Ekskluzivno - dokumenti o aferi "Telekom":
Provizija, mito i tajni računi

Prodajom 49 odsto srpskog Telekoma pre šest godina čini se da su svi akteri bili namireni. U Italiji se još vodi istraga o tome koliko je ko uzeo provizije u ovom poslu. Grci i Englezi se ne oglašavaju. U Srbiji se zna da je prodajom dela Telekoma Milošević sebi kupio još tri godine vlasti, a omastili su se penzioneri i "radnici". Zašto se Borka Vučić ne seća posete Rimu dva dana po potpisivanju Ugovora o prodaji Telekom Srbija? Zašto je posle demokratskih promena 2000. godine vlasnik MK Komerca Miodrag Kostić saslušavao Milana Beka? Zašto su pare dobijene prodajom Telekoma umesto u bankama na Zapadu završile u maloj atinskoj banci? Zašto Telekom nije prodat na javnom tenderu, nego direktnom pogodbom? Zašto su Italijani pristali da Milan Beko podigne cenu za 100 miliona maraka? Zašto je Dojčilo Maslovarić "kreativno prepričavao" Miloševićev slavljenički prijem? Zašto su za srpsku javnost saslušanja koje sprovodi italijanska parlamentarna komisija u Beogradu postala tajna?

"Nećemo kupiti nijednu srpsku fabriku jer to još ne dozvoljavaju političke i ekonomske prilike kod vas", izjavio je u nedelju 28. septembra Fabio Fabris, direktor za Istočnu Evropu italijanskog proizvođača testenina, peciva i kolača Barila na kraju višednevne uspešne prezentacije te firme u Beogradu čiji je promoter bio čuveni skijaš Alberto Tomba.

Poslovna suzdržanost poznatog brenda Barila zasnovana je bez sumnje na ozbiljnim procenama investicionog rizika u Srbiji, ali verovatno i na svežim iskustvima koja je na ovom tržištu pre šest godina imala jedna druga velika firma, Telekom Italija, pri kupovini dela vlasništva srpske telekomunikacione kompanije.

Upravo u vreme kad je Barila promovisala svoj proizvodni program, u Beograd je stigao Enco Tarantino, poslanik italijanskog parlamenta. Tarantino predvodi parlamentarnu istražnu komisiju čiji je cilj da pohvata ovdašnje konce korupcionaške afere u političkim i poslovnim krugovima na Apeninskom poluostrvu vezane za prodaju srpskog Telekoma 1997. godine. U vreme, što bi rekao menadžer Barile Fabrio Fabris, kad "ni političke ni ekonomske prilike u Jugoslaviji" nisu bile povoljne za takav poslovni potez.

Dolaskom u Beograd italijanskih parlamentaraca sa ovlašćenjem istražnih sudija afera Telekom dobila je nov zamah. Pikantne "mirođije" ispošćenoj medijskoj čorbi dodao je srpski ministar pravde Vladan Batić, hvaleći se po povratku iz Haga da je od glavne tužiteljice Haškog tribunala Karle del Ponte najzad dobio "korpus delikates" svih Miloševićevih finansijskih nepodopština, uključujući, naravno, i mućke oko prodaje Telekoma. Osim što je Batić na Aerodromu Beograd mahao "spiskom firmi u Grčkoj", za sada još nema konkretnih haških "tisuću bezobraznih podataka" Miloševićevih ekonomskih mućki.

