Nuspojave:
Brisel, Knin, Temerin

U današnjoj Evropi nije baš običaj da se državljanstvo jedne zemlje dodeljuje đuturativno & čoporativno, pa još na osnovu etničke pripadnosti

Nisam baš neki istaknuti Mađar – govorim u najboljem slučaju cca dvesta-trista napabirčenih reči tog lepog i melodioznog jezika, a i slabo volim ljuto uz hosszulepes – ali da mi neko ponudi validni pasoš Republike Mađarske koji glasi na moje ime, teško da bih imao srca da ga odbijem. Ova putna isprava, naime, omogućava svom posedniku nesmetan, dakle bezvizni prolaz u sve evropske zemlje, a bogme i dalje od toga. Ih, malo li je? Naročito u poređenju s pasošom zemlje koja trenutno (šta trenutno – hronično!) ne zna ni kako se ono beše zove, a kamoli nešto komplikovanije od toga. I s kojim možeš mirno i bez brige da otputuješ jedino u Babušnicu; s tim da u Babušnicu možeš isto tako da otputuješ i bez njega.

U pitoresknom bačkom gradiću Temerinu nedavno se okupila vaskolika politička elita vojvođanske mađarske populacije – prvaci pet-šest stranaka inače rutinski posvađanih i zakrvljenih kao poslovični rogovi u vreći – koja je, za divno čudo, uspela da se usaglasi oko makar jedne zajedničke proklamacije: oko zahteva vlastima Republike Mađarske da vojvođanskim Mađarima omoguće sticanje dvojnog državljanstva, jerbo bi to – smatraju učesnici temerinskog skupa, i sasvim je moguće da su u pravu – bitno potpomoglo osećanju sigurnosti i perspektivnosti vojvođanskih Mađara, frustriranih "šengenskim zidom" koji se uskoro uspostavlja između zemlje u kojoj žive i zemlje koja je njihova "etnička matica". Oh, savršeno je razumljiva ova frustracija: osećam je i ja, a kako je tek ne bi osećali oni koji Budimpeštu prirodno i s razlogom doživljavaju kao centar vlastite kulture, jezika, identiteta!? Hoću da kažem: stvar ama baš nikako nije za sprdnju ili potcenjivanje. Živeći u ovoj karantin-državi – a da sami baš ništa nisu doprineli da ona dospe u takav položaj, naprotiv – ovdašnji "etnički Mađari" već su dovoljno nezasluženih nevolja i problema izgutali; to da će im već za koji mesec trebati viza da bi skoknuli do Segedina ili Baje po palinku i nešto knjiga, stvarno je malko odviše. Ovako gledano, ništa logičnije nego da izlaz i spas od Frustrirajuće Besmislice potraže u mogućnosti dobijanja dvojnog državljanstva. Da sam u njihovoj koži, isti bi me očaj verovatno naveo na isti takav potez.

E sad, zašto je ovaj temerinski zahtev/vapaj primljen tako hladno u zvaničnoj Budimpešti, i zašto se ovaj mali legalistički triler zapravo tiče svih nas, čak i ako živimo u narečenoj Babušnici, a jedina mađarska reč koju znamo je varoš? Zato što ova formalno mađarska priča zapravo pripada jednom eminentno srpskohrvatskom žanru, ustoličenom tokom devedesetih u Neupitni Patriotski Princip. Pođimo, dakle, redom.

