VREME 657, 7. avgust 2003. / VREME
Prodaja DIN-a i DIV-a:
Duvanski bingo
Napokon se pokazalo da se za dobre fabrike, uz dobru "pokersku diplomatiju", može dobiti cena i viša od očekivane
|
Vlada Srbije i njena Agencija za privatizaciju ostvarile su na tenderu za prodaju duvanske industrije u Nišu i Vranju uspeh iznad očekivanja i postigle prodajne cene kakve nisu postignute u drugim zemljama u tranziciji i kakve odavno nisu zabeležene ni na međunarodnom tržištu. Za Duvansku industriju u Nišu (DIN) najbolju ponudu, "tešku" ukupno 518 miliona evra, dala je multinacionalna kompanija "Filip Moris", a za Duvansku industriju u Vranju (DIV) Britiš Ameriken Tobako – ukupno 87 miliona evra.
Dimenzije ovog uspeha najlakše je ilustrovati podatkom da je Agencija za privatizaciju od početka ovog procesa, pre dve godine, do ovog tendera uspela da proda 760 preduzeća za oko 600 miliona evra, a sada samo za većinsko vlasništvo u dve fabrike cigareta može da inkasira 437 miliona evra. Istovremeno, tokom dve godine zaključeni su ugovori o obaveznim investicijama u prodata preduzeća od ukupno 470 miliona evra, a sada konkurenti za duvanske fabrike obećavaju ukupne investicije od blizu 89 miliona evra. Za socijalne programe je tokom dve godine obezbeđeno ukupno 175 miliona evra, a sada su na ovom uspešnom tenderu ponuđeni takvi programi za blizu 80 miliona evra. Prema tome, ako je Agencija za privatizaciju do ovog tendera zaključila poslove za ukupno oko 1245 miliona evra, sada tom saldu dodaje duvanske ugovore vredne ukupno 605 miliona evra.
Iako se za DIN očekivala veoma atraktivna ponuda, "Filip Moris" je nadmašio većinu očekivanja pošto je pobedio sa ponudom od 387 miliona evra za 66,45 odsto kapitala ove fabrike i sa obećanjem da će investirati 65 miliona evra, uz socijalni program od preko 66 miliona evra (sve ukupno 518 miliona evra). Neko sa strane mogao bi reći da je drugoplasirana Tvornica duhana Rovinj iz susedne Hrvatske, konkurišući za DIN sa ponudom za otkup kapitala od 214 miliona evra, za investicije 33,68 miliona evra i za socijalni program sa blizu 110 miliona evra, dakle sa ponudom vrednom ukupno 355,64 miliona evra – na neki način dala blagotvoran konkurentski uticaj na povećanje naših prihoda. Treći na listi za DIN je BAT sa ukupnom ponudom od 234,11 miliona evra, ali čini se da je on od starta ciljao više na DIV, gde je ispao jedini učesnik na tenderu.
Već na prvi pogled mogu se uočiti neke karakteristike ove trostrane tenderske konkurencije. Prvo se vidi znatna razlika u ponudama za kupovinu većinskog učešća u kapitalu – 387, 214 i 140 miliona evra. Okolnost da je "Filip Moris" ponudio za kapital više nego dva druga konkurenta zajedno upućuje na zaključak koliko je ovoj kompaniji (koja je prošle godine ostvarila bruto promet od oko 87 milijardi dolara, od čega 47 milijardi sa cigaretama) bilo stalo da preuzme kontrolu nad niškom fabrikom. Kod ponude Tvornice duhana Rovinj upadljiv je pokušaj da se savezništvo za preuzimanje obezbedi kod zaposlenih u DIN-u, pošto je za osnovni socijalni program ponuđeno 59,11, a za dopunski 48,85 miliona evra. Istina, "Filip Moris" je uz osnovni socijalni program zaposlenima ponudio, pored povećanja plata za deset odsto u narednih pet godina i pet odsto učešća u profitu, kao i pet miliona evra za stanove – što je na neki način novost u našoj privatizaciji, ali se naslanja na "samoupravnu tradiciju" koju su menadžeri ove firme uočili kod nas.
Okolnost da "Filip Moris" i TDR nisu konkurisali za drugu ponuđenu fabriku, DIV, verovatno će različito biti komentarisana. Na "prvu ruku" moglo bi se oceniti da je "Filip Moris" ciljajući samo na DIN hteo da dokaže svoju "lidersku ulogu" na svetskom duvanskom tržištu i da je istovremeno zainteresovan za dalje unapređivanje baš niških domicilnih brendova (pre svega "Klasika"), kao bi od njih eventualno načinio i međunarodno priznate marke. TDR je moguće konkurisao samo za DIN, iako ga je elelementarna logika upućivala na zaključak da u Vranju ima bolje šanse, iz sličnog razloga – verujući da pored niške baze za svoj "Ronhil" (popularan u Srbiji) u tom gradu može da dođe do produkcije brendova koji su bili popularni i u Hrvatskoj. BAT se vešto i relativno povoljno dokopao vranjske fabrike, ali opet ne jeftino – kao ulaznice na srpsko tržište.
Ministar finansija Božidar Đelić, predsednik tenderske komisije, nije na promociji odluka (4. avgusta) krio zadovoljstvo što će se od prodaje ove dve fabrike u republički budžet sliti ukupno 340 miliona evra (ostalo ide lokalnoj samoupravi i socijalnim fondovima). Na toj promociji dobro raspoložen bio je i Aleksandar Vlahović, ministar za privatizaciju – jer se napokon pokazalo da se za dobre fabrike, uz dobru "pokersku diplomatiju", može dobiti cena i viša od očekivane (kao što kod loših ne vredi nikakva iluzionistička veština, kakva se od njega stalno traži).
U prvim satima nakon objavljivanja ovog značajnog uspeha Vlade Srbije (posle sve sile unutrašnjih afera i "kilavih pokušaja" da se one priguše) neobično je da to nije bila vest dana u mnogim beogradskim elektronskim medijima (već se nastavilo sa opsesivnim decenijskim detaljisanjem o beznadežnim i beskonačnim kosovskim incidentima). Čak je državna televizija vest o ovoj uspešnoj privatizaciji propratila "anketom na ulici" gde se tri prolaznika vajkaju što su DIN i DIV prodati strancima. Ovaj detalj ukazuje na to da ni posle tri godine stalnog objašnjavanja osnovnih tranzicijskih procesa – u mnoge glave koje oblikuju javno mišljenje Srbije ne može ništa da uđe i da je inercija "kolektivističkih shvatanja" veoma tvrdokorna. Jer, kada bi nekog od tih prolaznika ili urednika pitali šta Srbija gubi prodajom duvanskih fabrika, verujem da niko ne bi znao odgovor, a mnogi bi sigurno rekli da naša država tako gubi svoje prihode. A država Srbija prodajom fabrika cigareta strancima ne gubi poreske prihode, već upravo suprotno, može očekivati još veće poreske prihode itd.
Već u petak, dakle na dan kada praktično svi naši čitaoci budu imali u rukama ovaj broj našeg lista, videćemo da li će i tender za prodaju Beopetrola privući više konkurenata, što bi trebalo da znači i dobre ponude. Uz eventualan uspeh i tog tendera, Vlada Srbije bi mogla početi "lakše da diše", a to bi moglo da znači i da će se odvažiti da povuče i nove reformske poteze. U takvom scenariju uspeh koji je ostvaren sa tenderom za prodaju duvanske industrije može imati i širi politički značaj.
Dimitrije Boarov