Od juna 1997. godine, kad je 49 odsto Telekoma Srbija prodato italijanskom STET-u (29 odsto) i grčkom OTE-u (20 odsto), ne prestaju sumnje da su se pojedini italijanski i srpski akteri u poslu vrednom nešto više od 1,5 milijardi nemačkih maraka (ili 922 miliona dolara) "debelo omastili". Jedina ozbiljna istraga do sada vođena je u Italiji, mada su mnogi skloni da tvrde kako se i ona tamo sprovodi pre svega iz partijskih interesa i u okviru oštre političke borbe. U Engleskoj je raspetljavanje afere srpskog Telekoma stidljivo započeto i odmah stavljeno ad akta, a verovatno bi visoki funkcioner banke Natvest Daglas Herd, inače nekadašnji ministar spoljnih poslova Ujedinjenog kraljevstva, imao mnogo toga da kaže o poslovnim i privatnim ćaskanjima sa Slobodanom Miloševićem. Nije za potcenjivanje i konstantno ćutanje zvanične Atine, koja time stavlja do znanja da je, što se tiče Grčke, sve bilo u redu pri kupovini 20 odsto srpskog Telekoma. Iako iz poslovnih krugova te zemlje stižu (moram priznati neuverljiva) mišljenja da i ako je "nečega" bilo, to se javno ne iznosi pošto svaka ozbiljna država brine o svojim nacionalnim interesima.

SASLUŠANjA: U Srbiji ozbiljne javne istrage na temu prodaje pola telekomunikacione kompanije nije bilo. Koliko je poznato, Sindikat Telekoma pokušavao je da se domogne neke dokumentacije i dokaza, Savet za borbu protiv korupcije ambiciozno je najavio svoju istragu o prodaji Telekoma, a ministar odbrane Srbije i Crne Gore (pre toga jugoslovenski ministar telekomunikacija) Boris Tadić izjavio je u subotu 27. septembra da se amaterski bavio istragom sakupljajući podatke "sa svih strana, od policije do inspekcije u telekomunikacijama". Bilo bi, međutim, veoma zanimljivo kad bi javno pred nekom srpskom (moguće, parlamentarnom) komisijom svedočio Miodrag Kostić, vlasnik novosadskog MK Komerca i nekoliko vojvođanskih šećerana. Kostić je, naime, odmah posle demokratskih promena 2000. godine dobio zadatak od srpskog premijera Zorana Đinđića da sasluša Milana Beka, ministra za privatizaciju u Marjanovićevoj vladi '97. godine i ključnog Miloševićevog pregovarača u prodaji Telekoma. To saslušanje se dogodilo, ali je ostalo nepoznato šta je Beko tada rekao i koja je dokumenta stavio na uvid Kostiću, odnosno premijeru Đinđiću. I da li je na ceo slučaj stavljena tačka zato što je sve bilo čisto.

Nimalo slučajno u petak 26. septembra posle saslušanja pred italijanskim parlamentarcima Borka Vučić je natuknula beogradskim medijima da pred tom komisijom mora pre svih da svedoči Milan Beko jer je "on bio ključni pregovarač u prodaji Telekoma". Široj domaćoj javnosti nije baš mnogo poznato, ali Beko je već svedočio pred pravosudnim organima u Italiji. U isto vreme tada su u Italiji saslušani i bivši funkcioneri Telekoma Srbija Milorad Jakšić i Aleksa Jokić i direktor CES Mekona Zvonko Nikezić.

Na spisku za saslušanje istražne komisije italijanskog parlamenta koja je stigla na nedelju dana u Beograd, pored spomenute Borke Vučić nalaze se i: Vesna Pešić, Boris Tadić, Radmila Anđelković, Mlađan Dinkić, Mirko Marjanović, Danko Đunić, Marija Rašeta-Vukosavljević, Ratko Marković, Ljubiša Ristić, Nebojša Maljković i Milomir Minić. Na pitanje da li će svedočiti, bivši guverner Narodne banke Mlađan Dinkić kaže da neće a kao razlog navodi argument da se u to vreme bavio prodajom Telekoma kao analitičar u štampi. Sujeta, međutim, nije dala mira bivšem predsedniku JUL-a Ljubiši Ristiću da u italijanskom listu "Stampa" tvrdi kako je u prodaji Telekoma sve bilo čisto samo zato što je on bio "otac" tog posla, ali ga novinari nisu pitali da objasni da li je bio "posebno" plaćen kao beogradski lobista i promoter "Natvesta" koji je kao strani konsultant srpskog Telekoma u tom poslu zaradio 28,5 miliona maraka. Prema informacijama ljudi koji su direktno bili uključeni u prodaju Telekoma Srbija, neke osobe su prosto zalutale na spisak za saslušanje, kao na primer Danko Đunić i Milomir Minić, ali je zato čudno da sagovornici italijanskih parlamentaraca nisu sadašnji čelni funkcioneri Telekoma Draško Petrović i Dragor Hiber, koji po prirodi položaja treba da imaju veoma važne informacije. Bilo bi, recimo, veoma važno saznati da li jedan od njih dvojice poseduje mišljenje eksperata iz kabineta skorašnjeg jugoslovenskog ministra za ekonomske odnose sa inostranstvom Miroljuba Labusa koje se odnosi na neke članove šest centimetara debelog Ugovora o prodaji Telekoma Srbija. Navodno u jednom od članova piše da će partneri, shodno dogovoru, deliti promet ostvaren uslugama srpske telekomunikacione kompanije. Prema ovom tumačenju, partneri bi valjda trebalo da dele profit ukoliko firma prosperira, a ako se odluče da dele promet, onda im je jedino stalo da očerupaju firmu koja se bavi tako profitabilnim poslom kao što su telekomunikacione usluge.

