Privatizacija Beopetrola:
Zaigrao ruski medved

Ruski menadžeri i naglo obogaćeni "oligarsi" sigurno "političke rizike" u Srbiji (o kojima toliko raspredaju zapadni investitori) gledaju drugim očima – jer oni su sve ovo što se kod nas dešava gledali u sinemaskop tehnici

SILA U SVETSKIM RAZMERAMA: Upravni odbor Lukoila

Na prvi pogled, vodeći ljudi za privatizaciju u Srbiji, Aleksandar Vlahović i Mirko Cvetković, srećno su prošli i na drugom ovogodišnjem velikom tenderu, onom za prodaju vlasništva nad Beopetrolom. Za ovu firmu koja se bavi trgovinom naftnim derivatima i koja sa prometom od oko 400.000 tona pokriva preko 20 odsto prodaje na tržištu Srbije – ruski naftni gigant Luk oil ponudio je 117 miliona evra (plus 85 miliona evra investicija u firmu u narednih pet godina i 5 miliona evra u socijalni program), dok je drugorangirani ponuđač mađarski MOL ponudio 101 milion evra (plus za investicije 84 miliona evra i za socijalni program ukupno 5,35 miliona evra).

Objašnjavajući odluku da se Luk oil stavi na prvo mesto kao mogući ugovarač kupovine Beopetrola (ugovor bi trebalo da bude usaglašen do 24. septembra ove godine), ministar Aleksandar Vlahović je (25. avgusta) izjavio da je ponuđena cena "mnogo veća od planirane" i da je izbor Luk oila na liniji nastojanja da se na naše tržište dovedu najveće svetske kompanije, koje će zatim, po prirodi stvari, ovde privući i druge strane investitore.

POREĐENjA: Kad je reč o ponuđenoj ceni za Beopetrol, doista se može reći da su i stručnjaci procenjivali da se, uprkos načelnog monopola domaćih rafinerija na preradu uvozne sirove nafte (po abnormalnoj ceni od preko 50 dolara za tonu, ceni koja je u susednim zemljama duplo manja), od prodaje ove firme može očekivati "najmanje 100 miliona dolara" – pa su u tom smislu dobijene ponude iznad očekivanja. Ipak, treba skrenuti pažnju na okolnost da je Beopetrol bio uspešna firma čak i u našim okolnostima propisano niske marže i da je, po mnogim procenama, u poslednje vreme ostvarivao bruto profit od oko 15 miliona dolara godišnje. Pa ako se, s tim u vezi, prisetimo samih Vlahovićevih reči ("Ekonomist magazin" od 18. avgusta) da se u duvanskoj industriji cena neke kompanije obično izračunava tako što se njen prosečan bruto profit množi sa 12 (vreme povrata kapitala moglo bi biti i duže – za sektor maloprodaje derivata), onda ispada da ne bi bilo neko iznenađenje da je za Beopetrol ponuđeno i više od 180 miliona dolara. Neki čak smatraju da i jesenja prodaja kotorskog Jugopetrola grčkom Helenik petroleumu, sa ukupnim transferom od oko 60 miliona evra, upućuje na zaključak da Srbija nije prošla baš naročito dobro. No, to su sve, naravno, akademske i čisto teorijske špekulacije, jer na cenu u naftnom sektoru direktno utiču i mnogi drugi uslovi – a posebno politički rizici, s obzirom na to da se radi o privrednoj oblasti "od velikog nacionalnog značaja".

