Knjige:
Vreme bez iluzija, Slobodan Ristić

Likovni kritičar i njegovo delo

Clio, Beograd 2003.

Vremena u kojima je Slobodan Ristić, istoričar umetnosti i likovni kritičar, aktivno pisao za dnevne novine, stručne časopise i "Treći program Radio Beograda" (od 1962. do 1984) s punim se pravom mogu nazvati "vunenim vremenima", ali se, s druge strane, upravo zahvaljujući Ristićevoj knjizi izabranih tekstova Vreme bez iluzija, stiče utisak da trivijalna mantra o starim dobrim vremenima, svemu uprkos, nije sasvim lišena smisla: iz perspektive kraja dvadesetog veka, dakle iz perspektive jednog razorenog kulturnog prostora u kojem su nagorele ruševine jedini znak kontinuiteta sa prethodnim, premiloševićevskim dobom, vreme o kojem Ristić svedoči pokazuje se kao zlatno doba umetnosti na ovim prostorima. Ispod sive pokorice socijalističkog tavorenja umetnički život buja u raskošnim bojama i začuđujućim oblicima, prepliću se različiti slikarski pravci, deluju uticajne umetničke grupe, nadmeću se likovne škole, rađaju se samosvojne individualnosti. Kao pronicljiv i obrazovan posmatrač, Ristić u svojim kritikama, osvrtima i ogledima uporno i znalački piše o tom vremenu tihe, ali uzbudljive vreve, ne propuštajući, u međuvremenu, da skrene pažnju i na "vunenu" dimenziju čitave priče.

Određena prostorom koji nude dnevne novine, ili vremenom koje pruža radijski zapis, Ristićeva je kritika odsečna, sabijena, ravnomerno raspoređena oko noseće teze teksta: u njoj pronalazimo istorijski kontekst u kojem je delo nastalo i u koji je smešteno, opis samoga dela u nekoliko kratkih (ali upečatljivih) poteza, osnovne podatke o umetniku ako je to relevantno za tekst i, najzad, sud ukusa, iznesen bez okolišanja. Sve to Ristić čini precizno, izrazom svedenim, gotovo škrtim, bez ikakvih retoričkih efekata, uvek sa merom između informacija koje podastire čitaocu i tumačenja. Njegov se govor, međutim, nikada ne svodi na puki osećaj ili štreberski izrecitovanu lekciju sa časova iz istorije umetnosti. Ristićevi tekstovi umeju da liče na dela o kojima piše. Brutalnom i antiestetskom pristupu slici zagrebačkih umetnika Ive Gatina i Eugena Felera, u tekstu "Enformel (1956–1962)", Ristić pristupa "brutalnim" jezičkim sredstvom, sirovim opisom: "To su dela nastala kombinovanjem neslikarskih materijala, peska, smole i lakova koji se, prvo, nanose na podlogu i, drugo, pale letlampom da bi se upotrebljeni materijal vezao za podlogu." Za slike Todora Stevanovića, koje se tretiraju kao zapisi, Ristić će napisati da "u najboljim ostvarenjima autora ovi zapisi deluju kao crteži sa zidova", dok će u tekstu o slovenačkom umetniku Andražu Šalamunu pribeležiti da je "boja u slojevima naneta na platno - prvi slojevi, kompaktnog i monohromnog tonaliteta, zauzimaju veće površine, dok su poslednji i površinski manji slojevi ostvareni prskanjem i prolivanjem boje". Efekat ovakvih jezičkih izleta upravo je očaravajući: nestručnjak saznaje nešto novo, a poznavalac uživa u jezičkom izrazu.

Ristićevi su tekstovi uvek usredsređeni na delo, na jezičku artikulaciju onoga što vidi, što znači da je njegova kritika savršeno lišena metafizičkih izleta u namere (i nemire) umetnika, u njegove sadržaje svesti, ili psihološka stanja. Ristić se, zato, može razumeti i kao svojevrsna prethodnica onoga što bi se moglo nazvati postmodernom kritikom koja delu pristupa sa jasnom svešću da je autor rekao ono što je hteo reći, te da njegove nemare, želje, njegova volja ili šta već, savršeno nisu važni za recepciju i tumačenje njegovog dela. Sredinom šezdesetih godina prošloga veka, međutim, taj prelaz sa svesti umetnika na njegovo delo kao jedino relevantno za tumačenje (prelaz koji, u filozofiji, odgovara takozvanom jezičkom obrtu) tek što je bio artikulisan u radovima francuskih poststrukturalista, naročito Mišela Fukoa, i na našem tlu još nije imao značajniji odjek ni u umetnosti niti u umetničkoj kritici. Tekstovi iz knjige Vreme bez iluzija jasno pokazuju da je Ristić već bio zahvaćen tim zeitgeistom mnogo pre nego što će on postati vidljiv i na ovim prostorima.

Iako u svojim tekstovima Ristić nikada ne krije perspektivu iz koje piše, on teško da pripada ijednoj lako odredivoj kritičarskoj školi, naročito ne nekom kritičarskom mejnstrimu. On je, kako to u lepom predgovoru knjizi kaže Ješa Denegri, slobodan strelac. Ristić misli i piše sam, oslonjen na svoje temeljno obrazovanje i izrađeni sud ukusa. A to, razume se, nije nimalo lako, ne samo stoga što je teško izmisliti nešto novo pod kapom nebeskom, nego zato što je svaki naredni tekst opterećen obavezom da iznađe perspektivu koja na umetničko delo o kojem govori baca sasvim osobeno, ristićevsko svetlo. Uostalom, noblesse oblige, a Ristić je svojom knjigom Vreme bez iluzija ubedljivo pokazao da je i te kako bio svestan tog aristokratskog zahteva.

Ivan Milenković