Nuspojave:
Puna soba magaraca

Uvek se naježim kada se baš tolerancija spomene kao privilegovani modus vivendi među ljudima istog podneblja, ali različitog porekla: ona je više podnošenje nego prosvećena interakcija

Kao i oko svake ravničarske reke, i oko Tise se roje ogromne količine komaraca; čudna mi čuda, no ovih je dana jedan potiski komarac iznenada izdžikljao do dimenzija magarca – kao u onom bradatom vicu o Mađarici koja na svom ljupkom broken serbian objašnjava da nije mogla da spava jerbo joj je bila puna soba magaraca – a sve u skladu sa starom navadom ovdašnjih Rodoljubaca da svugde pronalaze demonske znakove podmukle Zavere protivu svega "našeg". Novi je zakon, naime, omogućio opštinama u kojima određena nacionalna manjina čini značajan procenat stanovništva da naseljena mesta i zvanično nazivaju na svom jeziku kako god žele, dočim nazivi tih istih naseljenih mesta na srpskom, jakako, ostaju onakvima kakvi su i bili. Koristeći tu zakonsku mogućnost, vlast opštine Kanjiža (većinom SVM Jožefa Kase) odlučila je da se ovo naselje ubuduće u mađarskoj varijanti svog imena ima nazivati Magyarkanizsa (u prevodu: Mađarska Kanjiža); nije trebalo dugo čekati da se (ob)jave potuljeni patriotičeski glasovi kako je ovo "krštenje" potiskog gradića smišljeni diverzantski udar na Srpsko Nacionalno Biće...

Tome se nije za čuditi: otkad je ostala bez Slovenaca, Hrvata, Bošnjaka, Makedonaca ili Albanaca kao dostojnih protivnika sirota je kasta ovdašnjih Čuvara Otadžbine i Srpskog Roda u ozbiljnom deficitu respektabilnih sumnjivih lica, bar kada su etnički kolektiviteti u pitanju. Ako ćemo pravo, stvar je već dogurala do posvemašnje apstinentske krize: ako se pod hitno ne nađe neko ko će da nam – spolja ili iznutra – na neki impozantniji način Ugrozi Otadžbinu, ovi likovi na patriotskom adrenalinu sasušiće se načisto usled nestašice pogonskog goriva. Kao najbrojnija etnička manjina u onome što je preostalo od države kojoj je Beograd glavni grad, Mađari su nekako, brate mili, nedovoljno ozbiljni: em ih nema baš jako mnogo, em nemaju hajdučko-kačačke običaje i porive, em imaju normalnu matičnu državu; ukratko, kao Opasnost su prilično bedni, sasvim trećerazredni za ulogu Ugrožavatelja Srpskog Naroda...