Izbor Borke Vučić kao prvog svedoka u istrazi italijanske parlamentarne komisije očigledno nije slučajan, s obzirom na to o kakvom je bankarskom "kalibru" reč i osobi koja memoriše enciklopediju Miloševićevih finansijskih malverzacija. Posle saslušanja novinarima i srpskoj javnosti bilo je teško da rastumači euforično zadovoljstvo poslanika Enrikea Nana o "izuzetnoj informaciji" koju je Vučićeva saopštila. Ta informacija je ocena kako je prodaja Telekoma Srbija bila finansijska injekcija Miloševićevom režimu, što već valjda i vrapci ovde znaju. Nikog, međutim, nije ostavio ravnodušnim pikantan detalj iz saslušanja koji je saopštio poslanik Đuzepe Bonfiljo kako se Borka Vučić ne seća da je dva dana posle prodaje Telekoma Srbija (11. juna '97) boravila u Rimu i "potrošila" 480 miliona nemačkih maraka za plaćanje "nekim firmama".

TRANSAKCIJE: Izvor "Vremena" potvrdio je informaciju o boravku Borke Vučić u Rimu i njenim tadašnjim finansijskim transakcijama. Naime, dva dana po potpisivanju sporazuma o prodaji Telekoma Srbija na račun Fonda za razvoj Srbije koji je otvoren u Beogradskoj banci na Kipru (BB COBU CYPRUS), dakle 10. juna 1997. godine, leglo je 1.213.425.630 nemačkih maraka "keša" i još 323.000.000 maraka od akreditiva izdatih od švajcarske banke UBS i Nacional bank of Greece. Ukupno – 1.536.425.630 maraka (nešto više od milijardu i po maraka). Procena Borke Vučić bila je da deo tog novca treba razvrstati, deo sakriti, a deo plasirati i okamatiti (malo li je deset miliona maraka zarađenih na kamatama). Boravak u Rimu Borka Vučić iskoristila je prevashodno za tu namenu. A drugi posao u glavnom gradu Italije kome je Borka Vučić prisustvovala bio je, pošto se plivalo na talasu uspešne prodaje Telekoma Srbija, posvećen pregovorima (koje je lobirao tadašnji jugoslovenski ambasador u Vatikanu Dojčilo Maslovarić) sa tamošnjim partnerima oko velikog investicionog aranžmana u posrnulu smederevsku železaru Sartid. Zašto taj "dil" nije doveden do kraja verovatno će razjasniti neka nova komisija.

Ali, bilo je to već finale velikog posla kad su operativci od najvećeg gazdinog poverenja raspoređivali novac kako bi zapušili rupe poljuljane Miloševićeve imperije.