Kod Beopetrola, specijalno, ima još niz okolnosti koje sigurno nisu gurale potencijalne investitore da ovu firmu plate "šta košta da košta". Prva je, sigurno, već spomenuta Uredba Vlade Srbije o uslovima uvoza nafte i njene prerade, koja, okreni-obrni, favorizuje NIS u čijem su sastavu monopolski privilegovane rafinerije, a koji sa 1100 sopstvenih benzinskih pumpi nije motivisan da oko 180 Beopetrolovih (Luk oilovih?) pumpi sutra zauzme još veći deo srpskog tržišta. Tu Uredbu NIS će verovatno žestoko braniti (kao što je doskora branio i monopol na uvoz sirove nafte), jer je upravni odbor ove firme još zimus ocenio da je nelogično narušavati ekonomski položaj nacionalne kompanije – pre nego što se i ona sama privatizuje, pa je s tim u vezi zauzet i negativan stav prema privatizaciji Beopetrola, pošto se smatra da ona "smanjuje cenu" samom NIS-u. Ministar Aleksandar Vlahović je na spomenutoj promociji rezultata tendera u protekli ponedeljak ponovo odbacio ovo stanovište i izneo tezu da će ulazak velikog konkurenta naterati i sam NIS da se pokrene i bude daleko efikasniji. U kontekstu ovog stava možda se može posmatrati i nedavna julska smena na čelu NIS-a, jer novi v.d. direktora Pavle Vučković stalno govori da je "najbolje biti konkurentan" i s tim opravdava povratak NIS-a na nekadašnju "soursku" organizaciju u kojoj će i prometnici biti samostalni (da se na tržištu tuku sa "ruskim medvedom"). Taj put povratka NIS-a na unutrašnju organizaciju u kojoj bi samostalno delovale nove-stare firme, verovatno je jedini put za njihovu privatizaciju, pošto Vlada Srbije nije u svetu pronašla nekog velikog strateškog partnera koji bi uzeo celu kompaniju. Prometni delovi NIS-a, uzgred, verovatno će, ako se osamostale, biti meta "napada" za preuzimanje budućeg vlasnika Beopetrola.

Luk oil, kao velika svetska i ruska kompanija, u kojoj je većinski akcionar Vagit Alekperov (koji se sa ličnim imetkom od 1,3 milijardi dolara nalazi na 14. mestu rang liste 50 najbogatijih istočnoevropljana, liste koju je sačinio poljski nedeljnik "Wprost") sigurno nema mnogo straha da će u Vladi Srbije imati žilavog protivnika sutrašnje eventualne dalje "liberalizacije" uvoza derivata na naše tržište, pa u toj okolnosti verovatno očekuje dodatnu lukrativnost kupovine Beopetrola. Uopšte uzev, ruski menadžeri i naglo obogaćeni "oligarsi" sigurno "političke rizike" u Srbiji (o kojima toliko raspredaju zapadni investitori) gledaju drugim očima – jer oni su sve ovo što se kod nas dešava gledali u sinemaskop tehnici, a neki među njima, moguće, svaku državu sa nesređenim institucijama, sigurno doživljavaju upravo kao zgodno i prijatno mesto – pošto im nepisana pravila "imrpovizovanog poslovanja" po zakonu jačeg – jedino i odgovaraju. Istine radi, treba naglasiti da Luk oil nije baš firma koju egzemplarno "krase" spomenute loše osobine "novog ruskog kapitalizma" (njeni suvlasnici su, sa oko deset odsto, i neke američke firme), no reč je, doista, o ogromnoj kompaniji čijoj konkurenciji na sopstvenom tržištu neće biti lako odoleti, tim pre što ovdašnja Vlada ne spada u one koje imaju dovoljno para, a ovdašnja nacionalna kompanija ne spada u one koje su navikle da se bore za opstanak.

SNAGA: Luk oil, da podsetimo, spada u četiri najveće svetske kompanije u naftnoj delatnosti, u njemu je uposleno 150.000 radnika, prisutan je u 30 zemalja, raspolaže sa 20 odsto sirove nafte i 18 odsto naftnih derivata koji se proizvedu u Rusiji, ima rafinerije u kojima se preradi 215.000 tona sirove nafte dnevno, itd.

Druga među "otežavnim okolnostima" (kako bi rekao Nušić) možda je to što je Beopetrol u stvari firma koja je krajem 1990. godine nastala na imovini hrvatske naftne kompanije Ina. Hrvatska kompanija je pre nekoliko godina čak podnela tužbu protiv Beopetrola kod Trgovačkog suda u Beogradu, pravno osporavajući konstituisanje ove firme voljom nekadašnjih samoupravnih organa, koji su doneli odluku o izdvajanju iz Ine svih nepokretnosti na tlu Srbije. No, zanimljivo je da u odštetnom zahtevu od 91 milion dolara, Ina akcenat stavlja na naknadu izgubljene dobiti, dok neki njeni, suviše optimistično nastrojeni, predstavnici kompletno "potraživanje" cene na blizu 500 miliona dolara.

