Nuspojave:
O puškama i patkama

Srž i bit školske Promene, ako je iole ozbiljna, upravo je u postepenoj, duhovitoj i ležernoj, ali neumoljivoj i ozbiljnoj demontaži patrijarhata

Jedan od gotovo nepogrešivih načina da prozreš karakter i realni značaj nekog, je l' te, "društvenog fenomena", osobito ako se radi o nekakvoj promeni i novotariji, jeste da vidiš ko se tom čudu i kako suprotstavlja: oni koje Promena ugrožava – egzistencijalno ili svetonazorno, sasvim svejedno – uvek prvi, nekim paraživotinjskim instinktom, shvate o čemu se radi, pa nadignu dreku, da je oćeraju pre nego se ukoreni. Tako je to, biva, i sa aktuelnom reformom obrazovanja: dovoljno je pogledati ko su najglasniji protivnici Nove Škole i njenih uzusa pa da bude kristalno jasno da se radi o predobro poznatom setu što "levih" što "desnih" patriota opšte prakse i sličnog sveta koji je koliko do juče krmanio Ostrvom Srbija, sve dok ga nije nasukao na ovom mizernom sprudu, odakle sada "izdajnici" treba nekako da ga izvade. To opet – sva ta apokaliptička galama, naime – ne može biti bez neke. Što će reći da ni Promena koja njih baca u tako dubok očaj može biti loša i štetna, jerbo da jeste, već bi je oni pozdravili.

Svakako ne nameravam da ovde razglabam o školstvu – ima ljudi kojima je to "sektor" i koji o tome mnogo više znaju. Ono što me zanima jeste moguća promena dominantne vrednosne paradigme u društvu, a obrazovni je sistem vazda odličan pokazatelj ne samo aktuelnog stanja, nego i stremljenja jedne zajednice. Još otkad se krenulo u izmene postojećih udžbenika, traje permanentna opsada onih koji bi da menjaju zatečeno st/r/anje: optužba se uglavnom zasniva na karakteristično inteligentnom nalazu da se radi o zlim mondijalistima koji preko udžbenika i nastavnih programa rasrbljuju srpsku decu i podmuklo potkopavaju Naše Tradicionalne Vrednosti, sve usput indoktrinirajući Srpčad da postanu entuzijastično roblje Novog Svetskog Poretka u kojem ćemo svi papati hamburgere od ludih krava i cevčiti koka-kolu povazdan. Obaška što ćemo u pauzama između obroka prilježno cmakati mrsku Papinu papuču (umesto da mu je zafrljačimo u čelo sa pravednom svetosavskom indignacijom). Debilno? O, da, izrazito. Ali, ne i za potcenjivanje: svaka snaga inercije u ovom društvu uvek je u gigantskoj startnoj prednosti, čak i onda kada se čini da je marginalizovana i da je u ireverzibilnoj epohalno-civilizacijskoj defanzivi. Bio bih oprezniji s takvom euforijom: htonska sila praziluka uvek vredno radi, i ne propušta prilike za poentiranje.