Tri dana pre toga, 8. juna '97, izgledalo je, međutim, da će čitav posao pasti u vodu. "Kandidat" da upropasti posao stoleća (uz Miloševićevo odobrenje) bio je glavni pregovarač Milan Beko, koji je u poslednjem trenutku odlučio da promeni banku u koju je italijanski kupac STET (holandski ogranak Telekoma Italija) trebalo da uplati novac. Kad je od švajcarske banke UBS zatražio i dobio diplomatski uvijenu potvrdu da i pored važećih bankarskih pravila u svetu ta banka ne bi mogla da garantuje sigurnost (to je još vreme sankcija) 683,9 miliona maraka koje bi uplatio STET, Beko je odlučio da prekrši Ugovor o prodaji i zatraži da se novac uplati u jednu malu i ne mnogo poznatu grčku banku, EUROPEAN POPULAR BANK S.A. O tome svedoči i dokument faksimil koji "Vreme" objavljuje i iz koga se vidi da se odustaje od uplate dela novca kod TRINKHAUS UND BURKHARDT Dusseldorf, Germany. Dobro obavešteni izvori tvrde da je Milanu Beku malu grčku banku preporučio tadašnji guverner Nacionalne banke Grčke, a Beko je pre bilo kakve transakcije za svaki slučaj proverio da Beogradska banka sa Kipra na računu u EUROPEAN POPULAR BANK ima samo 67.993,52 nemačke marke.

Bekov ultimativni zahtev o novoj bankarskoj "destinaciji" praktično je vratio sa aerodroma direktora Telekoma Italija koji je krenuo u Beograd da potpiše kupoprodajni ugovor. Tada počinje grozničavo telefonsko lobiranje u kome je u naredna dva sata najspretniji Dojčilo Maslovarić. Tek kad je Milan Beko potvrdio da poseduje bankarsko "crno na belo" o visokom riziku držanja para u evropskim bankama, direktor Telekoma Italija pristaje da prebaci pare u grčku EUROPEAN POPULAR BANK. Ta banka 10. juna '97. godine potvrđuje da su na račun Beogradske banke sa Kipra "legle" dve uplate: STET-a od 683.972.454 miliona maraka i OTE-a od 529.453.176 miliona maraka. Da kod čitaoca ne bi bilo zabune sa "razvrstavanjem para", pošto to rade i Milan Beko u Atini i dan kasnije u Rimu Borka Vučić, treba objasniti da je Beko imao takozvani primarni zadatak, to jest obavezu da pare od prodaje Telekoma prebaci na račun republičkog fonda za razvoj koji je otvoren u kiparskoj filijali Beogradske banke. A kad su pare stigle na račun Fonda, onda je Borka Vučić imala zadatak da ih dalje raspodeljuje, skriva, ulaže i okamaćuje.

Dakle, dan po potpisivanju Ugovora o prodaji Milan Beko avionom Vlade Srbije putuje u Atinu sa samo jednom ceduljom u džepu. Na cedulji je spisak računa na koje treba da se razvrsta novac od prodaje Telekoma, a u ušima mu odzvanja umirujući savet šefa tajne službe Jovice Stanišića da ne brine za bezbednost jer je u Atini više njegovih (Stanišićevih) ljudi nego grčkih agenata. Inače, Beko se u vreme pregovora oko prodaje Telekoma Srbija jednom požalio Stanišiću da mu se oko kuće mota kamion-pauk sa satelitskom antenom koji mu plaši porodicu i od šefa DB-a dobio informaciju da to sigurno nisu njegovi ljudi i da bar još pet tajnih službi preko raznih "bubica" sluša "direktan prenos" pregovora prodaje.

