VREME 661, 4. septembar 2003. / KULTURA
Pedeset godina od smrti Dimitrija Mitrinovića, utopiste i/ili dogmate:
Tajni čovek budućnosti
Dana 28. avgusta navršilo se 50 godina od smrti Dimitrija Mitrinovića, jedne od najzanimljivijih ličnosti sa ovog prostora u prvoj polovini XX veka
|
Istorijska nauka (podstaknuta politikom) često ume da na utopistima napravi nepopravive greške tako što ih još za njihovog života i veka proglasi opsenarima, misticima i iluzionistima. A ubrzo potom (šta su decenije za proroke?) ispostavi se da su neki od njih, upravo svojim utopizmom, bili vizionari, planeri, graditelji sveta! Mada bi se oni, da ih pitate, zadovoljili i epitetima zaverenici ili magovi.
Jedan od tih raskošnih predstavnika intelektualnosti prve polovine proteklog veka bio je i Dimitrije Mitrinović (1887–1953), Hercegovac čiji je "utopijski program" zahvatao polje ideja od ujedinjenja Južnih Slovena do tzv. Svetske države. Začetna faza zagovaranja jugoslovenstva trajala je od 1906. godine do početka Prvog svetskog rata (za čiji početak su ga neki krivili s obzirom na to da je smatran ideologom Mlade Bosne i direktnim savetodavcem Bogdana Žerajića i Gavrila Principa). No, naravno, ovaj pesnik, estetičar, esejista, nije zagovarao nasilje; štaviše, njegove ideje nisu bile političke, već pre svega civilizacijske, socijalne i kulturološke.
Sudbina ga je odvela u Nemačku gde je začeo novu ideju o stvaranju evropske federacije i delimično ga izložio u tekstu "Osnove budućnosti" koji je sa njim potpisao Vasilij Kandinski. Uz ovaj, godinu dana kasnije objavljen, 1915, esej "Estetičke kontemplacije" ostaće osnova svim njegovim budućim idejama o ujedinjenom Balkanu i Svetskoj državi. Naime, on ni od jedne (tada se činilo – mesijanske) ideje nije odustajao svih budućih decenija svog emigrantskog života i rada: samo ih je nadalje produbljivao i razrađivao. Imao je problem što su sve one delovale neostvarivo i drsko, a on nije bio političar da bi ih sproveo u praksu. Ali, zato ga je podržavala intelektualna Evropa. Među njegovim poznanicima, prijateljima, saradnicima, kolegama bila su velika imena Evrope i sveta: Kristijan Andersen, Roza Luksemburg, Anri Bergson, Tomas Masarik, Leonid Andrejev, Pablo Pikaso, H.Dž. Vels, F.T. Marineti, Knut Hamsun, Maksim Gorki, Moris Meterlink, Stanislav Pšibiševski, Rabindranat Tagore, Mahatma Gandi, Dž. Bernard Šo i toliki drugi. Mitrinović je, osim ideja, naroda i kultura, očito stalno spajao i ljude. Prešavši u London, postao je kolumnista časopisa "Novo doba" (New Age) kojim je rukovodio istaknuti engleski publicista Alfred Ričard Oraž. U toj novini kolege saradnici bili su mu Ezra Paund, T.S. Eliot, Ketrin Mensfild, Edvin Mjur, Dž. Herbert Rid. U sledećim dekadama bio je urednik ili saradnik mnogih britanskih uticajnih medija kroz koje je propagirao svoje društvo Nova Evropa. U jednom od njih 1933. oštro se suprotstavio zloupotrebi svoje ideje o prožimanju evropskih kultura i pogrešnog shvatanja arijevskog čoveka od strane Adolfa Hitlera i zato mu uputio javno pismo (uz predviđanje novog svetskog rata).
U Londonu je 1926. osnovao i "Adlerovo društvo za individualnu psihologiju". Mnogi kažu da bez ove "podružnice" Adolf Adler (1870–1937) nikada ne bi ni postao poznat. Bilo je to vreme kada je zajedno sa Nikolajem Velimirovićem, kažu, "harao" Londonom i fascinirao intelektualnu elitu (idejom Svečoveka a ne Nadčoveka) i engleske grofice. Društvo Blumbsberi, u kojem su bili Virdžinija Vulf i D.H. Lorens, primalo ga je u svoje redove kao svog.