Povod ovoj priči, dakle, jedan je običan đački bukvar, onakav kakve svi pamtimo iz davnijeh detinjih dana – osim što je ponešto drug(oj)ačiji. U novom se, ergo reformisanom bukvaru maloletna Srpčad i Srpkinjad – sudeći po reakcijama Zgroženih – izlaže svakojakim nastranostima i pošastima: kanonizovani likovi nacionalne prošlosti i kulturne istorije Srba (poput Save Nemanjića ili Vuka Karadžića) prikazani su kroz karikature Kreativnog centra. Da napomenemo, "iskarikirani" ovde nikako ne znači naruženi i ismejani: naprotiv, znameniti su likovi srpske prošlosti prikazani kao ljupke i simpatične čikice, kao da su upravo izašli iz "Nevena". I upravo je u tome Promena: raniju obaveznu Drvenost (prvo komunističke, potom "patriotsko-pravoslavne" provenijencije) zamenila je relaksiranost u skladu s duhom i navadama vremena, ali svakako bez vulgarnosti whatsoever (što bi rekle totice na zemunskoj pijaci). Sveti Sava na primer, zamislite, namiguje jednoj pčeli. Ej, svetac, pa namiguje! I još pčeli, beslovesnom bićetu. A Vuk K. isplazio džegerovsku jezičinu od cca metar dužine, koja se tako raspalacala da tvori veliko ćirilično V, to jest B. Strašno, strašno! Uvek zabrinute "Novosti" su odnekud već iskopale lika (predstavljenog kao "publicista Vladimir Dimitrijević") koji će autoritativno – jer, svi znate ko je znameniti i ugledni građanin i "publicista Vladimir Dimitrijević", ne? – upozoriti na ovu i druge opasnosti i nepriličnosti: gde je Svetom Savi oreol, bre? Zašto je u bukvar uveden odvratni mali veštac Hari Poter? Narečeni "publicista Vladimir Dimitrijević" ne propušta šansu ni da sa čitaocima podeli vlastita smatranja o prirodi karikature-kao-takve, te o njenoj recepcijskoj "prohodnosti" kada su deca u pitanju, tvrdeći da ova nisu u stanju ni da prepoznaju likove koji, recimo, imaju "nesrazmerno velike glave" – kako neobično za karikaturu! – navodeći kao primer crteže košarkaša Jarića i Divca, inače prepoznatljive ne iz aviona, nego iz orbitalne stanice. Ko negde ulovi mentalno normalno razvijenog klinca nesposobnog da ih prepozna, vodim ga na večeru o svom ruvu & kruvu. Uostalom, zašto Publicistu niko nije obavestio da deca u poslednjih nekoliko decenija provode slobodno vreme uglavnom gledajući crtaće, tvorevine mahom bazirane na "karikaturalnom crtežu"?!

Ipak, najzanimljiviji uvidi "publiciste Vladimira Dimitrijevića" tiču se (opet nepogrešivo osećanje za opasnost!) onih svakako najozbiljnijih i najdalekosežnijih promena: Publicista primećuje da "Toma, koji je u prošlogodišnjem izdanju imao pušku, sada ima patku" (molim, bez lascivnih aluzija – op. T.P.); da stvar bude gora, "mama", koja je u prethodnom izdanju zatečena kako kuva, pegla i spava, sada čita, trči i ponovo spava. A ko će da popegla onaj silan veš, a? Da neće možda tata, ili siroti Toma, onaj kojeg smo ostavili zbunjenog, s patkom umesto puške?! Šalu na stranu, uzalud Publicista nevešto ironiše da se ovde radi o obračunu sa "mračnim patrijarhalnim vaspitanjem": nije kvaka u tome da paradigmatična bukvarska "mama" ne bi mogla "legitimno" i da kuva i da pegla, nego o tome da nije zgorega deci odmalena ukazivati na to da Mama nije tek mašina za peglanje i spavanje, nego da bi mogla da radi i nešto drugo od svog jedinog zemnog života, isto kao što bi i Toma mogao da ima pametnija posla od grljenja hladne pušketine. Nije, dakle, stvar u napornom, odlikaškom shvatanju "političke korektnosti" – možda takav problem postoji u Americi ili Skandinaviji, ama smo mi beskrajno daleko od toga – nego upravo u tome da je srž i bit Promene (ako je iole ozbiljna) upravo u postepenoj, duhovitoj, ležernoj ali neumoljivoj i ozbiljnoj demontaži patrijarhata. E, zato je Nova Škola izašla na zao glas pre nego što je uistinu i zaživela: njeni su unapred nadrndani neprijatelji oni koji se boje da bi (i) ona mogla posledičiti drugačijim društvom, onim koje više ne bi slavilo (tuđu) smrt, nego (svačiji) život. U takvom bi društvu, jakako, i svetac imao pravo da namiguje!

Teofil Pančić