevaj odmah njenu gramzivost, podaništvo opštinskih otaca... Šta da je junakinja pročitala moju kolumnu u sumorno jutro koje je otpočela sa migrenom jer je prethodne večeri Sloba sa njom razgovarao hladnim tonom? Da je rekla: "Jebem ti i plac, i kuću, i sve, zar sam se zato borila, da mi sve ovako preseda!" Pa da se u nedovršeni bazen strmoglavila sa gornje terase držeći u ruci novine otvorene baš tu gde sam joj ja uputio tobože drugarsku kritiku!

Ako sam dosad srljao i imao sreće, sad ima da okrenem drugi list: bude li neko od političara odabrao samoubistvo kao izlaz iz klopke u koju je svojom krivicom doduše i upao (možda je jamu i kopao za drugoga, tako mu i treba! no, no, ostatak prošlog!), to će biti zbog nečeg drugog, mislim, ako se neko i ubije, biće to uprkos mojoj dobrohotnosti, napokon, šta ja tu mogu, neka se ubije ko se ubije, ja neću biti njegov BBC!

Cenim požrtvovanost potpredsednika vlade koji je za naše dobro išao mečki na rupu, te u Tolstojevu, te u Šilerovu, cenim Šilera, Slobu, generale Mladića, Kutuzova, Tomića, a najvećma Pavkovića. O Nebojši legenda veli da se našao ljudima za kojima je tragala crnogorska policija (begunci su šenlučeći zamalo otkinuli uvo opozicionom lideru, ali sve su to naši ljudi, naše naravi i naš južnjački temperament), e, Pavković im je poslao helikopter da čim prije napuste crnogorsku vrlet, ali neće mi se omaći ništa zbog čega bi brat u Hristu pokidao infuziju na VMA, dakle, dobro zdravlje i još mnogo pejzaža iz vašeg zavičaja, generale, profesore Čavoški, nemojte da malaksavate kao dopisni član "Glasa", uživam u vašim odmerenim i nepristrasnim kolumnama, volim što u zemlju napokon pritiče novac, pa neka je sa Sejšelskih ostrva, lepa su to ostrva, na njima žive slobodoljubivi i slobodoumni bankari koji su slavu ostrvlja proneli širom sveta, sviđa mi se kad ministarka pristane da napusti energiju koju je toliko volela i kojom je školovano i mudro raspolagala, a sve to da bi popunila činovničko mesto koje je radosno upraznio umiljati Dinkić, buduća guvernerka kaže da će biti još nezavisnija nego što je bila dok je bila ministarka, o, zar se i to može, da, mi smo iz revolucionarne porodice, u DS-u se vesele što neće pasti u iskušenje da utiču ni na monetarnu politiku ni na guvernerku, sveštenik optužen za seksualno zlostavljanje muških maloletnika već treći put je bolestan, da mu nije koji od tih čapkuna preneo kakvu zaraznu bolest, tj. ako je išta u optužbama uopšte istinito, radujem se kad čujem da ima roditelja koji čedu pošalju trista hiljada evra da si kupi stan i da sa nevestom poradi protivu bele kuge, drag mi je Koštunica koji ide u nezavisni sud jer ga je tužio dragi Beba, pozdravljam kolegu Blanušu koji je snagom svog upravničkog pera opisao Slobekovo doduše zasluženo pa opet unekoliko i tegobno tamnovanje, voleo bih da mislim i pišem u duhu propovedi koju sam u "Kažiprstu" sa blagouživanjem čuo iz usta naše ambasadorke, ne treba stalno da razmišljamo kako da nekoga oteramo sa vlasti, sve su to naši prijatelji koji nam žele dobro, stvari zaista i idu nabolje, eto, ona do petog oktobra nije imala rezidenciju, sad je ima, dobro, mi nemamo, ali najveće bogatstvo nije rezidencija, nego ono zrnce hrišćanskog koje je u nama, samo mu mi nikako ne damo da proklija.

Ljubomir Živkov