Od Stepojevca do Basre:
Neozbiljna misija

Ponuda premijera Živkovića da naši vojnici rame uz rame sa Amerikancima učestvuju u inostranim operacijama je nepromišljena i preuranjena, ali od nje ipak može biti neke vajdice

Nezgodna strana premijerskog posla jeste to što ljudi imaju običaj da vas hvataju za svaku vašu reč. Možda nikada nećemo saznati šta je premijer Zoran Živković mislio kada je tokom svoje nedavne posete Vašingtonu ponudio da pošalje hiljadu naših vojnika u Irak, Avganistan, ili već gde Americi bude odgovaralo. Ono što svakako nije očekivao jeste da ova ponuda na neprijatan način dospe u javnost i izazove javnu polemiku u kojoj su se, kao obično, pomešale babe i žabe, borbene i mirovne misije, okupacija i pomoć unesrećenim bratskim narodima. Na kraju se, srećom, ispostavilo da neke ozbiljnije štete nema, a da li će biti koristi i kolike, tek ćemo videti.

Vest o Živkovićevoj ponudi državnom sekretaru Kolinu Pauelu najpre je procurila preko Si-En-Ena, sasvim u skladu sa svojim globalnim značajem – u vidu jedne jedine rečenice ispisane na pokretnoj traci (telopu) pri dnu ekrana. Par dana kasnije, 4. avgusta, potvrdio ju je kolumnista Vašington Posta Džekson Diel, mada ju je i on više doživeo kao kuriozitet nego kao ozbiljnu vest. Diel u svojoj kolumni konstatuje da će bez obzira na američku potražnju za stranim trupama Živković svoju ideju da SCG pošalje trupe u Irak ili Avganistan "teško prodati", podsećajući da je Srbija zemlja "disfunkcionalne ekonomije, u kojoj caruju gangsterske bande povezane sa ratnim zločincima kao što je Ratko Mladić." Nakon što je Srbiju (uz Ukrajinu i Belorusiju) svrstao u "poslednje teške slučajeve u Evropi", Diel se blagonaklono zalaže da se Amerika više angažuje na tim prostorima, kako oni ne bi postali "stalno utočište trgovcima drogom, teroristima i doživotnim predsednicima." Što se pak tiče odgovora Vašingtona, Diel navodi da su Pauel i savetnik za nacionalnu bezbednost Kondoliza Rajs Živkoviću odgovorili da će "ponudu razmotriti." Ovo se u diplomatskoj terminologiji inače prevodi kao ljubazno odbijanje, i to bi bilo sve kada je reč o Americi.

PAUEL ILI ANAN: Mnogo zanimljivije bile su reakcije domaćih faktora u Beogradu, nakon što su posredstvom Si-En-Ena i Posta obavešteni o ovom detalju. Jedan nedeljni tabloid je priču o hiljadu naših vojnika u Iraku rasprostro preko cele strane kao gotovu stvar, a odmah potom uključili su se i ostali, po manje-više istom principu. Problem sa ovom pričom je u tome što se ona isuviše dobro uklapa u popularnu domaću teoriju da je strateško partnerstvo sa Srbijom jedino što Americi fali da bi uspostavila konačnu dominaciju nad ostatkom sveta, pa je stoga životno zainteresovana za vojne baze na našoj teritoriji, a evo sada i za naše vojnike.

Premijer Živković je u svojim prvim reakcijama na "senzacionalnu vest" delovao neugodno zatečen, i posredstvom kabineta poručio da će o svojoj ponudi govoriti naknadno. Potpredsednik Vlade Žarko Korać se kao obično prvi oglasio, rekavši da Živković nije nudio trupe Amerikancima, već Ujedinjenim nacijama. "Ja ću otkriti jednu tajnu sa kolegijuma Vlade – to je da je premijer Živković podneo izveštaj o svom putovanju u Ameriku. On je u razgovoru u Vašingtonu sa predstavnicima SAD i u Ujedinjenim nacijama, u razgovoru sa Kofi Ananom, napravio ponudu. Kofi Anan je vrlo pozitivno reagovao, to bi bilo politički veoma važno za nas, uz male rizike. To bi, inače, bila profesionalna vojska koja bi učestvovala u tim akcijama, i to bi predstavljalo promenu slike naše zemlje, da se naša vojska, sada posle izvesnog perioda vremena pojavljuje kao učesnik mirovnih akcija. Sa simpatijama je dočekana ta ponuda, ishitreno je da ja govorim da li će biti prihvaćena, ostaje da ubedimo i našu vojsku, koja je za sada pozitivno reagovala, videćemo. Naravno, stvar je tih institucija, pre generalnog sekretara Ujedinjenih nacija i UN-a da li će prihvatiti ovu ponudu, jer mi tražimo da učestvujemo u mirovnim operacijama Ujedinjenih nacija", rekao je Korać. Dan kasnije, premijer je na konferenciji za novinare pokušao da dokaže da je mislio isključivo na misije pod mandatom Ujedinjenih nacija."Nema nikakvog razloga za čuđenje zašto premijer Srbije govori o tome. Politički cilj je da nastavimo tradiciju da naši vojnici učestvuju u mirovnim operacijama, jer smo se vekovima stavljali na pravu stranu", rekao je Živković. "Ne mogu da verujem da neko u Srbiji može da postavi pitanje da li to znači da će tamo ići regruti, da će neko biti regrutovan da služi vojsku, a onda umesto da ode u Stepojevac, da bude poslat u Basru. Vojnici koji će ići biće profesionalci i oni će biti birani po principu dobrovoljnosti, znači ni profesionalcima niko ne može da naredi da idu tamo ako oni to ne žele", rekao je Živković i dodao da tokom razgovora o učešću naše vojske u mirovnim misijama "nije pomenut Irak".