Dan po potpisivanju sporazuma Milan Beko radi u Atini i nije (kako piše rimska "Republika") na prijemu koji Slobodan Milošević organizuje u čast uspešno završenog posla i na kome ljutito žali da je tri odsto velika suma koju su uzeli "italijanski mafijaši". Ljudi prisutni na prijemu koji jeste održan ali nekoliko dana kasnije i dobro upućeni u slučaj prodaje Telekoma Srbija danas tvrde da je tu verziju razgovora Miloševića i Beka na prijemu "kreativno dopisao" ambasador u Vatikanu Dojčilo Maslovarić, a u zvaničnoj verziji razgovora Milošević se žalio Beku na veliki račun koji je isključivo i jedino srpska strana morala da plati konsultantskoj kući Natvest. Maslovarić je, izgleda, "dosolio" priču kako bi italijanskoj javnosti stavio do znanja da se neko sa te strane "omastio" debelom provizijom. Od tada praktično u Italiji i traje afera Telekom, a iz dosadašnje istrage još se ne vidi ko je sve uzimao proviziju u tom poslu i da li su preko italijanskih učesnika plaćeni i pojedini srpski političari. Kolike su razmere afere po širini i dubini planete Zemlje pokazuje i nedavna vest iz Italije da su na rimskom aerodromu od dvojice novinara oduzeti važni dokumenti vezani za aferu Telekom. Pikanterija je da su ta dvojica kolega u Rim doputovala iz Tajlanda.

Na direktno pitanje jednom od ključnih ljudi iz srpskog pregovaračkog tima (koji nije želeo javno da govori) da li je Milošević uzeo svoj deo provizije u ovom poslu, "Vremenu" je odgovoreno kontrapitanjem: "Da li vi mislite da bi Milošević rizikovao da deli mito od recimo 50 miliona maraka sa nekim Italijanom u trenutku kada preko Kertesa i Državne bezbednosti kontroliše celokupno crno tržište cigareta koje tu sumu maraka donosi za nedelju dana?" Naravno, i sagovornik "Vremena" saglasan je da to nije potpuno zadovoljavajući odgovor na postavljeno pitanje, s obzirom na poznatu pohlepu ostalih članova Miloševićeve porodice.

Javnost, političare i pravosuđe u Italiji sve ove godine u suštini isključivo interesuje da li su platili previsoku cenu za 29 odsto vlasništva nad Telekomom Srbija, odnosno da li su preplatili taj procenat vlasništva. Ukoliko otkriju da jeste previše plaćeno, onda će se belodano znati i da je neko od pregovarača sa Apenina na to pristao kako bi procentualno porasla i njegova provizija za taj posao. Opravdanu sumnju u preplaćenost Telekoma Srbija podgreva naizgled beznačajan detalj iz rane faze pregovora o prodaji. Priča se da je u jednom trenutku srpski pregovarač Milan Beko bez vidnog povoda i pokrića u stručnim procenama Italijanima saopštio da za njihov deo od 29 odsto učešća u Telekomu Srbija traži sumu koja je za sto miliona maraka veća od prethodno ponuđene. Treba reći da se uopšte ne radi o malom iznosu, jer je tih sto miliona maraka skoro sedam odsto od ukupne do tada ponuđene cene. Na pitanje italijanskih pregovarača zašto podiže cenu, Beko nonšalantno kaže da Grci ulaze u posao i da zbog toga diže cenu. Posle tog "argumenta", Italijani bez reči pristaju da doplate još sto miliona maraka. Da li je to bio znak da će nekome procentualno porasti provizija, ostaje da utvrde pravosudni organi u toj zemlji.

TROŠENjE: Postoji još jedan ne baš slabašni indikator da je još u startu privatizacije Telekom Srbija učinjen strateški potez koji će kasnije dozvoliti partnerima razne vrste mahinacija, pa i uzimanje mita i provizije. Onaj ko je savetovao Miloševića da u ovom poslu izbegne međunarodni tender i ide na direktnu pogodbu, tačno je znao da će mito biti nezaobilazna stavka u pogađanju oko prodaje. To su verovatno znali i inostrani partneri koji su pristali na takva početna pravila igre. Sve što se kasnije događalo bilo je samo "kreativno tumačenje" unapred dogovorenih pravila igre. Takva "kreativnost" na međunarodnom tenderu bila bi svedena na najmanju moguću meru.