Jednako je važno što je o Dimitriju Mitrinoviću mnogo pomenutih ljudi ostavilo traga u svojim tekstovima i autobiografijama. Među njima su nobelovac hemičar Frederik Sodi i osnivač i predsednik Američke akademije za azijske studije, kultni znalac i guru hipi generacije Alen Vots. No, kada kažem "ostavili o njemu traga" to nisu crtice, već pravi apokrifi čoveku koga su toliko različiti ljudi nesumnjivo smatrali jednim od najmudrijih i najsposobnijih umova svoga vremena. A kako i ne bi: rečeni Alen Vots je sve što je prvi put čuo o zen budizmu (koji je kasnije propovedao svetu) naučio od Mitrinovića i to kao njegov pravi pravcati đak. Takvi ljudi se nisu stideli da priznaju kako su od njegovih očiju, stiska ruke ili samog prisustva mogli da padnu u nesvest! A kakve su tek pohvale izricali o njegovoj rečitosti i magiji ubeđenja! Potrebne bi nam bile stotine stranica citata.
Očigledno je Dimitrije Mitrinović bio "mangup-guru", "veliki čarobnjak" i um kakav se retko pojavljivao na javnoj sceni. Doduše, često ostajući u senci. No, onaj deo ličnosti koji bi mu i mogao biti mistifikovan, nije umanjivao važnost onoga što je za sobom ostavio bilo kao književnu vrednost, umetničku (muzičku ili likovnu) kritiku ili futurističku viziju. Jer te njegove najkrupnije vizije već su se obistinile: Savet Evrope, Sjedinjene DržaveEvrope, Atlantski savez, Ujedinjene nacije. Neke su već prošle (Jugoslavija) (i možda će se opet obnoviti), a neke će se (možda) tek obistiniti: ujedinjeni Balkan, Svetska država...
Osnovni problem sa ljudima poput Mitrinovića je vrlo jednostavan ali i teško rešiv: kada se ideje ovakvih ličnosti javno pojave, one deluju kao sumanute i neostvarive. Svet je tada u stanju da ih smatra ludima. A kada se obistine, tada ih svet naziva prorocima i vizionarima.
"On nije gledao nekoliko vekova unapred, kao Šo ili Vels, nego nekoliko milenijuma, koji su se u njegovoj apokaliptičkoj svesti toliko približavali da su izgledali kao sutrašnjica" (Edvin Mjur, engleski pesnik, njegov savremenik).
Kako god bilo, ovaj "prodavač besmislica" i "čovek intenzivne svesti" ponovo će nam se pojaviti u obnovljenoj studiji "Dogma i utopija D.M." Predraga Palavestre. Kada "se steknu uslovi", valjda će biti obnovljeno i trotomno izdanje Sabranih dela D.M. koje je takođe priredio vrsni tragač P. Palavestra (a čiji je celokupan tiraž nestao u Sarajevu s početka ratova u bivšoj domovini. Kao da se Mitrinovićevo delo "nije dalo"). Do tada valja pročitati njegov esej o Dimitriju Mitrinoviću u upravo objavljenoj knjizi Nekropolje: zapravo, to i nije esej, već (najzad!) jedan subjektivan autorov tekst o čudnovatim okolnostima i zbivanjima koja su pratila njegovo višegodišnje istraživanje Mitrinovićevog života i spisa u Engleskoj, naročito u Zadužbini koja čuva njegove tekstove, ali i pokretni krevet i mnogo šta što spada u metafiziku života i literature. Tekst se čita kao najuzbudljiviji krimi-roman: dobro je kada naši vrsni naučnici popuste u sopstvenoj disciplini.
Da je utopizam nešto opipljiviji, Dimitrija Mitrinovića mogli bismo svrstati u pandane Nikoli Tesli. Njegova uporna i sugestivna želja da ujedinjuje i ukrupnjava (a ne razdvaja, troši, kruni i usitnjava) – dokaziva je jer ju je celoga života uspevao da obistinuje i obnavlja. Gde bi Srbiji i Balkanu bio (utopistički?) kraj u idealnom izmirenju nacionalnog i kosmopolitskog da nam je ovde, pedeset godina posle sopstvene smrti, čovek koji je to celoga života uspevao. Mitrinović uz to, treba znati, nije izbegavao privremene krajnosti zarad trajnog pomirenja i čvrstog saživota srpskog i svetskog.
Vladislav Bajac