E sad, jedna je stvar nuditi trupe za mirovne misije Ujedinjenih Nacija, a druga stranoj sili za učešće u okupaciji (Irak) ili u potrazi za teroristima (Avganistan). I Korać i Živković izbegli su da direktno demantuju Si-En-En ili Vašington Post, ali su se očigledno opredelili za politički korektniju verziju po kojoj je ponuda u stvari bila upućena Ananu. Ovu verziju podržao je i ministar spoljnih poslova Goran Svilanović nagovestivši da bi naše trupe možda mogle da uzmu učešće u mirovnim operacijama u Liberiji. Svilanović je podsetio i da je šačica naših vojnika na sasvim simboličan način uključena u misije U.N. u Kongu i Istočnom Timoru.

PO DžUNGLAMA I GORAMA: Ne ulazeći u pitanje da li u ovom slučaju treba verovati Vašington Postu ili srpskoj Vladi, ostaje činjenica da će proteći dosta vremena pre nego što iole značajniji broj naših vojnika bude viđen na bilo kome od pomenutih mesta, čak i ako bismo imali jedinicu osposobljenu da deluje u skladu sa kriterijumima američke vojske ili UN. Čak i ako bi Vojska SCG trebalo da se uključi u okupaciju donedavno prijateljskog Iraka (što bi politički bilo teško objasniti), tamo su sektori već podeljeni između Amerikanaca, Britanaca i Poljaka, što bi značilo da se od nekoga mora otkinuti da bi se dalo našima. Da ne pominjemo kako bi trupe iz zemlje koja se u islamskom svetu vezuje za pokolje muslimana u Bosni i na Kosovu bile dočekane od strane lokalnog stanovništva. Uostalom, svakodnevne vesti o američkim i britanskim žrtvama u Iraku ubijaju svaki entuzijazam za ovu ideju, čak i među profesionalcima koje je premijer pomenuo. Slično, i još gore, stoji stvar i sa Avganistanom, u kome je NATO nedavno preuzeo komandu nad glavnim gradom Kabulom koji je dosad bio pod zajedničkom nemačko-holandskom kontrolom. Bez članstva u Partnerstvu za mir, nade da se SCG uključi su male. U Avganistanu se nalaze i nekih devet hiljada američkih specijalaca i agenata CIA koji zajedno sa lokalnim plemenima tragaju za Osamom Bin Ladenom i Mulom Omarom, ali je Vašington još odavno svima stavio do znanja da ne želi da im u tom osetljivom poslu bilo ko pomaže.

Ostaje još Liberija, koju je predsednik Čarls Tejlor posle dužeg ubeđivanja napustio, ostavljajući je usred krvavog i haotičnog građanskog rata. U blizini Liberije nalazi se brod sa oko 2000 američkih vojnika, ali Buš za sada odbija da naredi da se iskrcaju, bojeći se reprize fijaska u Somaliji. Istovremeno, Ujedinjene Nacije još razmišljaju kako da reaguju, a ako mirovne misije uopšte bude, najverovatnije će uključivati isključivo trupe iz afričkih zemalja.

Tako izlazi da srpski roditelji kojima su sinovi u vojsci, profesionalnoj ili amaterskoj, nemaju razloga da se boje da će im deca završiti u Basri ili brdima oko Kandahara. Premijerova ponuda bila je prazna, ali je blagonaklono dočekana, i verovatno mu je dodala koji ekstra poen u Vašingtonu. Drugi nusproizvod cele afere jeste to što su se ovdašnje vlasti naglo prisetile da u Ustavnoj povelji i odgovarajućim dokumentima pitanje učešća naše vojske u mirovnim misijama u inostranstvu uopšte nije regulisano, pa je Ministarski savet doneo neke odluke u tom pravcu. Za jednu letnju aferu, sasvim dovoljna korist.

Dejan Anastasijević