Lisica i ždral :
Zločin i kazna

Ako se Batić onoliko zauzeo da Milutinovića puste kući, kakav će pritisak Hag tek imati da otrpi kad na čelo države dođe espeesovac

Dokle su ovi Koštuničini samo spremni da idu! Ruše Vladu i Mićićku i na njeno mesto dovode poslanika SPS-a! Sloba već čašćava sve živo, puši i nabija si pritisak na dvesta, Šainović prekinuo rad na doktoratu, razdeljak premestio na drugu stranu, Milutinović zavrnuo ruku čuvaru i zabo mu nos u manjerku sa geršlom, može mu se – Batić se onoliko založio kod Karle del Ponte da Milutinovića puste kući, kakav će pritisak Hag tek imati da otrpi kad na čelo države dođe espeesovac!... Uh, kako me od njih uvek spopadnu dosada i umor, opet mi se spava, a čim zaspim sanjam neke gluposti. Prošle noći sanjam saobraćajce, u nekoj kao stepi, tundri, čemu li, zaustavljaju besan auto: "Vaše isprave, molim!", vozač se smeje: "Stvarno ne znate koga ste zaustavili?!" "Znam odlično ko ste, vi ste mobilnim telefonom glasali iz Grčke, ali sada niste vezali pojas! Imate šesto dinara u gotovom ili da pišem prijavu?" "Ne plašite se da kaznite svog gradonačelnika?" "Čak i da se plašim sad nemam kud: otkud znam da niste krenuli baš nas da kontrolišete, da li imamo isti aršin za sve, da li možda primamo mito..." "Bravo, bravo, preneću ovo vašem načelniku, nadajte se nagradnom odsustvu, i vi i vaša lepa koleginica, evo deset evra, ne treba kusur..." "Gospodine, primamo samo dinare!" "Tako je, mladi čoveče! I ne znate koliko me raduje kad usred naše žitnice nabasam na pravnu državu! Žao mi je što nisam i brzinu prekoračio i što nisam ništa popio, da mi oduzmete dozvolu i da me kaznite proporcionalno mojim primanjima, ali i ovo sa pojasom ispalo je jako zgodno. Evo vam šesto dinara, ne treba potvrda..." "Nemojte nas provocirati, izvolite uzeti vašu potvrdu!" "Baš se ne date, poslaću kopiju dvadesetjedinici, ni vi ni ja nemamo pravo ovo da sakrijemo od naše javnosti, je l’ tako?! Čujemo se na radiju, vidimo se u novinama!" Tu zatvori prozor i krete da turira mašinu, ali se policajac saže i dreknu mu kroz auspuh: "Niste se vezali!"

&

Iako poreklom nisam Sprkinja laknulo mi je kad sam čula da "Knjaz Miloš" neće biti prodat Koka-koli. Ako srpska muka mora da se privatizuje, bar neka padne u ruke rodoljuba! Sad ispada da ni Divac to ne pazari samo za sebe, i on pregovara u ime nekih sestrinskih kompanija čija su imena još uvek poslovna tajna...

Juče sam htela ne htela slušala dvojicu posetilaca, mudruju da bi slavni sportista mogao biti samo trojanski konj, nisam ih čula do kraja, valjda misle da će ispod guliverskog dresa i patika u toku noći da izmile kapitalisti koji su još grđi nego Koka-kola, ma, što se ja potresam kad ne pijem ni koka-kolu ni mineralnu!

&

Danas imam priliku da izađem usred radnog vremena. Ne pamtim ovako lep dan, lišće se zlati kao na najlepšim skrin-sejverima, primetiće se odmah da sam izašla, ali me nekako nije briga, i uprava i mušterije navikli su da budem uvek na izvolte, od osam ujutro do sedam uveče, bez pauze, dežuraj subotom, poziraj nedeljom, dvanaest godina ne znam za odmor ni za bolovanje...

&

Bože, mislila sam da ću šetati satima, da ću trčati, da ću predveče nešto i prezalogajiti, a odjednom mi se toliko spava, ovaj zid je tako topao... Moji će se uspaničiti, tražiće me, pa dobro, neka me traže, znam i šta će učiniti kad me nađu, mora da su zaposlili nekog Pigmeja vičnog da sa par koraka razdaljine kroz duvaljku plasira uspavljujuće sredstvo, neka ga, neka se i on istakne, zahvaljujući ovom mom bezrazložnom aktu ponoviće se lovački, takoreći arhetipski prizor sa drugog kontinenta! Boleće me glava kad se probudim iz narkoze, pa neka boli, ovo mi blagosloveno sunce ne da da se pomaknem, mrzi me i da provirim kroz kapke, o-o, neko me gleda, neko me pomno gleda, nije mi ovo Bušman sa štrcaljkom, ovo je pripadnik MUP-a sa pravom puškom, nadajmo se da džebana nije prava ili da je tu samo za svaki slučaj, da zaštiti veterinara ako me vajni narkotik isuviše razdraži... Znam šta me tišti sve vreme: moj timaritelj biće ukoren što je ostavio otvorena vrata! Kako si mogao da zaboraviš, kako?! Kako neko zaboravi da isključi ringlu, isto je to, ali ko će se setiti da je isto... Ne bih da tom dobričini napakostim, hrani me godinama i bedinuje za mnom, nije od mene lepo, nije učtivo što sam izašla. I da sam se barem sama vratila, nekako bi se i bio izvukao, sad samo fali da me nestručno uspavaju ili da me povrede, njegov propust dobiće odmah gadnije razmere, ali, biću ja lukava, neću pružati otpor kao ona dvojica Zemunaca koji su izrešetani tokom Sablje, ležaću dok ne stignu vatrogasci ili alasi, verovatno će sa zida da prebace mrežu preko mene, da me skleptaju i odvuku, biću kao oni demonstranti koji sede a policija mora da ih nosi, uh, kako ovo peče, prvo osetiš vrelinu, pa tek onda čuješ pucanj, mnogo više greje nego što boli, timaritelj će me pamtiti po zlu, šta mogu, pokvariću utisak, to se skoro svim samrtnicima desi, kako je mrak nejednak, nije crn, nego je smeđ, i nije nepomičan, po njemu plivaju mala sunca ili žumanca, ne mogu da kažem tačno šta.

Ljuba Živkov