Italijanska javnost već dugo se pita ko su i šta su u ovom poslu radili Srđan Dimitrijević, Đani Vitali, Igor Marini, advokat Pauleti, notar Boskaro, biznismen Mares ili neko ko se preziva Romanaci i da li je predstavnik STET-a Tomazo Tomazi di Vinjano imao dozvolu italijanske vlade da potpiše ugovor o kupovini 29 odsto vlasništva nad Telekomom Srbija? Naravno, da je za javnost u Italiji veoma značajna izjava nekadašnjeg srpskog opozicionog lidera Vesne Pešić, sada ambasadorke Srbije i Crne Gore u Meksiku. Ona je u nedavnoj izjavi kao veoma neprijatan opisala susret iz '97. godine opozicionih lidera i italijanskog šefa diplomatije Lamberta Dinija, koji nije skrivao simpatije i finansijsku podršku Miloševićevom opstanku na vlasti.

Sve to još nije dovoljno da javnost, političari ili pravosudni organi u Srbiji mogu kvalifikovano i argumentovano da potvrde da je neko od ondašnjih beogradskih političara, Miloševićeve familije ili sitnijih pregovarača uzeo mito pri prodaji Telekoma Srbija. Gotovo je sigurno da posla nisu bila čista, kao ni ruke pojedinaca koji su se vrzmali oko prodaje Telekoma Srbija. Prema sada dostupnim informacijama teško je tvrditi da je neko iz Miloševićeve okoline ili on sam direktno uzeo proviziju od uplaćenog novca. Ljudi koji se razumeju u ovu vrstu finansijskih "transakcija" tvrde da i ako je neko od srpskih igrača bio plaćen iz provizije, onda su taj novac dobili od pojedinica iz Italije koji su učestvovali u ovom poslu.

Gledajući samo i isključivo Izveštaj o korišćenju deviznih sredstava Fonda za razvoj republike Srbije u periodu od 13. juna 1997. do 31. decembra 2000. godine (obratiti pažnju: Izveštaj... nosi datum 31. decembar 2000. godine) reklo bi se da su sve Telekomove pare "skrcane" u kupovinu socijalnog mira i bezbolan nastavak Miloševićeve vlasti. Za njega i njegovu kamarilu ni to nije bilo malo jer od leta '97. kad je prodao deo Telekoma ostao je na vlasti još tri godine, do septembra 2000. U tom periodu najveći pojedinačni "gutači" para od prodaje Telekoma (prema podacima iz Izveštaja...) bili su Republički fond za penziono i invalidsko osiguranje sa 721,5 miliona maraka i sa 180,4 miliona maraka Republički zavod za zdravstveno osiguranje. Za kreditiranje privrede, odnosno za isplate nezarađenih plata i finansijsko narkotizovanje srpske radničke klase Milošević i njegov premijer Marjanović potrošili su skoro 490 miliona maraka, odnosno jednu trećinu para zarađenih prodajom Telekoma. To su one crne kese pune para koje je Marjanović nosio u Zastavu, Bor, Niš, Kruševac... da bi ućutkao povremena socijalna nezadovoljstva "radničke klase". A od prodaje Telekoma ovajdio se, između ostalih, i RTS sa 1,5 miliona maraka.

Italijanska parlamentarna komisija nastavila je u ponedeljak 29. septembra istragu u Beogradu saslušavanjem bivše predsednice Upravnog odbora Telekoma Srbija Radmile Anđelković i doskorašnjeg jugoslovenskog ministra za telekomunikacije Borisa Tadića. U utorak su saslušani srpska ministarka za telekomunikacije Marija Rašeta-Vukosavljević i bivši potpredsednik savezne vlade Danko Đunić. Pošto je na početku istrage rečeno da će javnost o tim saslušavanjima biti redovno dnevno informisana (što je demonstrirano u petak 26. septembra u slučaju Borke Vučić), novinari su se u ponedeljak i utorak "parkirali" u Prvom opštinskom sudu. Ali, ostali su kratkih rukava. Portparol tog suda Miodrag Majić obavestio je javnost da će ostati neinformisana.

U interesu istrage.

Kraj istrage verovatno čeka i Fabio Fabris, pa da otvori fabriku Barila u Srbiji.

Miša Brkić