Intervju - Elizabet Leonskaja, pijanistkinja :
Osluškivanje tišine

"Ako je u sali savršena tišina i ja uspem da čujem tu tišinu, publika ne diše, ljudi su zaboravili na sebe – znam da je koncert uspeo", kaže u razgovoru za "Vreme" jedna od najvećih pijanistkinja današnjice, koju ćemo moći i da čujemo na upravo započetom Bemusu

Elizabet Leonskaja već godinama važi za jednu od najvećih pijanista našeg vremena. Rođena u Tbilisiju, na nagovor majke u šestoj godini počinje da uči klavir. Prvi javni nastup imala je u 13. godini, za njim slede mnogobrojni koncerti, nagrade na međunarodnim takmičenjima u Bukureštu, Parizu, Briselu. Na studije u Moskvu, u klasu Jakoba Milssteina, odlazi 1964. godine. Upoznaje Svjatoslava Rihtera i taj susret označava prekretnicu u njenom daljem umetničkom razvoju, a sa njim će otada svirati brojne koncerte. Karijeru na Zapadu počinje 1979. godine nastupom na salcburškom festivalu. Od tada redovno gostuje u svim svetskim muzičkim metropolama sa resitalima ili kao solista vodećih evropskih i američkih orkestara. Čest je partner kamernih sastava – Borodin kvarteta, Gvarneri kvarteta, Alban Berg kvarteta, Hajnriha Šifa, Viktora Tretjakova... Elizabet Leonskaja između ostalog je osvojila i Grand Prix du Disque, Prix Caecilia, Diapason d'Or. U nedelju 5. oktobra nastupiće na 35. Beogradskim muzičkim svečanostima.

Razgovor sa Leonskajom vodimo u njenom stanu u Beču koji je od 1978. njeno stalno boravište. Prostor u kome se oseća energija i senzibilitet umetnika, radna soba u kojoj stoje dva klavira postavljena u nizu, pregršt knjiga i nota, u drugom delu prijatan kutak za odmor, na kuhinjskom zidu crtež i par stihova zahvalnog gosta Josifa Brodskog, u hodniku neraspakovan kofer... Tek pristigla sa koncerta u Moskvi, sutradan putuje dalje, uz za nju tipičnu dozu humora, započinje priču o svojim čestim putovanjima: "Ja rado putujem. Neko ko to ne voli, živeo bi užasan život. Jedino duša ne putuje sa mnom i potrebno mi je uvek par dana odmora između – da duša nađe sebe. Sva ta putovanja s kraja na kraj sveta iziskuju neverovatnu disciplinu i, naravno, fizičku kondiciju. Najužasnije su, zapravo, hotelske sobe – njih najčešće ne zapamtim. U hotelima, zbilja, samo prespavam, izlazim na ulicu, osluškujem grad, ljude, tako skupljam energiju za predstojeći koncert. Ima gradova koje već na početku osetim bliskim, gradova koji pulsiraju, poseduju neku pozitivnu energiju, gradova u koje se rado vraćam."

Na pitanje da li se seća svog boravka u Beogradu, odgovara: "Beograda se sećam u sekvencama, pamtim veliku, modernu dvoranu u kojoj sam svirala Četvrti Betovenov koncert i prelepe zgrade s početka prošlog veka. Iz tog vremena pamtim jugoslovenske studente u Moskvi, izgledali su moderno za naše uslove. Sećam se da su većinom imali lepe cipele!"

Iz tog perioda su i sećanja na dolazak u Beč, na neodsvirani koncert s Rihterom u moskovskom Puškinovom muzeju, sećanja na strahove i dileme dolaska u nepoznato, na jedinu koncertnu haljinu koju je ponela sa sobom i na rešenost da u Beču ostane i uspe. "Program koncerta s Rihterom već je bio odštampan, datum je ostao otvoren. On je inače imao običaj da kaže: ‘Mogli bismo da sviramo prekosutra, zašto baš sutra ?!’ Ja sam u međuvremenu dobila dugo očekivanu dozvolu da putujem, organizatorima koncerta u Beču javila sam da ipak dolazim. Na aerodromu me je sačekao intendant orkestra, kofer sam ostavila u službi za jevrejske emigrante i stigla pravo na probu orkestra. Dirigovao je Đuzepe Sinopoli. I tada započinje moj drugi zivot. U Moskvu sam se vratila 14 godina kasnije da bih s Rihterom ponovo svirala Šuman andante s varijacijama."

Svjatoslav Rihter zauzima posebno mesto u sećanjima Lize Leonskaje. Od njega je, kaže, mnogo naučila, a najpre da živi život u službi muzike. "Muzika je moj životni put od koga nikada nisam odustajala. Nije uvek lako i jednostavno. Ne pravim razliku između muškarca i žene umetnika. Ja sam uvek svirala velike ‘muške komade’. Jedino repertoar biram ženski – oslanjajući se na intuiciju. Inače mislim da je intuicija u umetnosti važna i da su tu žene u prednosti."

O izboru programa za beogradski koncert kaže: "Program je virtuozan, možeš polomiti prste, ali je isto tako veoma romantičan, pun maštovitosti. U Šubertovoj Vanderer fantaziji je mnogo spektara, melanholije i zdrave energije u isto vreme. Šumanova sonata je posvećena Klari Vik, vrvi od emocija, mašte..." O publici koja posvećeno dolazi na njene koncerte Liza Leonskaja kaže:" Ako je u sali savršena tišina i ja uspem da čujem tu tišinu, publika ne diše, ljudi su zaboravili na sebe – znam da je koncert uspeo. Ovonedeljni koncert u Moskvi koji sam svirala sa Pletnjovim je jedno takvo iskustvo. Potpuna harmonija orkestra, soliste i dirigenta. Rado se sećam koncerata sa dirigentima Kurtom Sanderlingom, balansa koji je uspevao da postigne, prelaza iz fraze u frazu, Lajpciškog Gevandhausorkestra i Kurta Mazura, orkestra sa velikom tradicijom i posebnom kulturom zvuka. Ta harmonija važi, naravno, i za kamerno muziciranje – orkestar u malom ..."

Na svom bogatom umetničkom putu Elizabet Leonskaja sreće velike umetnike i sarađuje sa njima. Kalendar sa koncertnim terminima je pun. Dušu pokušava da nađe u pauzama između koncerata, putujući lokalnim vozom do svoje dače u okolini Beča gde kao Šubertov skitnica šeta po okolnim brdima i skuplja energiju za nove nastupe. I u dači ima tri klavira.

Vesna Vavić