Film:
Cinizam oportunizma

Ispovesti opasnog uma (Confessions of a Dangerous Mind)

Režija: Džordž Kluni; Uloge: Sem Rokvel, Dru Barimor, Džordž Kluni, Džulija Roberts, Rudger Hauer

Kad vam neko ceo život govori šta treba da radite, pa vas još neretko ispravlja, vraća i objašnjava vam u čemu ste ovaj put pogrešili, ništa čudno u tome što, nakon nekog vremena i dosta psovki, poželite da budete – on. Film je u tom smislu pomalo kao fudbal i politika: iz istog razloga iz kog svako misli da bi baš on bio najbolji predsednik države ili selektor reprezentacije, javlja mu se valjda i uverenje da bi mogao najbolje i da režira film. Uobičajena je pretpostavka da se takvo shvatanje javlja usled, za većinu smrtnika, misteriozne prirode posla, zbog koje im je najlakše da poveruju da tu posla, zapravo, i nema. Za najveći broj glumaca koji su se ove delatnosti pothvatili, misterija je, zaista, ostala netaknuta. Sa izuzetkom Klinta Istvuda, čiji rediteljski opus u najmanju ruku parira glumačkom, i izuzetnih proboja još ponekih multitalentovanih individua (Šon Pen – Zavet, Stiv Bušemi – Trees Lounge...), rediteljska dostignuća popularnih glumaca uglavnom su varirala između potpune nesvesti o vizuelnoj prirodi filma i tome suprotnog ugođaja – hiperpretenciozne kvaziumetničke brljarije, nastale u najvećem broju slučajeva upošljavanjem nekog od "čuvenih" snimatelja koji treba da "odradi" ono u šta se glumac-reditelj "ne razume".

Ako prema Kluniju-reditelju zbog nečega treba biti nežan, to je zato što je uspeo da se zadrži u uskom i sasvim retko naseljenom pojasu između ova dva ekstrema, sasvim iskreno pokušavajući da pronikne u pomenutu "misteriju" filmske režije. U tom pokušaju, izvesno i pod uticajem rada sa takvim stilistima kao što su Soderberg, Rodrigez ili braća Koen, stigao je do čvrstog zaključka o neophodnosti generalnog koncepta, stilskog jedinstva, povezanosti dramaturškog i vizuelnog, i tako dalje i tako bliže. Nije mu još, međutim, pošlo za rukom da ta korisna otkrića na pravi način primeni u praksi. Zadatak koga se pothvatio, doduše, bio je u startu izuzetno komplikovan.

Kao predložak za film, Kluniju je poslužila autobiografija Čaka Berisa, čoveka zaslužnog za ultimativne domete estradizacije američke televizije, u očima javnosti "krivog" za ruiniranje kulture i trovanje medijskog prostora. Beris je došao na ideju o kvizovima poput onog u kome mladić ili devojka na osnovu odgovora biraju partnera za sastanak, ili onog u kom tek venčani odgovaraju na neumesna pitanja o svom partneru. Sebe i sopstvene tv-aktivnosti Beris je video, međutim, kako iz autobigrafije, a zatim i scenarija proizilazi, slično svojim kritičarima. Čak i kada je postao izuzetno popularan, zadržao je (za razliku od junaka Formanovog Čoveka na mesecu) ciničan odnos prema onome što radi, a svoje kvizove je video kao "dokaz da bi svaki Amerikanac prodao supružnika za veš-mašinu". Takav kakav je, Beris odlučuje da: a) prihvati ponudu CIA i postane izvršilac radova na uklanjanju nepoželjnih persona, ili b) izmisli da je to postao. Pišući autobiografiju u kojoj tvrdi da je radeći za CIA, tokom svojih najplodnijih televizijskih godina, mahom iz uživanja, ubio trideset i tri čoveka, Beris, naime, mudro ustanovljava svoj ultimativni mini-kviz, koji će, kao svojevrsni parakulturni perpetuum mobile, moći da traje i nakon njegove smrti. Ne baveći se u ovom trenutku zamišljanjem zabavnih paralela (šta bi bilo da Jelena Bačić-Alimpić objavi autobiografiju u kojoj priznaje da je bila DB-ov hitmen?), vratimo se na – "prirodu posla".

Manijakalni Džounzijev scenarista Filip Kaufman (Biti Džon Malkovič, Adaptacija) verovatno je Berisovu knjigu dočekao šokiran saznanjem da tako nešto može da postoji, a da on sam to nije napisao. Adaptacijom je izvukao maksimum iz bizarre-šok-potencijala, pa je Kluni tako ovoga puta dobio priliku da se suoči sa stilski izuzetno zahtevnim materijalom (think: Beautiful Mind). Prvi zadatak bio je kreiranje pipavog odnosa između realnosti i iluzije. Drugi je spajanje vesele pop-atmosfere šezdesetih i sedamdesetih sa noirom špijunskog okruženja. Treći je patentiranje formule prožimanja prvog i drugog. Onda nije iznenađujuće što, u punom jeku vizuelne ekstravagance potencirane radom stručnjaka za "iluziju", direktora fotografije Njutna Tomasa Sigela (Usual Suspects), u jeku skakanja iz originalnih dokumentarnih snimaka kviza u ultrastilizovani spy-flick i nazad, u jeku zapažanja zabavnih cameo-rola (Met Dejmon i Bred Pit), neočekivanih glumačkih izbora (Džulija Roberts kao Mata Hari, stilizovana u Ditrih-ključu) i inkorporiranih izjava Berisovih stvarnih saradnika iz vremena slave, gledalac može lako da oseti dah – jednostavne dosade. Početna ideja je uzbudljiva, prizori su zgodni, čak i preterano "nagažene" "umetničke" tendencije reditelja retko bivaju antipatične. Šta nedostaje? Samo ključ, rediteljski stav. Samo svest o tome gde, sa stanovišta etike, emocije ili proste fascinacije, taj rolerkoster cinizma i oportunizma, medija i špijunaže, u stvari vodi. Samo? Teško da je to prava reč.

Maja Uzelac