Evropsko prvenstvo u košarci:
Skandinavsko otvaranje

Prvi put posle dužeg vremena naša reprezentacije nije apsolutni favorit za zlatnu medalju, što naravno ne znači da je ne može osvojiti

Nadam se da jedno s drugim nema nikakve veze, ali kada se poslednji put nešto važno u košarci dešavalo u Skandinaviji, prošli smo kao bosi po trnju. Na šampionatu Evrope u Helsinkiju te 1967, što bi se reklo u besmrtnoj seriji "Grlom u jagode" koja obrađuje baš taj period, Jugoslavija je bila tek deveta! Da se razumemo, u to vreme nismo bili ni evropski, ni svetski šampioni, nismo imali nijednu olimpijsku medalju, za NBA 98 odsto ondašnjih ljubitelja košarke nije ni čulo a 99 procenata naših najboljih igrača igralo je u našim klubovima. Uprkos tim činjenicama razočaranje je bilo ogromno jer je u toj deceniji počeo nezadrživi proboj našeg basketa u svetski vrh. U bilansu su već bile srebrne medalje sa evropskih prvenstava 1961. u Beogradu i 1965. u Moskvi, bronzana iz Vroclava 1963. i dva srebra sa svetskih šampionata, u Rio de Žaneiru 1963. i Montevideu te iste 1967. U Helsinkiju se očekivala medalja, optimisti su mislili da je stiglo vreme i za prvo zlato, a doživeli smo jedan od najvećih neuspeha.

Osim geografski, odlazak u Švedsku na Evropski šampionat 2003. podseća, pre svega po promenama u timu, na put u Finsku od pre 36 godina. Doduše, tada su razlozi bili sasvim drugačiji. Dalekovidi seelektor Ranko Žeravica odlučio je da u državni tim uvede mlade igrače, misleći prevashodno na budućnost naše košarke. Tako su se u Helsinkiju u ekipi našli Krešo Ćosić, Duci Simonović, Dragan Kapičić, Damir Šolman, Goran Brajković i Aljoša Žorga, svi ispod 20 godina! Tek nekoliko godina stariji bili su Borut Basin, Rato Tvrdić, Petar Skansi i Zoran Marojević a najiskusniji su, sa nepunih 30 godina, bili Vladimir Cvetković i Dragoslav Ražnatović. Desilo se da su nas pobedile Čehoslovačka, Rumunija i Poljska, što nas je odvelo tek na deveto mesto. Žeravica je pretrpeo mnogo kritika, za Olimpijske igre u Meksiku 1968. vratio je u tim Koraća, Daneua i Rajkovića a od klinaca iz Helsinkija poveo je Ćosića, Šolmana i Žorgu kojima je pridodao i Nikolu Plećaša. Osvojena je prva olimpijska medalja (srebrna) a posle još jednog srebra na EP 1969. u Napulju (u grupi u Kaserti prvi put smo na zvaničnom takmičenju dobili SSSR), došla je 1970. i prvo zlato. Jugoslavija je u Ljubljani 1970. postala prvak sveta i okrenula novu stranicu u istoriji a Žeravica je došao na svoje, on i većina onih "klinaca iz Helsinkija" postali su prvaci sveta.

Pred Švedsku 2003. u Košarkaškom savezu Srbije i Crne Gore bio je planiran početak smene generacije. Ideja je bila da se to učini što je moguće bezbolnije, pozivanjem nekolicinu mlađih igrača koji bi uz one iskusnije takoreći neosetno dobili veće uloge. Zbog toga su se na spisku našli Darko Miličić, Aleksandar Pavlović, Žarko Čabarkapa, trojica iz prvog kruga ovogodišnjeg NBA "drafta", zatim Nenad Krstić, Kosta Perović, Vule Avdalović... Desilo se šta se desilo, mladići sa "drafta" izabrali su umesto reprezentacije individualne pripreme za svoju prvu NBA sezonu, a zatim je zaređala serija povreda koja je Krstića, Tarlaća i na kraju Milojevića ostavila kod kuće. Malerozni Dušan Vujošević, bez ijedne reči kuknjave, bio je prinuđen da zatvara rupe kako zna i ume pa smo umesto planirane smene generacije dobili neplanirane zamene. Skandinavsko otvaranje je, da se šahovski izrazimo, bilo iznuđeno. Na velikom takmičenju debituju Dušan Vukčević, Nebojša Bogavac, Vule Avdalović, Đura Ostojić, Ognjen Askrabić i Kosta Perović od kojih u plan o podmlađivanju staje samo kadetski prvak Evrope Kosta Perović, ali ne treba kukati. Treba samo biti realan. A realnost kaže da posle dužeg vremena naš državni tim nije favorit, ili bar nije apsolutni favorit na takmičenju na kome učestvuje. To nikako ne znači da ne može biti prvi, već je samo upozorenje da tako nešto može da se desi. Sa šest debitanata ali i sa šest svetskih prvaka, naš tim je još sasvim solidan i, iskreno rečeno, ne vidim nijednu ekipu za koju bih a priori rekao da je sigurno bolja od naše. Na istoj liniji je i Duško Ivanović, trener Tau Keramike, koji misli da će naši "opet biti prvi". Vujošević na svakoj od tri linije ima po dva klasna igrača: Jarića i Vujanića na poziciji pleja, Stojakovića i Gurovića na spoljnim pozicijama, Koturovića i Drobnjaka na centrima. Ako preostala šestorica daju ono što mogu, neće biti razloga za nezadovoljstvo. Vujošević je u pravu, zlatna medalja treba da bude cilj i želja, ali će svaka medalja biti uspeh. Uostalom, zar 1999. u Francuskoj nismo bili treći sa Divcem, Danilovićem, Bodirogom, Tomaševićem...?

Svi u Evropi složni su u oceni da ćemo imati najujednačenije prvenstvo, bez izrazitog favorita. Ako već nekoga treba izdvojiti, onda nekako u prvi plan izbijaju Grci i Španci, mada bez garancija da će izdržati sve pritiske i osvojiti medalje. Grci imaju odličan tim, ni mlad ni star, najbolji igrači su u najboljim godinama a njihov glavni cilj nije Evropsko prvenstvo već Olimpijada dogodine u Atini. Španci su počeli da eksploatišu svoju zlatnu juniorsku generaciju iz Lisabona 1999. (Pau Gasol, Navaro, Felipe Rejes, Antonio Bueno, nedostaje još plej Raul Lopez), baš kao što smo svojevremeno učinili mi sa našom iz Bormija 1987. Sa Garbahosom, De la Fuenteom, Himenezom, Kalderonom i ostalima, zaista se radi o timu za svako poštovanje, ali Španci imaju i jednu ozbiljnu manu: u odlučujućim mečevima ili momentima znaju da zataje. Neka realna prognoza kaže da bi ove dve selekcije, uz našu, mogle biti na pobedničkom postolju, ali treba videti šta tim povodom imaju da kažu Rusija, Litvanija, Francuska, Nemačka, Turska, Italija, Hrvatska, Slovenija... Objektivno, autsajderi su samo Letonija, Ukrajina, Izrael, Bosna i Hercegovina i domaćin Švedska (mada je u ponedeljak u pripremnoj utakmici dobila Francusku sa 89:84). Osim medalja, šampionat ima i dodatnu dimenziju jer odlučuje o četiri evropska mesta za Olimpijadu u Atini, ali nas, kao svetske prvake, to ne pogađa. Naš tim je kvalifikovan i u Atini neće mnogo ličiti na ovaj iz Švedske, a ako se neko od prinudnih reprezentativaca nametne, utoliko bolje.

Vladimir Stanković