Republikom Mađarskom, zemljom koja je pred samim ulaskom u Evropsku uniju, kao perjanica tranzicije i najupadljivija mitteleuropska success story, danas vladaju levocentrističke stranke; njihovi su ministri i diplomatski zvaničnici ovih dana obazrivo ali nedvosmisleno objasnili da u toj žuđenoj Evropi nije baš običaj da se državljanstvo jedne zemlje dodeljuje đuturativno & čoporativno, pa još na osnovu nečije etničke pripadnosti: ovakvo bi postupanje bilo protivno samom fundamentu savremenog shvatanja države i (političke) nacije, koje se ne percipiraju kao zajednice roda, krvi i jezika, nego više kroz kategoriju ustavnog patriotizma: državljanin jedne zemlje je onaj ko u njoj legalno živi i radi određeni broj godina, poštuje njene zakone i uredno joj plaća porez. Taj i takav pojedinac biva inkorporiran u narečenu političku zajednicu – ako već od rođenja nije u njoj – pa zvao se on Laslo ili Milenko, mindegy. Drugačije uistinu ne ide, osim tamo gde je država tek diletantski pseudonim za plemensku zajednicu: u takvoj bi državi, jakako, bilo dovoljno da kažete – o, braćo moja istorodna, ja sam Mađar, vidite kako lep mađarski govorim, a sad mi lepo dajte posao i pasoš! Malo karikiram, ali u osnovi je to tako.

No, zašto je ova temerinsko-peštanska priča zapravo isečak iz "poetske" produkcije srpskohrvatskog žanra? Zato što su aktuelne političke elite ovdašnjih Mađara ovakvo anahrono shvatanje države kao "etničkog stožera" zapravo naučile od svojih južnoslovenskih komšija. Ne važi li u Hrvatskoj zakon po kojem svako ko za uši dovede dva svedoka koji će potvrditi da je ovaj Hrvat & rimokatolik može i mora da dobije državljanstvo Republike Hrvatske? O, važi, važi... A Srbija? Ona je, doduše, formalno više građanska država, no, svi dobro znamo da je u praksi svaki etnički Srbin – nanešen ovamo sa bilo koje tačke u kosmosu – i te kako dostojan njenog državljanstva (makar i posle nešto prigodnog birokratskog maltretmana), dok Onima Drugima, ako su pridošlice, to ni slučajno nije zagarantovano: tu već debelo radi selekcija, a ne tobožnje prirodno pravo. U ovako veselom plemenskom okruženju živopisnih Balkanaca, Manitua mi, nije nikakvo čudo da je i Kružok Temerinskih Mudraca odlučio da isproba isti recept – zar nije dokazano da ovaj pali?! Problem je, avaj, u tome što Pešta na to ostaje mrtva hladna: ona, naime, već živi u (vrlom) Novom Svetu, sa svim njegovim pravilima: braća su braća, ali im kese (i putne isprave) ipak nisu sestre. U tome su u osnovi slažu tamošnja levica i desnica, s tim što desnica nastupa sa svojstvenim joj licemerjem: kaobajagi podržava braću, šašolji ih gde su najtanji i daje im lažne nade, ali kad god je na vlasti (dva puta po četiri godine od 1989) takođe ne čini gotovo ništa da ovaploti svoje sentimentalne patriotske balade. Birajući prioritete između Brisela i Temerina, svaka mađarska vlast otvoreno ili prikriveno bira onaj prvi. Zašto? Zato što je to u najboljem (ako hoćete – egoističkom) interesu onih koji glasaju na njenim izborima i njoj plaćaju porez. A ovo je, dragi moji, više nego poučno ponašanje. Da je Srbija 1991. između Brisela i Knina izabrala ovaj prvi, ko zna gde bi joj sada bio kraj? Ovako je ostala daleko i od jednog i od drugog. Obaška što, posledično, sada ni Knin više ne liči na sebe, ni demografski ni ‘nako... Mađarska vlast je, dakle, naučila nešto iz traumatične "trijanonske lekcije"; kakav je Srbija istorijski đak, tek će se videti.

Srpski nacionalisti u Vojvodini tradicionalno su podozrivi prema "Madžarima": šta li spremaju, sanjaju li o o’cepljenju, što ne govore srpski da ih ceo svet razume?!. Kakva glupost, kakav promašaj: živeći sa "nama", lokalne mađarske elite su, avaj, izgleda na najboljem putu da postanu politički Srbi.

Teofil Pančić