Ministar Aleksandar Vlahović je ponovo, kao i u više navrata ranije izjavio da je konstituisanje Beopetrola 1990. godine izvedeno tačno po ondašnjim zakonima i da je tužba Ine bez pravnog osnova (ali je, prilikom raspisivanja tendera za prodaju ove firme, ipak bio prinuđen da izda garanciju potencijalnim kupcima da će u slučaju uspeha Ine kod suda u Beogradu – Vlada platiti eventualno obeštećenje). Beogradska agencija Beta je odmah nakon objavljivanja rezultata tendera prenela izjavu Tomislava Dragičevića, direktora Ine, da ova kompanija i dalje polaže pravo na Beopetrol i da će zatražiti međunarodnu arbitražu. U toj izjavi on je utvrdio da je "međunarodna uprava na Kosovu i Metohiji spremna da Ini vrati 27 benzinskih pumpi i skladišta". Ova Dragičevićeva izjava je u dobokoj koliziji sa rečima njegovog saradnika (jednog od izvršnih direktora) koje je objavio prvi program Hrvatske televizije (HRT) u emisiji "Meridijan" (14. avgusta ove godine). Tamo se predstavnik Ine požalio hrvatskoj javnosti da Agencija za privatizaciju međunarodne uprave na Kosovu takođe ne haje za vlasničke interese Ine u spomenutim pumpama i tako krši rezoluciju 1244 SB UN-a, te da bi hrvatska diplomatija morala biti agilnija povodom te stvari.

DIPLOMATIJA: Među samim našim naftaškim nezavisnim ekspertima ima izvesnog žaljenja što je mađarski MOL bio za petnaestak miliona evra "kraći" od Rusa. Tender je ovoj dinamičnoj firmi iz susedstva izgleda pao u nezgodan čas jer je u poslednjem tromesečju ove godine, prvi put posle dugog vremena, zabeležila tekuće gubitke u poslovanju, koji su verovatno posledica suviše brzog rasta ulaganja. Među njima je i nedavnih 500 miliona evra uloženih za 25 odsto vlasništva nad Inom. Ovi eksperti smatraju da MOL bolje razume srednjoevropsko tržište, da reemituje pozitivne vetrove sa zapadnoevropskog okružja svojih tamošnjih značajnih vlasnika, i tako redom. Neki su čak govorili da će MOL "reintegrisati" nekadašnje jugoslovenske naftaše u okviru nekadašnje Austro-Ugarske, s obzirom na to da je MOL kupio značajniju naftnu kompaniju u Slovačkoj (Slovneft), a austrijski OMV je njegov bitan akcionar (preko 35 odsto).

U zvaničnoj izjavi za srpsku javnost, posle objavljivanja rezultata tendera, MOL je saopštio da "poštuje odluku srpske vlade koja je odabrala Luk oil za ekskluzivne pregovore za kupnju 79,5 odsto udela u Beopetrolu", te da "MOL čvrsto veruje da je podneo dobru i realističnu ponudu i da bi svojom ekspertizom i dokazanom efikasnošću u regionu mogao doprineti budućem razvoju Beopetrola na tržištu sa visokom stopom rasta, kao što je Srbija". U ovoj džentlmenskoj izjavi još se dodaje da je "MOL ponudio fer cenu i dugoročno partnerstvo među kompanijom i državom što je, osim financijskih beneficija i ponuda za partnerstvo i budući razvoj Beopetrola – na obostranu korist srpskoj vladi i naftnoj industriji" i da veruju da će "kod donošenja konačne odluke, srpska vlada uzeti u obzir sve elemente njihove kompleksne ponude".

No, Rusi su bili nešto "jači" na tenderu za Beopetrol, pa je sada lako reći da ništa na našem naftnom tržištu neće biti onako kako je bilo ikada ranije.

Dimitrije Boarov