Mnogo stranaka postoji samo u parlamentu, a jedna velika stranka postoji samo izvan njega

Pošto je profesor Dragoljub Mićunović pristao da bude predsednički kandidat DOS-a onda mora biti da je dobio čvrsto obećanje da će izbori uspeti. Ko bi mu to mogao jemčiti? Pa, recimo, Čeda Jovanović, to jest neko iz DS-a ko je u stanju da od skupštinske većine zatraži da promeni izborne uslove i smanji ili ukine izborni cenzus.

Šta se onda događa? Onda Labus i Koštunica izražavaju najdublje zaprepašćenje i gnušanje nad nečuvenom dosovskom manipulacijom, protestuju, zgražaju se, a onda obojica ili barem jedan od njih odlučuje da u novonastaloj situaciji mora da preispita odluku o bojkotu predsedničkih izbora.

Mnogo toga bilo je i ostalo sporno i neregularno oko ovih izbora, kao i oko toliko drugih još važnijih stvari u ovoj zemlji, a pitanje je da li će izbori bilo šta popraviti. Opozicija uglavnom smatra da su raspisani pogrešni izbori, da je trebalo da budu vanredni i parlamentarni, a ne ponovljeni i predsednički, da je prethodno trebalo ukinuti cenzus i da je te izbore valjalo raspisati ranije, a ne uoči promene Ustava.

Tačno je da se stranačka scena već bitno preobrazila i da predstavljenost u parlamentu ne odgovara stvarnosti. Mnogo stranaka postoji samo u parlamentu, a jedna velika stranka postoji samo izvan njega. Ali, DOS-ovoj većini ne može se osporiti pravo da na to ne obraća pažnju i da ne pristaje na vanredne izbore. Ako se pokaže da je ta strategija bila pogrešna, račun će platiti sam DOS, na redovnim izborima.

Hoću da kažem da se može dokazivati da je raspisivanje vanrednih izbora bilo politički razumno, ali to nije bio nikakav moralni imperativ. Vladajuća većina nije bila dužna da svojim bivšim partnerima koji su prešli u opoziciju odmah omogući da se vrate na vlast. Koštunica i DSS pokazali su da teško prihvataju obaveze i odgovornosti koje vlast donosi, a G17 plus postala je velika stranka pre bilo kakvih izbora, parazitirajući na drugima kao ekspertska grupa, pa Labus i Dinkić ne mogu da kažu da je bilo ko njihov moralni dužnik.

Naravno i DOS se u međuvremenu razdrndao, rasparao i delimično izbrukao. Korupcionaške afere, gluposti i providne laži ne opraštaju se lako i sad je veliko pitanje da li će Mićunoviću zaista mnogo pomoći to što će ta koalicija složno stati iza njega. Na onim propalim prošlogodišnjim izborima Labus se lukavo predstavljao kao nezavisni kandidat koji je, ako je nekome to nešto značilo, imao DOS na svojoj strani. A DOS je tada bio lepši nego danas.

U svakom slučaju mislim da bi najbolje bilo da se na ovim izborima ipak pojave i Mićunović i Labus i Koštunica. Ako tako bude moj favorit biće Mićunović, ne zbog DOS-a nego zbog njega samog. On je, naime, manje od drugih stranački zagrižen i pristrasan, sposobniji da uvaži drugu stranu, pa zato deluje više predsednički. U njegovu reč verujem više nego u Labusovu, a od Koštunice je politički realniji i manje konzervativan. Međutim, više bih voleo da bude izabran Koštunica ili Labus, nego da predsednik postane Mićunović a da oni uopšte ne učestvuju.

Razlika među ovim kandidatima nije kardinalna, a sad bi već bilo jako važno da se na čelu države nađe neko ko uživa pun i nesporan demokratski legitimitet. U pitanju je funkcija koja treba da simbolizuje državno jedinstvo i zato je bolje da predsednik bude izabran u fer utakmici i tako bude prihvaćen od svih, nego da raznim mahinacijama obezbedimo da prođe "naš" čovek.

U politici, tamo gde se radi o stvarnoj vlasti, nema mnogo prilike da se upražnjava bilo kakva načelnost i zato je preporučljivo da se narodu prikaže prizor poštovanja nekih univerzalnih normi i opštih pravila kad god to ne košta previše. Upravo tome i treba da služe ovakvi izbori za simbolične funkcije, ali vladajuća koalicija već je umanjila dostojanstvo izbora svakojakim petljanjima i muljanjima i sad Mićunoviću neće biti lako da popravi utisak.

Ali, na kraju, ovo je Srbija, stvari idu kako mogu, a ne mogu baš najbolje, kao što nam je poznato. Lako je moguće da će i ovi izbori, umesto da budu korak ka sređivanju postrevolucionarnog haosa, postati još jedna dosadna afera. Šta ako izborni cenzus ipak ne bude ukinut, a Mićunović ostane sam u trci? Šta ako bude samo smanjen, pa to ispadne nedovoljno? Šta ako neko iz DOS-a bude saplitao Mićunovića? Ili, ako se pokaže da je Koštunica odlučio da bude trajno uvređen i nastavi da poziva na bojkot? Šta li bi tada radio Labus?

Nema sumnje da DOS preuzima najveću odgovornost za svaki nepovoljan ishod, pogotovu za još jedan izborni neuspeh. Ako bi se to dogodilo ne vidim šta bismo mogli da očekujemo od one evropske Studije o izvodljivosti. U Evropi bi morali da zaključe da je Srbija dokazano nesposobna da izabere predsednika, a DOS bi time zabio poslednji ekser u sopstveni kovčeg. Ali, deo odgovornosti mogao bi pasti i na DSS i G17 plus, što će zavisiti najviše od spoljne arbitraže, recimo od stava OEBS-a ili Vašingtona.

Ako Masari i Montgomeri ocene da su izbori u redu, onda tako ima da bude. A ako se pitate zašto je reč ove dvojice toliko važna, ili zašto da glasate kad je vlast na sasvim drugom mestu, pa... bolje se pitajte nešto drugo.

Stojan Cerović