Dobro, prozaični Domoljupci nisu bića kojima bi se (još) imalo smisla baviti; oni su se već iskazali na delu, hvala lepo, dosta je bilo. Zanimljivo je, međutim, da je i navodno autonomaška, nenacionalistička, demokratska etc. etc. Koalicija Vojvodina – šta god to bilo i ko god to "koalirao" u ovoj hologramskoj Koaliciji Bez Koalicije – iskoristila kanjiško "kumovanje" kao povod za zabrinuto Saopštenje u kojem će dići svoj gromki glas protiv "nacionalnih podela" ili tako već nečega, jerbo čemu jedno mesto tako "nacionalno" određivati, čemu getoizovati sebe ili druge... I ove reči "načelno" dobro zvuče, da nema jednog maleckog problema, onog koji se može nazvati "nevidljivošću" ili čak neosvešćenošću i od sebe sakrivenog "većinskog" nacionalizma, onog koji o sebi dosledno ne zna ništa, čak ni to da uopšte postoji. O čemu se radi? U Vojvodini odavno postoje naseljena mesta koja se, recimo, zovu Srpski Miletić, Srpska Crnja ili Srpski Itebej, i nije primećeno da je to nekome zasmetalo pa je seo da o tome piše Zabrinuto Saopštenje; da se razumemo, ne smatram da je to nekome trebalo da zasmeta. Ceo je problem u tome što se na nekom valjda već posve predsvesnom nivou ono što se percipira kao "normalno" ako se ekskluzivistički krsti imenom jedne etničke zajednice, odjednom postaje čudno ili čak sumnjivo i opasno ako se krsti imenom neke druge, manjinske. Ovako se razotkriva jedna potmula etnocentristička predrasuda ljudi koji sebe inače drže sklonima etničkom, svetonazornom i svakom drugom identitetskom pluralizmu: ta predrasuda polazi od toga da se Drugog može samo tolerisati ali ne i istinski partnerski uvažavati, jer je Drugi u fundamentalno podstanarskom položaju; ovde čak dolazi do izvitoperavanja samog pojma Drugosti, koja se ne shvata kao različitost, nego bukvalno, hijerarhijski: Drugi je Drugi samo utoliko što smo mi Prvi... Ovo će reći i da bismo mogli da ga isteramo iz Naše Kuće, samo da nismo ovako beskrajno dobri! Otuda se uvek naježim kada se baš tolerancija spomene kao privilegovani modus vivendi među ljudima istog podneblja, ali različitog kulturnog, verskog ili jezičkog bekgraunda: ona je više podnošenje nego prosvećena interakcija; radi se, dakle, o najnižem mogućem još-uvek-miroljubivom stepenu suživota. Samo jedan civilizacijski stepenik "ispod" njega već se nalazi škrgutanje zubima kao ritualni uvod u mašanje za toljage. A pojmovno-vrednosnu konfuziju nikada ne unose ekstremni nacionalisti i slična stvorenja – oni su to što jesu i od njih se bolje ne može očekivati – nego upravo ona "malomišćanska" Tiha Većina svake etnocentrične države, ona Većina koja se plitkoumno ponosi svojom sposobnošću da podnosi Drugost a da joj ne razbije glavu, ali bi zato vrlo rado da vidi – smatra to čak svojim legitimnim pravom – svakodnevne dokaze neizmerne manjinske zahvalnosti zbog same njene "privilegije postojanja"... Koja je privilegija, pak, na režimu permanentne revizije: mogla bi da bude i ukinuta, ako ovi ne budu dovoljno dobri podstanari.

Dobro, svetoga mu Ištvana, zašto se ta Kanjiža mora zvati baš Mađarska Kanjiža, šta je falilo dosadašnjem "neutralnom" imenu? Ta, ne mora se zvati, i ništa nije falilo: u tom se "etnokratskom" potezu lokalnih vlasti da detektovati virus populizma kojim se na ne preterano suptilan način draška i tetoši vlastito biračko telo, u poslednje vreme ionako dosta neraspoloženo prema Kasinoj stranci. No, sama zakonitost poteza je nesporna, a ime ima svoju logiku: treba znati da se Novi Kneževac, susedni gradić na banatskoj obali Tise, na mađarskom takođe zove Kanjiža, ali nova: Torokkanizsa. U tom mestu većinom žive Srbi, dočim u Staroj Kanjiži Mađari čine preko devet desetina stanovništva; otuda Magyarkanizsa kao nomen-omen. Dobro, zašto onda Novi Kneževac nije "Srpska Kanjiža"? Možda je to dobro pitanje, ali evo i ovog podatka: pored Srpske Crnje, u kojoj živi zna-se-ko, postoji još jedna, u kojoj mahom žive Mađari. Šta mislite kako se ona zove? Nova Crnja, naravno... Jedno je mesto svojim imenom "etnički anonimno", a drugo nije. Niko nije primetio ovaj "nesrazmer" dok se sa "kanjižama" nije dogodila ista stvar, ali sa obrnutim ulogama. E, to je srž priče o nacionalizmu-nesvesnom-sebe: on se(be) prepoznaje samo kada vlastite postupke i rezone primeti kod Drugog. Pa se onda silno ljuti i galami na samog sebe, ali – gle! – isključivo na onog sebe koji stanuje u Drugome.

Teofil Pančić